„Life as a house“: Uticaj traumatskog iskustva na poimanje života

Piše: Marica Stijepović

Jedan od najlepših i autorki ovog teksta najbitnijih citata iz filmova je kada lik koga tumači Kevin Kline, George, govori svojoj bivšoj ženi Robin:

„Mogao bih da ti kažem da te volim toliko puta koliko možeš da čuješ, ali samo ćemo shvatiti da ljubav nije dovoljna, ni blizu“.

George ovo izgovara jer ponovno probuđena osećanja bivše žene prema njemu dolaze “suviše kasno“ u odnosu na dijagnozu terminalnog kancera koja mu je postavljena. Ali, da li je zaista tako? Da li nas istina oslobađa, da li je ljubav barem približno dovoljna? Da li su istina i ljubav dovoljne čak i ako se dešavaju u poslednjim mesecima života, bez mogućnosti za popravni ispit?

U filmu Life as a house“Džordž je arhitekta koji živi u kolibi na litici iznad Pacifika , sredovečan je, mrzi svoj posao, ne viđa svog jedinog sina nad kojim nema starateljstvo. Jezikom transakcione analize, on živi jedan gubitnički skript. Kada ostane bez posla, Džordžova dugo potskivana ljutnja dobija ovaploćenje u agresivnom ispadu u bivšoj firmi, nakon čega kolabira na ulici i budi se u bolnici da bi saznao da su mu ostala svega četiri meseca života. U bolničkom krevetu Džordž doživljava neku vrstu prosvetljenja, odlučujući da sagradi kuću kakvu je oduvek želeo i to zajedno sa gorepomenutim otuđenim sinom, što deluje bukvalno nemoguće dok se zaista i ne desi.

Budimo realni – niko od nas, koliko god sama pomisao plašila, ne zna koliko će živeti i gde je kraj života. I ovo je verbalizovano u filmu: „Od početka si znao da umireš, kaže sin Džorždu, a ovaj mu odgovara: Pa, svi mi od početka umiremo, ja sam samo trenutno na čelu kolone.“  Iako se filmu može zameriti da ne sledi referentne vremenske okvire – na primer, potpuno ignoriše fazu šoka i negacije koji bi se verovatno javili kod Džordža nakon dijagnoze terminalnog kancera – film se poigrava uticajem traumatskog iskustva na promenu u ponašanju i poimanju života uopšte. Berne je smatrao da se životna pozicija i životni skript mogu promeniti kroz psihoterapiju, iskrenu ljubav ili iskustvo koje bismo najpribližnije opisali kao traumatsko. Kod Džordža su u pitanju dva traumatska iskustva u istom danu – ostao je bez posla koji je radio dvadeset godina, iako taj posao mrzi, i kolabirao na ulici, što je rezultovalo dijagnozom. Sama dijagnoza nagoveštena je ranije u filmu, kada poznanici upozoravaju Džordža da je suviše smršao; kako god, postavljena od strane doktora, predstavlja epifanijsko iskustvo za Džoržda, koji smišlja plan kako da provede ostatak svog života.

PhotoELF Edits: 2009:12:09 --- Saved as:  24-Bit  98% JPEG YUV444 --- batch crop --- crop 2009:12:07 --- Batch Resized

Nije iznenađujuće da je Džordžov sin, Sem, tinejdžer koji mrzi sve što hoda. Međutim, nakon što njegova “na ivici živaca“ majka prepusti starateljstvo tokom leta ocu, Sem se postepeno zbližava sa ocem, sklapajući sa njim bolji i bliži odnos. Ovo nas vodi ka pretpostavci da je Semovo impulsivno i autodestruktivno ponašanje direktna posledica izostanka zdravog odnosa sa ocem u trenutku kada mu je to sa razvojnog stanovišta najpotrebnije. Neki oblici njegovog ponašanja mogu se protumačiti kao vapaj to jest apel – majci prezauzetoj novim životom i deci iz drugog braka, kao i distanciranom ocu. Mnoga deca čiji roditelji prođu težak razvod se osećaju isto – ljutito, depresivno, krivo, a ova osećanja najčešće isplivaju baš na uzrastu adolescencije, kao kod Sema. Sem se trudi da “umtrvi’ svoja osećanja uz pomoć alkohola i droge. Interesantno je da je ovo dobar primer transgeneracijskog penosa obrazaca, uprkos otuđenom odnosu oca i sina. Naime, i Džordž živi otuđen od svojih osećanja, koja ublažava činjenicom da živi sam u kući koju mrzi, radi posao koji mrzi, nema fizički kontakt baš ni sa kim, nema intenzivne  emocije, bilo da su pozitivne ili negativne. Recimo, kada ga bivša žena pita kada je poslednji put bio srećan, on navodi trenutak od pre deset godina, ni manje ni više.

Naravno, kada bismo uradili genogram ove porodice stigli bismo do Džordžovog oca, odnosno Semovog dede, koji je imao problematične poteze i “hendlovao“ emocije na štetu budućih generacija. Kako se on ne pojavljuje u filmu jer je mrtav, ne znamo njegovu stranu priče niti iskustvo koje ga je učinilo takvim ocem. Njegov lik je prikazan prilično “crno“  i u nekom trenutku predstavlja dobar “ventil“ u celokupnom procesu porodične identifikacije, jer njemu se pripisuje odgovornost za Džoržov izbegavajući atačment, i za probleme sa atačmentom koje ima Sem.

„Oduvek sam mrzeo ovu kuću – otkako mi je otac prepisao“, kaže Džordž. „Zamisli da živiš dvadeset devet godina u kući koju mrziš! Ali sada je kraj – sagradiću nešto na šta ću biti ponosan, nešto što mogu da ti dam“. Sam na ovo kaže: „Samo nemoj, ne želim“ a Džordž odgovara: „Radi sa kućom šta god želiš, ali se seti da smo je zajedno sagradili“.

Ovo je Džordžov pokušaj da promeni porodični obrazac. Umesto ostavljanja “tereta“ budućim generacijama, bira da on i njegov sin zajedno kreiraju priču koja će biti značajna za obojicu. Međutim, bira da za početak ne ispriča sinu o dijagnozi, čime je Sem stavljen u podređen položaj kao i u ostalim situacijama porodičnih tajni – u različitim su pozicijama oni koji znaju tajnu i oni koji je ne znaju. „Mrzeću te do kraja života“, kaže Sem, dok Džordž odgovara: „Ne možeš ni da zamisliš koliko sam ja mrzeo svog oca“. U prvom trenutku i samo prividno, Džordž prihvata ulogu omraženog oca, shavatajući da je ona u izgradnji identiteta kod tinejdžera ipak stepenica koja se ne može tako lako preskočiti – naročito ne s obzirom na porodičnu istoriju. Džordž se nada da će ovaj antagonizam prevazići kroz direktnu komunikaciju sa sinom, ukazivanjem na sličnosti kao i podsticanjem ravnopravne komunikacije. Džordž se ne postavlja kao ekpert ni autoritet, jer on to zaista i nije, već kao jednak Semu – čovek koji je napravio mnogo grešaka. Razvod je samo jedna od th grešaka, jer se ispostavlja da se Semovi roditelji još uvek vole, premda više nema načina da se ljubav na bilo koji način manifestuje osim gledanjem video snimaka u bolnici. Džordž je primoran da revidira svoje stavove o ljubavi, životu, roditeljstvu, da razmišlja o drogama (koje on koristi da bi ublažio bolove usled terminalnog kancera dok njegov sin priželjkuje iste lekove kako bi se lišio bolnih osećanja).

kevin_kline_life_as_a_house

Dok posmatramo Džordžov preobražaj jasno nam je da nije bio formalno na tretmanu kod psihoterapeuta ali da se jeste desila terapeutska promena, kako kod njega tako i kod njegovog sina. Dva su faktora koja su, čini se, uticala na ovu promenu: izgradnja i kreiranje kao vrhunski čin sublimacije i socijalna podrška kao najznačajniji izvor rezlijence.  Renoviranje kuće postaje metafora Džordžovog života – čovek koji je većinu vremena bi nesrećan, baš kako mu je njegov otac naložio, završava svoj život kao srećan, voljen i ponosan čovek koji je voleo, bio voljen, i ostavio svome sinu kuću sa kojom će ovaj bukvalno moći da radi šta god poželi – pa i da okaje grehe predaka. I baš kao što je Elizabeth Alexander napisala u svojoj autobiografiji:

„Osećamo prisustvo tragedije samo u prisustvu ljubavi, jer ljubav je ono što daje značenje gubitku. U odsustvu ljubavi, ne osećamo ni gubitak.“

PSIHOBRLOG PREPORUČUJE 27/06/2015

10510194_10152608382218968_689962039_nLinkovi ka raznim zanimljivim tekstovima o aktuelnim temama u psihologiji:

Dečja psihološkinja za Vice o medijskoj manipulaciji i bratu dečaka Stefana, čije je telo pronađeno u reci Karaš. Tragedija koja se našla na svim naslovnim stranama . „Dete je moglo da laže (ako je lagalo) iz nekoliko razloga – strah od reakcije sredine je razlog zbog kog deca najčešće lažu i ne treba ga zbog toga osuditi, a posebno ne linčovati, jer se on verovatno osećao odgovornim samim tim što je bio tu, a mi ne znamo kontekst u kome se tragedija dogodila – kaže Marija Kulović za VICE.“

Klinički psiholog komentariše očeve iz Diznijevih crtanih filmova, i šta od njih možemo naučiti.

Jedan dizajner je napravio poseban font koji prikazuje koliko slova deluju frustrirajuće osobama sa disleksijom.

Psihologija provalnika! A tekst možete da iskoristite i za sopstvenu zaštitu od istih.

Film The Exorcism of Emily Rose inspirisan je istinitom pričom o devojci koja je najverovatnije patila od neke mentalne bolesti.

Video koji dokazuje da i mačke reaguju na optičke iluzije!

Blacksheep o fenomenu duge veze. „Ispade da je od fenomena duge veze predvidljiviji samo fenomen raskida duge veze.“

O afantaziji tj ljudima koji ne mogu da prizovu u misao mentalne slike.

Film Inside Out nudi nekoliko lekcija i o tugovanju.

Muzičari govore o psihološkim posledicama odlaska na turneje.

Da li je anoreksija moderni, kulturno uslovljen poremećaj?

Zabluda o univerzalnoj lepoti: privlačnost je subjektivnija i promenljivija nego što uopšte možete da zamislite.

 

PsihoMisterije | Opasni sendviči

Piše: Marica Stijepović

Da li ste nekada pomislili da hrana može i da boli? Naša ovonedeljna misterija govori upravo o tome. Dvadesetpetogodišnja žena čiji je slučaj opisan u Lancetu imala je kratke (oko deset sekundi) napade vrtoglavice koje su ponekada bile praćene i mučninom. Tokom tih napada bilo joj je iznenada veoma loše i to toliko da nije mogla da ignoriše simptome. Ponekad bi mislila da gubi svest a par puta se zaista i onesvestila. Međutim ovi trenuci u kojima je kolabirala nisu ličili na epileptične napade. Ponekada bi imala i nekoliko napada u toku nedelje, i to je trajalo deset godina. Nije nađeno logično medicinsko objašnjenje mada je u dva navrata, u toku tih deset godina, bila hospitalizovana radi ispitivanja!

Rađeni su joj svi testovi –od kompletnih testova krvi, funkcije tiroidne žlezde, pregleda srca. Meren joj je i nivo šećera kao i različite vrste netolerancije na hranu. Čak i elektroencefalogram pokazao je da nema epilepsiju, ali je potom upućena da se nedelju dana snima uz pomoć eksternog loop sistema, i pokazalo se, kao i ranijim praćenjem EEG, da u toku napada postoji pauza od dve do pet sekundi. Pacijentkinja je pritiskala snimanje EEG u trenucima kada joj je loše.

Njena medicinska istorija i porodična anamneza bile su bez osobenosti. Od lekova je uzimala samo kontraceptivne pilule, nije pušila niti pila. Negirala je i upotrebu droge. Podrobnijim ispitivanjem ispostavilo se da su napadi bili češći kada je pila gazirana pića ili kada je jela određenu vrstu hrane, recimo, sendviče. Jednom je kolabirala kada je zagrizla sendvič dok je vozila kola. Kao rezultat, počela je da izbegava da jede i bila je na ispitivanju zbog niske telesne kilaže. Pri tome nije pokazivala simptome anoreksije niti gastrointestinalnih oboljenja. Imala je samo 46 kilograma. Istraživači su je zadržali u bolnici, merili joj krvni pritisak i puls, a onda su joj ponudili sendvič. Krvni pritisak joj nije pao, ali je dobila antrioventikularni blok i izgledalo je kao da će se onesvestiti – ali nije. Međutim, dijagnostikovana je sinkopa – nagli pad krvnog pritiska, prilikom gutanja, pacijentkinji je ugrađen pejsmejker i nakon toga više nije imala ove epizode a jela je sendviče u slast.

MeanSandwichSinkopa gutanja je prolazno stanje kada krvni pritisak padne zbog gutanja. Povezana je sa mnogim bolestima od refluksa do ishemijskog infarkta ili raka pluća, ali kod “naše“ pacijentkinje, kao što vidimo, nije bilo komorbiditeta. Ovakav poremećaj je prilično nepoznat u medicini i teško se dijagnostikuje. Međutim, koliko god redak bio, u medicini jesu zabeleženi slučajevi, tokom niza godina, pa i kod jedne šezdesetogodišnje žene koja je takođe gubila svest kada proguta zalogaj – sendviča! Stoga se zamislite kada sledeći put poručite ili sebi napravite – sendvič. :)

 

PhotoCredit: Flickr/Ben Guthrie

Reference:

Boos, J. C. et al. (2008). Dangerous sandwichesThe Lancet, 372(9656), 2164.

Mitra, S. et al. (2011). Swallow Syncope: A Case Report and Review of the LiteratureClin Med Res, 9(3-4),

Neočekivana povezanost emocionalne inteligencije i manipulacije

Piše: Sanja Dutina

Emocionalna inteligencija je toliko puta definisana i redefinisana da je dovoljno reći suštinu- ljudi koji imaju visoku emocionalnu inteligenciju mnogo bolje percipiraju, razumeju i upravljaju sopstvenim, ali i tuđim emocijama. Bilo da je sagledavamo kao crtu ili kao formu inteligencije, oduvek se povezivala sa dobrim psihosocijalnim funkcionisanjem: višim nivoima sreće, boljim zdravljem, akademskim postignućem, nižim nivoima stresa i sposobnošću nošenja sa promenama.

Prema brojnim istraživanja, emocionalna inteligencija se ističe kao jedna od najvažnijih varijabli koje utiču na ispoljavanje agresivnog ponašanja. Tako je dokazano da je kod dečaka vršnjačko nasilje povezano sa nižom emocionalnom inteligencijom i sa poteškoćama u razumevanju tuđe perspektive (kognitivnom empatijom). Ista veza nađena je i u slučaju porodičnog nasilja. Uopšte, ljudi sa većom emocionalnom inteligencijom su manje agresivni i nasilni. To se objašnjava pretpostavkom da oni koji imaju nižu emocionalnu inteligenciju češće koriste pogrešne strategije i fokusiraju se na umanjivanje distresa umesto na rešavanje problema, a samim tim se uključuju u fizičko, seksualno ili bilo koje drugo nasilje.

Kod adolescenata ovo posebno ima smisla. Nasilnoj deci nedostaju dva kvaliteta emocionalne inteligencije- samokontrola i saosećanje, dok je izražena impulsivnost. Koreni impulsivnosti povezani su amigdalom, koja služi kao „prekidač“ koji se pali i gasi i šalje signale limbičkom sistemu koji vodi računa o primarnim emocijama i ponašanju. Amigdala evaluira senzorne informacije emocionalnog sadržaja koji se dalje prenose u frontalni režanj, zadužen za donošenje odluka (biraju se akcije koje će se preduzeti). Iako se svi svakodnevno borimo sa primitivnim odgovorom amigdale i racionalnim procesima frontalnog režnja, adolescenti tu borbu  vrlo lako gube, s obzirom da frontalni režanj još uvek nije dovoljno razvijen. Mozak i dalje raste, a neuralni putevi su nestabilni i neizdiferencirani pa impulsivno ponašanje i emocionalni odgovori ne mogu adekvatno da se regulišu.

lead_large

Sudeći po novijim rezultatima, emocionalnu inteligenciju ipak nije dovoljno tumačiti samo u pozitivnom svetlu, i izgleda da i ona ima svoju mračnu stranu ili bar mračnu komponentu. Kako prenosi British Psychological Society, Alison Bejkon i kolege dobili su neočekivane rezultate vezane za odnos emocionalne inteligencije i crte potrage za senzacijom, i to kod devojčica!  Visok nivo emocionalne inteligencije stajao je ruku pod ruku sa višim nivoom delikventnog ponašanja, uključujući zloupotrebu supstanci i nasilje. Izgleda da emocionalna inteligencija može da podstakne indirektnu agresiju poput psihološkog zlostavljanja, zlonamernog tračarenja i socijalne isključenosti. Sve su to oblici agresije koji su više svojstveni devojčicama nego dečacima. Sposobnost prepoznavanja i regulisanja tuđih i sopstvenih emocija izgleda da pomaže ženama da se naizgled postave kao dobronamerne, dok predviđanje tuđeg odgovora manipulaciju čini uspešnijom. Kod dečaka, visoka emocionalna inteligencija je i dalje umanjivala delikventno ponašanje i potragu za senzacijama.

Doduše, jedna druga studija ukazuje da nema polnih razlika, i da visok nivo emocionalne inteligencije predviđa emocionalnu manipulaciju i indirektnu agresiju i kod žena i kod muškaraca. Jedina razlika je što se muškarci više služe racionalizacijom i kognitivnim distorzijama kako bi opravdali svoje ponašanje.

Emocionalna manipulacija se definiše kao sposobnost da se utiče na tuđe ponašanje i osećanja u cilju dostizanja lične koristi i ciljeva. Možda bi ona mogla predstavljati mračnu stranu emocionalne inteligencije. Kako za sada stvari stoje, ostaje da emocionalna inteligencija umanjuje primitivne odgovore tj otvorenu agresiju kojoj su skloniji muškarci, ali izgleda da olakšava onu suptilniju formu tj, indirektnu agresiju, kojoj su sklonije žene. Ako malo bolje razmislimo, ovakve pretpostavke i ne treba mnogo da nas čude, jer uspešnog manipulativnog ponašanja nema bez razvijenih socijalnih veština. Emocionalna inteligencija tu dođe kao neizostavni sastojak.

 

 

 

Reference:

Garcia-Sancho, E. et al. (2014). Relationship between emotional intelligence and aggression: A systematic review. Agression and Violent Behavior, 19(5), 584-591.

Henley, M. & Long. , J. N. (2008). Teaching emotional intelligence to impulsive-aggressive youthOnline Journal of the International child and youth care network. 

Grieve, R. & Panebianco, L. (2013). Assessing the role of aggression, empathy, and self-serving cognitive distortions in trait emotional manipulationAustralian Journal of Psychology, 65(2), 79-88.

Film „Inside Out“: Bez malo tuge, ne možemo biti ni potpuno srećni

Piše: Marica Stijepović

*PAŽNJA: U tekstu su neizbežno prisutni SPOILERI*

Ako vam se čini da je sasvim beznačajno šta se dešava u glavi jedanaestogodišnje devojčice, i da se od toga ne može napraviti univerzalno značajna priča, Pixarov Inside out će vas razuveriti. Naime, veći deo radnje ovog filma dešava se u glavi devojlice Rajli. Spolja, priča je uobičajena: Rajli ima lepo i idilično detinjstvo u Minesoti, nakon čega se sa roditeljima seli u San Francisko. Selidbe su prema porodičnoj psihoterapiji tranzitorni životni događaji koji su značajni. Svi članovi porodice se postepeno prilagođavaju na novi život:  dok im kamion sa stvarima kasni, otac preuzima novi posao, majka se trudi da pohvata konce, Rajli kreće u novu školu. U školi joj baš i ne cvetaju ruže, a mama i tata, obuzeti svojim brigama, ne pokazuju dovoljno razumevanja, ili ga pokažu tek naknadno, kada Rajli već počne da očajava. Na primer, otac je pošalje u sobu tokom večere, a kada pokuša da izgladi stvari, čini se da je već kasno.

U Rajlinom mozgu za to vreme caruju primarne emocije, komada pet: Gađenje, Strah, Tuga, Radost i Bes. ‘’Važeća’’ Ekmanova podela pored ovih emocija dodaje i Iznenađenje, a postoje i novija viđenja po kojima ih ima četiri . Autori su sveli emocije na pet iz dramaturških razloga i pojednostavljivanja. Slika koju daje Docter je najbliža Grejovoj podeli, mada sumnjamo da su autori baš nju imali na umu. Naime, Docter navodi da je sarađivao sa Dacherom Keltnerom, Ekmanovim ‘’protežeom’’, na izradi filma. Emocije su nacrtane tako da podsećaju na neki oblik: Radost je zvezda, Tuga je suza, Bes je cigla, Gađenje je brokoli a Strah, čemu će se svi anksiozni ljudi slatko nasmejati, je u obliku ogoljenog živca.

U kratkim crtama, na samom početku filma, opisana je uloga svake emocije u Rajlinom životu. Gađenje je tu da je zaštiti da ne pojede nešto otrovno, a kasnije – da ne obuče nešto ružno. Gađenje je zaduženo za pljuvanje brokolija kada je Rajli na uzrastu todlera, a potom postaje opsednuto modom. Strah, naravno, služi da zaštiti Rajli od pada, struje… a kasnije da naravi listu svih stvari koje bi mogle poći po zlu za svaku situaciju. Ovaj deo se više odnosi na anksioznost, ali anksioznost i izvire iz straha kao bazične emocije. Kada je u pitanju prvi dan u školi, ta lista sadrži sve, od elementarnih nepogoda do prozivanja od strane nastavnice – koje se zaista i događa i Strah ga naziva ‘’najgorim scenarijom’’. Tuga se drži po strani, uvek ustupa mesto radosti, njena uloga ni njoj samoj nije najjasnija. Dacher Keltner je naveo da ni samim autorima nije bila jasna uloga tuge, ali da je on insistirao na njoj, te da se nada da će crtani promeniti način na koji kulturološki vidimo emocije – ne kao divlje životinje koje treba savladati niti kao neku vrstu ‘’bolesti’’, već kao nešto što je korisno. Radost je, naravno, zadužena za radost, i za to da Tugu drži po strani. U jednoj posebno upečatljivoj sceni daje joj zadatak da po čitav dan čita dosadne udžbenike  i da ne pomalja nos iz njih; u sledećoj, Radost ocrtava krug kredom i naređuje Tuzi da ostane unutar tog kruga celog dana. Ko je pomislio na negaciju, ili barem potiskivanje? Mada, da budemo pošteni, može se tumačiti i kao da je Radost dala Tuzi zadatak čitanja knjiga kao terapeutsku intervenciju – da ne bi mogla da se bavi depresivnim ruminacijama. Bes je crvena tempirana bomba koja se javlja kada Rajlina najbolja drugarica priča sa njom preko Skajpa o – novoj devojčici u hokejaškom timu, terajući Rajli da bez pozdrava prekine razgovor i zalupi lap top.

g4

Pored psihoedukativne vrednosti ove priče o emocijama koja je za decu, a i odrasle, nesumnjiva, film implicira još neke psihološke konstrukte vredne pažnje. Takozvana ‘’glavna sećanja’’ su zlatne loptice koje se čuvaju na posebnom mestu. Sve su radosne i sve emocije u ‘’glavnom štabu’’ se trude da tako i ostane – da ih Tuga nikada ne dodirne. Glavna sećanja povezana su sa formiranjem Rajline ličnosti. Ona delimično podsećaju na koncept samodefinišućih emocija iz narativne psihoterapije, a delimično na Kelijeve sržne konstrukte. Naime, po Springeru, životna priča je sveprožimajući narativ uz pomoć kojega ljudi pridaju značaj i značenje događajima. Zdrav narativ podrazumeva pridavanje adaptivnog značenja određenim uspomenama tako da se gradi koherentan identitet. Na osnovu glavnih sećanja formiraju se ostrva u Rajlinoj ličnosti – ostrvo ‘’šašavosti’’, prijateljstva, porodice, hokeja. Sve ovo su stvari koje čine njen identitet. U trenutku kada ostane bez njih, Rajli ostaje i bez ‘’sjaja u očima’’. Kroz kasniju priču saznajemo da su ostrva srušena kako bi mogla biti obogaćena kroz neizbežne tranzicije – kako Rajlinu preadolescenciju i postepen prelazak u svet odraslih, tako i selidbu. Uspomene o kojima je reč su one kojih se ljudi lako i živo sećaju i koje su povezane sa postizanjem ciljeva ili povezanošću sa bliskim ljudima. Takođe, film anegdotalno dotiče ‘’čuvare’’ koji sprečavaju Radost i Tugu da uđu u podsvest, proces formiranja snova i kako se u njima mešaju svakodnevica i strahovi. Interesantno je da u jednom trenutku Radost i Tuga upadaju u oblast apstraktnog mišljenja. Naime, po Pijažeovoj teoriji, formalne operacije koje su u osnovi apstraktnog mišljenja odigravaju se upravo na uzrastu od jedanaest godina. Tuga i Radost u ovom procesu pretvaranja iskustava u apstrakcije postaju dvodimenzionalne, ali uspevaju da se ‘’oporave’’.

Odnos različitih emocija je interesantan u tom smislu da film uči gledaoce kako se ove emocije mogu ‘’udružiti’’ radi postizanja nekog cilja. Kada sede za konzolom, konzola se oboji u boju one emocije koja ‘’predsedava’’.

Još jedna značajna tema je roditeljska potreba da deca stalno budu srećna i vesela, i učvršćivanje psiholoških mehanizama po kojima se tuga izbacuje iz sistema. ‘’Teško nam je, naročito tati je teško, ali lakše će podneti stres na novom poslu ako se mi budemo smejale’’, kaže mama Rajli. Radi se o roditeljima koji jesu puni ljubavi ali su prosto zauzeti svojim problemima i olako prihvataju čitav kulturni pritisak da smejati se znači isto što i biti u redu.

Pixar-Inside-Out-Trailer_7

 Sam autor navodi da je inspiracija za Rajli bila njegova kćerka Eli, koja je bila veselo dete dok nije napunila jedanaest godina. Eli je tada postala nesigurna, opterećena sobom, lako je menjala raspoloženja. Isto tako, u filmu, Rajli je bila ‘’srećno dete’’, što znači da je Radost bila glavna u ‘’glavnom štabu’’. A kada Rajli počinje da menja raspoloženja, Radost se još više trudi da sve ostale emocije odgurne u stranu, što joj ove blagonaklono prepuštaju, jer ona je ta koja je glavni menadžer. U međuvremenu dolazi do greške kada Tuga dodirne jednu od glavnih uspomena i učini je plavom, odnosno tužnom. U paničnom pokušaju da to poprave, emocije se nađu u zbrci tokom koje Tuga i Radost bivaju katapultirane iz glavnog štaba (hajde da kažemo da je to najverovatnije limbički sistem) i zalutaju u deo mozga zadužen za uspomene (kratkoročne i dugoročne). Strah, Gađenje i Bes preuzimaju vođstvo, iako to ne žele i u panici su šta da rade bez Radosti. Rajli se pretvara u tipičnog tinejdžera buntovnika, buni se, svađa, frkće, hokej joj loše ide. Docter tvrdi da je to noćna mora, ali i realnost, svakog roditelja tinejdžera. Za to vreme, Radost i Tuga lutaju po Rajlinoj dugoročnoj memoriji pokušavajući da nađu put nazad, zajedno sa Mind Workersima koji čiste memoriju (‘’Ovo ide u dugoročnu, a ovo na deponiju’’, naređuju hladno) i sa Bing Bongom, Rajlinim izmišljenim prijateljem iz detinjstva. Bing Bong je pola slon pola mačka, govori tečni delfinski, a kada plače iz očiju mu ispadaju bombone (‘’Poslužite se, karamele su odlične’’).

Deponijom se zove mesto gde odlaze uspomene koje su prešle iz kratkoročne u dugoročnu memoriju ali ih Rajli više ne može prizvati u sećanje. U takve, nažalost, spade i Bing Bong, i dok Radost uporno negira ovu činjenicu, Tuga sedi pored Bing Bonga i pomaže mu da prihvati gubitak. Postepeno, Radost uviđa da je i Tuga značajna, te joj na kraju filma u jednom značajnom trenutku prepušta vođstvo. Naravno, to je opet trenutak kada treba ožaliti kraj nečega, to jest kada i Rajli i roditelji priznaju da su tužni zbog odlaska iz Minesote. Radost sama ustupa mesto Tuzi, što je trenutak kada otprilike celo gledalište počinje da plače, bilo da ste na premijeri filma međ četiri hiljade duša, bilo da ste u Cineplexxu u Podgorici među kršnim Crnogorcima. Inteligentan je komentar da je film PG (Parent guidance) rated, i da se sa malom decom može desiti da budu zbunjeni tokom filma, naročito tokom poslednjih dvadeset minuta kada će roditelji neizbežno grcati, shvatajući da ni njihova deca, baš kao ni oni, neće moći da budu potpuno srećni bez (barem malo) Tuge.

Dobro došli u svet psihologije!

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 296 drugih pratioca