Samoubistvo- faktori rizika (I deo)
Iako je samoubistvo kompleksan problem koji je teško predvideti, postoje određeni faktori za koje se smatra da doprinose riziku. Nejasno je na koji način određena interakcija ovih faktora dovodi do suicida, s obzirom da samoubistvu obično prethodi proces, koji počinje sa prolaznim suicidalnim mislima, zatim se razvija kroz mnogo konkretnije planove i suicidalne pokušaje. Efekat faktora rizika posmatra se u probabilističkom a ne determinističkom smislu.
Prethodni pokušaji samoubistva. Istorija pokušaja samoubistva je snažan i značajan prediktor narednih pokušaja. Iako postoji razlika između pokušaja samoubistva i samopovređivanja, istraživanja pokazuju da su mladi koji namerno sebi nanose fizičke povrede pod većim rizikom od samoubistva. Teško je napraviti razliku između samopovređivanja i ‘pravih’ pokušaja. Mladi ljudi često nemaju jasnu percepciju o tome koje metode dovode do kakvih efekata, tako da i samopovređivanje bez suicidalne namere često dovodi do smrti; dok pokušaji samoubistva često dovode do minimalnih povreda. Štaviše, postoje istraživanja koja pokazuju da mladi ljudi imaju iskrivljen pojam smrti, što se samo po sebi može uzeti kao poseban faktor rizika.
Samopovređivanje među mladim ljudima je češće nego što se misli, i retko zadobija pažnju zdravstvenih radnika. Posmatra se kao ozbiljan znak mentalnog rastrojstva.
Depresija. Depresija može biti povezana sa teškim psihološkim distresom, socijalnim povlačenjem, ćutljivošću, prekidanjem ličnih, porodičnih i društvenih odnosa, prestupništvom, niskim samopoštovanjem, drogama i alkoholom, poremećajima u ishrani i pokušajima samoubistva. Depresija kod mladih ljudi često prolazi nezapaženo, samim tim i bez adekvatnog tretmana, jer se pogrešno pretpostavlja da je u pitanju normalni adolescentski “acting out”.
Depresija je češća kod onih koji poseduju porodičnu istoriju depresije, anksiozni su, nisu u stanju da uspostave pozitivne društvene odnose, imaju poremećaj ponašanja, zloupotrebljavaju alkohol i droge, zabrinuti su o svojoj seksualnosti, ili prolaze kroz teške životne događaje kao što su zlostavljanje, porodična disharmonija, fizička, emocionalna ili seksualna zloupotreba.
Pored toga, određene okolnosti i iskustva u vezi sa gubitkom, deprivacijom ili neravnopravnošću (na primer, beskućnici, imigranti, zatvorenici), čine osobu podložnu depresiji.
Samim tim, rizik od samoubistva treba proceniti kod svakog ko pati od depresije. Međutim, pošto većina depresivnih osoba nikada ne pokuša samoubistvo, jasno je da i drugi faktori igraju važnu ulogu u uzročnosti suicidalnog ponašanja u depresiji.
Alkohol i droge. Mnoga istraživanja pokazuju veću stopu samoubistva kod alkoholičara i korisnika droge. Alkohol i bolesti zavisnosti često prethode suicidalnom ponašanju. Takve zloupotrebe mogu biti u vezi sa pokušajima samoubistva ili čak deo samog pokušaja.
Ovakvo ponašanje ne rezultira nužno suicidom. Većina korisnika ne pokušava da oduzme sebi život, ali zloupotreba supstanci povećava rizik u interakciji sa drugim faktorima. Procenjuje se da je zloupotreba supstanci prisutna kod četvrtine, a možda i polovine izvršenih samoubistava, dok intoksikacija alkoholom povećava rizik i do 90 puta.
Mnogi fiziološki, psihološki i sociološki efekti alkoholizma (kao što su razvod, prekid društvenih odnosa, otkaz, povećana impulsivnost, depresija) deluju kao precipitirajući faktori suicida. Zloupotreba supstanci utiče na moždane funkcije i smanjuje inhibiciju ponašanja. Afektivni poremećaji, posebno depresija, udružena sa alkoholizmom, nosi poseban rizik od samoubistva.
Sa starošću se povećava rizik od samoubistva povezan sa zavisnošću od alkohola.
Postojanje detaljnog plana. Kao i kod svakog drugog cilja, što je plan više razrađen, veća je verovatnoća da će se sprovesti. Osoba u suicidalnoj krizi razmišlja o samoubistvu kao o cilju, rasterećenju od bola. Što je plan detaljniji, sa jasnom metodom, obezbeđenim sredstvima, mestom i vremenom samoubistva, verovatnije je da će doći do pokušaja.
Uticaj medija na samoubistvo. Način na koji mediji izveštavaju o samoubistvu povratno utiče na formiranje stavova. Tako samo izveštavanje može da ima negativan uticaj i podstakne na suicidalno ponašanje. Iz prethodno rečenog ne sledi da samoubistvo treba prećutkivati, već da je jako važno na koji način se o njemu izveštava. Negativan efekat se javlja pogotovo onda kada je jasno prikazan metod samoubistva i kada se dramatično izveštava, posebno kada su u pitanju poznate ličnosti. Negativan uticaj se povećava onda kada postoji sličnost između osobe koja je izvršila samoubistvo i posmatrača (po polu, uzrastu, nacionalnosti, i sl). Samoubistvo u medijima se obično simplifikuje i taj akt se pripisuje jednoznačnim uzrocima kao što su nepoložen ispit, finansijski krah, prekid značajnih veza, a prisustvo mentalnih bolesti se najčešće previđa. Kako bi se izbegli ovi negativni uticaji od koristi bi bili adekvatni priručnici i vodiči za medije.
(nastavlja se….)
Referenca:
Penev, G., B. Stanković (2009): “Sociokulturni kontekst suicidnog ponašanja i neke relevantne činjenice o samoubistvima u Srbiji”, Sociološki pregled, XLIII, 2, 155–184.
Mitovi o samoubistvu
S obzirom da je tema samoubistvo ovih dana aktuelna, odlučili smo da objavimo seriju članaka kako bi se široj javnosti skrenula pažnja na neke osnovne činjenice o samoubistvu.
Počećemo sa mitovima o samoubistvu. Samoubistvo je, čini se, još uvek tabu tema, i prisutno je mnogo zabluda kada su u pitanju pojedinci pod rizikom, kako i zašto neko odluču da se ubije, kako prepoznati i pomoći onome ko namerava da se ubije. Nedostatak informacija onemogućava pojedinca da dobije adekvatnu vrstu pomoći. Informisanost će vam pomoći da sačuvate svoj ili život onog koga volite!
Mit: Ljudi koji pričaju o samoubistvu nikada se zaista ne ubiju!
Činjenica: Govoriti o samoubistvu zaista može biti poziv u pomoć. Većina ljudi svoje namere o samoubistvu indirektno ili direktno nekome saopštava. To može podrazumevati i nagoveštaj, pisanje mračne poezije, potenciranje priče o smrti i umiranju. Ukoliko osoba ne dobije adekvatan odgovor, misli mogu da pređu u akciju- pokušaj samoubistva. Zbog toga, svaka priča o samoubistvu se mora shvatiti vrlo ozbiljno. Ljude koji pričaju o samoubistvu treba podsticati da i dalje razgovaraju i potraže profesionalnu pomoć. Podatak: Od 10 osoba koje oduzmu sebi život, njih 8 je odavalo znake svojih namera!
Mit: Izbegavanje razgovora na temu samoubistva sprečiće suicid.
Činjenica: Važno je da se od suicida ne pravi tabu tema. Pažljivo i direktno pitanje o samoubistvu, daju osobi pod rizikom dozvolu da govori o svojim nevoljama, i pokazuje da postoji neko kome je stalo. Umesto da se oseća gore, osetiće olakšanje kada se temi priđe bez osuđivanja i sa brigom. Moglo bi čak i da spreči akciju i poveća šansu da potraži pomoć. Dakle, nikako sam razgovor ne može ubaciti nekome ideju o samoubistvu ako je pre toga nije bilo.
Mit: Pokušaj samoubistva je samo način da se privuče pažnja.
Činjenica: Sve suicidalne misli i ponašanja predstavljaju poziv u pomoć, i treba odgovoriti na njih i saslušati ih. Ne možemo da pravimo pretpostavke o namerama i moramo ih shvatiti ozbiljno. Svako ko je dovoljno uznemiren da govori ili pokuša da se ubije, zahteva profesionalnu pomoć. Činjenica da je osoba ranije pokušala da oduzme sebi život, trebalo bi da nas čini još pažljivijim u slušanju i savetovanju. Čak i ako je neko spreman da stavi svoj život na kocku kako bi zadobio našu pažnju, napravićemo manju grešku ukoliko ga shvatimo ozbiljno, nego ako mu pošaljemo poruku da mora uraditi nešto još drastičnije kako bismo ga konačno primetili.
Mit: Suicidalne osobe imaju jasnu nameru da umru.
Činjenica: Većina ljudi koji pokušaju samoubistvo nemaju jasnu predstavu o tome da li žele da umru ili da žive. Većina želi da živi bolje i srećnije, ali im je potrebno olakšanje od intenzivnog emocionalnog bola koji proživljavaju. Ukoliko bi neko imao jasan cilj da želi da umre, ne bi komunicirao svoj bol drugima. Pričajući o bolu, oni zapravo žele da dođu do pomoći kako bi olakšali svoj emotivni bol. Svih dvadesetdevetoro ljudi koji su preživeli pokušaj samoubistva skokom sa Golden Gate mosta u San Francisku, izjavilo je da su zažalili zbog tog čina već onog trenutka kada su skočili.
Mit: Poboljšanje nakon krize znači da je rizik od suicida nestao.
Činjenica: Nagla pozitivna promena raspoloženja može značiti dve stvari: osoba je donela odluku da želi da nastavi da živi, ili samo deluje mirno jer je razrešila dilemu pitanja života ili smrti u korist smrti. Donošenje odluke čini da izgleda srećnije i mirnije. Na primer, depresivna osoba usled nedostatka energije nije mogla da ostvari svoje planove. Kako se nivo energije i aktivnosti povećava, povećava se i mogućnost da najzad oduzme sebi život. Zbog toga je važno da oni koji se brinu o ovim osobama budu oprezni i obrate pažnju na druge indikatore koji ukazuju na crne misle, kao na primer pisanje testamenta ili poklanjanje ličnih stvari. Najveći broj suicida se dešava u roku od tri meseca od “poboljšanja”.
Mit: Suicid se dešava bez upozorenja.
Činjenica: Istraživanja pokazuju da je osam od deset ljudi dalo upozorenje o svojoj nameri. Problem je što se ovi znakovi ne prepoznaju. Suicidalne osobe šalju brojne znakove za uzbunu.
Mit: Suicid je nasledan i prema tome, neizbežan.
Činjenica: Suicid nije nasledan. To je individualni obrazac ponašanja. Međutim, jedno samoubistvo u porodici može dovesti do drugih. Smatra se da je to zbog toga što i ostali članovi porodice prihvataju samoubistvo kao rešenje emocionalnih problema. Osoba koja veruje da je samoubistvo nasledno, a u porodičnoj istoriji postoje ljudi koji su oduzeli sebi život, pod većim je rizikom. Takve ljude treba podsetiti da postoje i druge alternative, i da mogu da izaberu da svoje suicidalne misli ne sprovedu u delo.
Mit: Sve suicidalne osobe su mentalno bolesne. “Normalni” ljudi ne razmišljaju o samoubistvu.
Činjenica: Misli o samoubistvu nisu neuobičajene i mogu se desiti svakome od nas. Ljudi koji vide samoubistvo kao opciju, proživljavaju emocionalnu bol i duboko su nesrećni. Iako mentalne bolesti kao što su bipolarni poremećaj, depresija i šizofrenija, mogu biti povezane sa suicidalnim mislima i ponašanjima, ne živi svako ko razmišlja o samoubistvu sa mentalnom bolešću.
Mit: Kada čovek odluči da izvrši samoubistvo, ne možemo ništa uraditi da ga sprečimo.
Činjenica: Suicidalna kriza je više vapaj za pomoć nego želja za smrću. Jedan deo osobe želi da umre, drugi želi da živi. Uz adekvatnu pomoć, možemo je ohrabriti prema životu. Ukoliko osoba dobije pomoć, manje je verovatno da će doći do pokušaja. Suicidalna kriza može biti kratkog veka. Kako biste zaštitili osobu tokom tog vremena budite sa njom, slušajte ih, ohrabrujte.
Mit: Najveći broj samoubistava izazvan je jednim konkretnim događajem.
Činjenica: Osoba koja razmišlja o samoubistvu obično se oseća loše duži vremenski period, a neki događaj u takvom stanju može da bude okidač za drastičnu reakciju.
Mit: Sve suicidalne mlade osobe su depresivne.
Činjenica: Iako je depresija često povezana sa suicidalnim mislima, nisu svi mladi ljudi koji razmišljaju o samoubistvu nužno depresivni.
Mit: Ukoliko mi neko traži da njihove planove i misli o samoubistvu sačuvam kao tajnu, moram da se držim obećanja.
Činjenica: Izbegavajte ovakve paktove: ishod može biti fatalan. Ukoliko postoji šansa da se neko povredi, poverljivost se ne može održati- morate podeliti ovu informaciju sa nekim. Objasnite osobi da celu priču shvatate veoma ozbiljno i da to ne može ostati tajna. Morate da kažete drugima kako bi se pronašla adekvatna pomoć. Naravno nećete reći bilo kome, niti ikome ko ne treba da zna.
Den Gilbert o sreći
Novac i primovanje
Pol Blum o zadovoljstvu
TedTalk: Zbog čega nam se više dopada originalna slika od falsifikata? Psiholog Pol Blum tvrdi da su ljudi po prirodi esencijalisti- da naše uverenje o poreklu objekta definiše kako ga doživljavamo.
Psihobrlog preporučuje 14/07/2011
Linkovi ka zanimljivim tekstovima iz oblasti psihologije objavljenih na Internetu, o kojima nismo stigli da pišemo:
O proučavanju ženskog orgazma.
Nova ogračka za autističnu decu.
Do 18% djece širom svijeta progovore kasnije nego njihovi vršnjaci, ali većina njih razvije sposobnost govora do vremena kada krenu u vrtić (do tri godine starosti), navodi se u studiji objavljenoj u posljednjem izdanju magazina Pediatrics.
Koja je uloga obrva?
Predlog zakona, koji je trenutno na javnoj raspravi, donosi potpunu zabranu bilo kakvog fizičkog kažnjavanja dece, čak i kada je ono blago i u vaspitne svrhe. Psiholozi oštro protiv ovakvog rešenja.
Povezanost budizma i REBTa?
Dismorfofobija pogađa 1,7% populacije i karakteriše je povećana svest o sopstvenom izgledu, pogotovo prenaglašavanje negativnih aspekata.
Kako prepoznati manipulaciju: Manipulacija je oblik ponašanja koji služi da se stvari okrenu u svoju korist u svakoj situaciji bez obzira koliko to drugome štetilo ili ne. Takvo ponašenje predstavlja perfidnu igru, gde ništa nije onako kako vam na prvi pogled izgleda.
Članak Zorana Milivojevića, o obožavanju: Obožavati nekoga znači imati prema njemu, kao što reč kaže, odnos kao prema bogu, učiniti ga svojim bogom. Mnogi ljudi veruju da je obožavanje najviši mogući stepen ljubavi prema nekom, tako da izjavu: „Obožavam te!” shvataju kao izraz veoma velike i snažne ljubavi. Tražeći pravu ljubav, mnogi u stvari traže nekoga ko će ih obožavati.
Da li romantični filmovi i muzika doprinose stvaranju iracionalnih uverenja?
Dobri i loši razlozi za korišćenje antidepresiva.
Da li blizance koji se upisuju u školu treba prebaciti u odvojena odeljenja?
Tehnika kreativnog mišljenja Salvadora Dalija.
Psihijatrijske bolnice vređaju dostojanstvo i lekara i pacijenata- Tim zaštitnika građana tvrdi da se krše prava pacijenata kada su u pitanju vezivanje i saglasnost za stacionarno lečenje, u bolnicima odbacuju sumnje.
Zašto ljudi veruju da su ih oteli vanzemaljci?
Sigurno ste gledali silne dokumentarce i čitali mnoge članke o navodnim žrtvama vanzemaljskih otmica. Možda ste i pomislili (ukoliko niste poverovali): “Ovaj stvarno mora da je potpuno lud kad veruje da su ga oteli vanzemaljci!” To ne mora biti tačno. Naime, verovanje da je neko bio otet od strane vanzemaljaca, ne stvara se preko noći. To je postepen proces. Napreduje kroz mnoge faze, u kojima mogućnost da se to zaista dogodilo postaje sve više i više verodostojna. Tačnije, vrlo malo ljudi je 100% ubeđeno da su bili oteti, sve dok im se ne povrati sećanje (najčešće hipnozom). Svi oni žele da znaju zbog čega im se događaju čudne i neobjašnjive stvari- otmica je jedno od objašnjenja koje je (uglavnom u Americi) postalo kulturno dostupno. “Oteti” prvo pokušaju sa drugim teorijama pre nego što prihvate teoriju o vanzemaljcima. Čak im je i razlog prihvatanja teorije sasvim naučan: teorija najbolje odgovara podacima i njihovom iskustvu. Skeptici ne mogu da kritikuju te podatke jer im nisu dostupni.
Ispitivanja pokazuju da postoji jedna stvar zajednička za ove ljude: pitanje da li je moguće da su ih nekada oteli vanzemaljci, pojavljuje se nakon što su iskusili neke čudne, neobične stvari. Iskustva variraju od osobe do osobe; od konkretnih događaja (“pitao sam se zašto je pidžama bila na podu kada sam se probudio”) do simptoma (“odjednom sam počeo da krvarim iz nosa, a ja nikada ne krvarim iz nosa!”), oznaka na telu (“pitala sam se gde sam dobila modricu u obliku novčića na telu”) i manje-više fiksiranih karakteristika ličnosti (“osećam da sam drugačiji od drugih ljudi, usamljenik.”) Ponekad priče obuhvataju sve gorenavedeno. Ipak, sva ova iskustva rezultiraju istim pitanjem: “Šta bi moglo da bude uzrok?” Izgleda da je u pitanju svojevrstan proces atribucuje kojim neko ubedi sebe da su ga oteli vanzemaljci. Ova verovanja odražavaju pokušaj da se objasni neko čudno, zbunjujuće i neobično iskustvo.
Za mnoge ljude koji veruju da su ih kidnapovali vanzemaljci, početno “pitam se zašto..” počinje nakon zastašujućih iskustava tokom spavanja. Iznenada se probude, prestravljeni i paralizovani, veruju da je nešto prisutno u sobi, da osećaju nešto poput udara struje ili elektriciteta, ili da ih nešto, kao iz vazduha, povređuje.
Naučnici imaju objašnjenje za ovakva iskustva. U pitanju je paraliza sna- stanje koje nastaje onda kada ciklus spavanja postane privremeno desinhronizovan. Umesto kretanja iz stanja sna do stanja budnosti, nalazimo se u “limbu” (ni tu ni tamo) između ova dva stanja. (Drugo objašnjenje otmica o kojem nećemo govoriti u ovom članku, jeste trauma- seksualno zlostavljanje potisnuto i zamenjeno prihvatljivijim sadržajima).
Kada spavamo, određeni nervni mehanizmi blokiraju motornu reakciju od mozga do ostatka tela, tako da smo u suštini, paralizovani. Da nije tako, u snu bismo verovatno pričali, mlatili rukama, vikali, udarali se i sl.
Kada se faze sna preklope, moguće je “probuditi se” pre nego što je paraliza sna oslabila. Tada nismo u mogućnosti da se pomerimo. Ukoliko se probudimo dok sanjamo, materijal sna može preći u budno stanje u vidu halucinacija, zvukova, telesnih senzacija. Mogu da deluju stvarno, iako su produkt našeg sna.
Uprkos bizarnih simptoma i efekata, paraliza sna se smatra normalnom a ne patološkom pojavom. Oko 20% ljudi je bar jednom doživelo paralizu sna uz halucinacije. Pogotovo smo skloni ovom iskustvu kada poremetimo naš uobičajen ritam spavanja. Osobe pod rizikom uključuju radnike u noćnoj smeni, putnike, roditelje sa bebom, studente koji vredno uče za ispit. Iako je potrebno samo nekoliko minuta da se sve vrati u normalu, perceptivni i motorni aspekti spavanja postanu desinhronizovani, i “žrtvama” deluje jako dugo. Zaista je u pitanju zastrašujuće iskustvo.
Kada ljudi posumnjaju u otmicu vanzemaljaca, način da probude svoja sećanja na neobjašnjiv događaj je- hipnoza. Knjige i filmovi o vanzemaljskoj otmici, pa i istraživači, hipnozu predstavljaju kao pouzdan metod za prizivanje zaboravljenih sećanja.
Šta je hipnoza i kako ona funkcioniše? Mnogi veruju (uz podsticaj filmova kao što su The Manchurian Candidate, The three Faces of Eve, Identity, The Butterfly Effect i sl) da pomoću hipnoze možemo da se prisetimo stvari kojih drugačije nikako ne bismo mogli. Implikacija je da je hipnoza neka vrsta psihološkog seruma istine- probajte hipnozu i moraćete da otkrijete tajne vaše prošlosti skrivene duboko u u vašem nesvesnom.
Međutim, ovakvo verovanje je pogrešno. Istraživanja sprovedena u poslednje četiri decenije, pokazuju da je hipnoza i ne baš tako dobar način prisećanja. Ne samo da nije od pomoći kada pokušavate da se prisetite konkretnog događaja, već vas čini sugestibilnim i osetljivim na stvaranje lažnog sećanja- uspomene koje se nikada nisu dogodile, stvari koje su vam drugi predlagali ali se nisu dogodile ili ste ih samo zamišljali. Ukoliko vi i vaš terapeut imate unapred očekivanja o tome šta bi se moglo saznati hipnozom, moguće je stvoriti iskustva koja odgovaraju ovim verovanjima, a ne događaje koji su se zaista dogodili. Što je najgore, ni vi ni terapeut nećete toga biti svesni, jer sećanja deluju veoma veoma realistično.
Kako je moguće da se to desi? Hipnoza je definisana- doduše curkularnim objašenjenjem- kao socijalna interakcija u kojoj pojedinac doživljava anomalije memorije i percepcije, koje predlaže hipnotizer. Iskustva ne odgovaraju objektivnoj realnosti. Moguće je halucinirati objekat koji zapravo ne stoji tu gde vi mislite. Zato hipnoza može biti od velike koristi u određenim okolnostima. Recimo, kao predlog hipnotizera, iskustvo bola može se izobličiti i promeniti (umanjiti recimo kod nekih bolesti), može da iskrivi i izmeni sećanja.
Hipnoza je kontroverzna tema oko koje se vode debate, i svejedno na kojoj ste strani, činjenica je da se hipnoza koristi za kreiranje lažnih sećanja. Jedno od često navođenih istraživanja je sledeće: 27 studenata je hipnotisano i sugerisano im je da su se jedne noći prošle nedelje probudili uz glasne šumove. Nakon buđenja iz hipnoze, 13 studenata je tvrdilo da se događaj zaista desio. Čak i kada im je rečeno da je priča sugerisana od strane hipnotizera, odbili su da poveruju.
Važno upozorenje: istraživanje takođe pokazuje da nije hipnoza sama po sebi uzrok lažnih sećanja. Lažna sećanja se mogu dogoditi u bilo kojoj situaciji u kojoj je preneta lažna informacija i stimulisana mašta.
Elizabet Loftus, jedna od najznačajnih istraživača memorije, tvrdi da je ključ za generisanje lažnih sećanja produženo zamišljanje određenog događaja u prisustvu figure autoriteta koja podstiče verovanje i potvrđuje autentičnost sećanja. To je ono što se događa kada “oteti” padnu u ruke istraživača vanzemaljaca koji im nude da im osveže sećanja.
Međutim, ono što je sigurno jeste da ukoliko prethodno niste verovali u vanzemaljce ili mogućnost otmica, nećete ni steći uspomene o otmici. Niko ne ide da spava potpuno nezainteresovan za vanzemaljce i probudi se vrišteći: “O bože, upravo su me oteli vanzemaljci!!!” Nećete ni tražiti pomoć stručnjaka za sećanja o vanzemaljcima, ukoliko vam ta mogućnost ne pada na pamet.
Danas znamo da sećanja možemo “izbrljati” na različite načine. Možemo sagledati događaj drugačije nego što se dogodio (“neko je bio u sobi i bio je crne boje”). Čak i kada verodostojno percipirate događaj, tokom vremena mnoge intervenišuće varijable mogu uticati na to sećanje (“o bože! taj mali zeleni vanzemaljac u filmu je isti kao onaj što sam ga video u sobi one noći!”). Takođe, na sećanje se može uticati onda kada pokušate da mu pristupite (“hoću da se vratite u tu noć, da li je vanzemaljac držao nešto u svojoj ruci?”).
Često se postavlja jedno navodno krucijalno pitanje: Ako su otmice vanzemaljaca lažne, kako se objašnjava činjenica da su izveštaji otetih ljudi iz svih krajeva Amerike, veoma dosledni, čak i među ljudima koji nikada nisu imali nikakav međusobni kontakt? Istina je da izveštaji NISU u skladu jedni sa drugima.
Jedina stvar koja je slična jeste okvir priče: jednog običnog čoveka kidnapuju vanzemaljci u svrhu pregleda ili seksualnog eksperimentisanja. Svi ostali elementi- glumci, šminka, garderoba, tekst, specijalni efekti- razlikuju se koliko i pojedinci koji opisuju događaj. Iako postoje neki konzistentni detalji: velika glava, velike oči, reverzbilna amnezija, igle- i detalji i okvir priče postojali su na filmovima i pre nego što je iko pričao o kidnapovanju.
Druga stvar: svi izveštaji o otmici počeli su nakon što su se slični sadržaji počeli pojavljivati na TV-u i filmovima. Otmice nisu postojale pre 1962. godine (NLO i vanzemaljci u svemiru jesu, ali vanzemaljci koji kidnapuju ne). Moguće je da izveštaju govore o iskustvima koja su se dogodila recimo 1930. godine, ali sećanja su se povratila ipak tek tri decencije kasnije, nakon TV-a i filmova.
Sve je počelo 1964. godine kada se bračni par Beti i Barni Hil, tokom hiponoze prisetio vanzemaljske otmice, a njihovo sećanje je postalo šablon za sve dalje priče o otmicama. Oni su se prisetili otmice, dvanaest dana nakon što je televizija ABC emitovala epizodu serijala o vanzemaljcima.
Iako su otmice karakteristične za američku kulturu, pojavljivali su se i slučajevi u drugim delovima sveta (recimo u Kini), verovatno pod uticajem filmova i serija (na pr The X Files). Zanimljivo je da do sada još uvek nije zabeležen slučaj vanzemaljske otmice crnca/crnkinje (iako zvuči rasistički).
Istraživanja pokazuju da pojedinci koji veruju u otmice, pripadaju sličnoj psihopatološkoj grupi. Neobični su na nekoliko načina. Postižu visok skor na skali koja meri šizotipalnost. Šizotipalnost sama po sebi nije abnormalna, iako može ukazivati na “genetski marker” za šizofreniju.
Šizotipalnost ne znači da su u pitanju šizofreničari, ali su generalno u pitanju pomalo čudni ljudi. Imaju tendenciju da misle i izgledaju ekscentrično, skloni su magijskom mišljenju i čudnim verovanjima (na primer, da brojevi imaju posebnu moć, da možete da utičete na budućnost razmišljajući o njoj). Često su usamljenici i veruju u paranormalne pojave kao što je telepatija ili vidovitost.
Prosto rečeno, “oteti” su možda malo bliži šizofreniji od ostalih ljudi, više su skloni magijskom razmišljanju i perceptivnim aberacijama (treba imati u vidu da je i šizotipalnost kontinuum).
Za sada ne postoji psihijatrijska kategorija u koju se svrstavaju “oteti”. Istraživači kažu, da kada bi se svrstavanje vršilo u XIX veku dijagnoza bi bila laka- histerija. Histerija se tada opisivala kao psihijatrijski poremećaj u kome se nesvesne želje i potisnute emocije pretvaraju u psihičke simptome i iskustva. Ova dijagnoza je bila popularna u vreme procvata psihoanalize. Oko 1980. godine izbačena je iz formalnih dijagnostičkih sistema.
Šta još možemo reći o ličnosti “otetih”? Posebno su maštoviti i skloni fantaziji. Iako svi mi imamo maštu, ljudi koji su “skloni fantaziji” u tehničkom smislu čine samo 4% populacije. Oni imaju plodnu imaginaciju, mnogo sanjare, izveštavaju o veoma bogatim vizuelnim prikazima, a neki mogu da dožive orgazam u odsustvu bilo kakve fizičke stimulacije (definitivno veština koja se treba naučiti ;)). Uživaju u umetnosti i muzici na drugačiji način, imaju izuzetno živa sećanja. Dobri su u stvaranju maštovitih iskustava koja deluju kao prava. Iz svih ovih razloga oni su savršeni hipnotički subjekti. Veza između sklonosti fantaziji i hipnotičkoj sugestibilnosti, dobro je istražena. I nije iznenađujuće da su ljudi koji veruju da su ih oteli vanzemaljci, skloni fantaziji više od ostalih.
Druga istraživanja potvrđuju da su skloni stvaranju lažnih sećanja u laboratoriji. Izgleda da mešaju stvari koje su im se zaista dogodile sa onima koje su videli na filmu, na televiziji i sl.
Kada su istraživači postavili pitanje, tokom petogodišnjeg istraživanja “otetih”: “Ako biste mogli, da li biste izabrali da niste bili oteti?” Nijedan ispitanik nije rekao DA. Uprkos šoku i strahu koji je pratio ova iskustva, drago im je što su ih doživeli. Život im se poboljšao. Nisu više bili usamljeni, imali su više nade u budućnost, osećali su se kao bolji ljudi. Oni sami su izabrali su otmicu.
Jasno je da mnogi ljudi otmicama dobijaju isto što i milioni dobijaju od religije: smisao, sigurnost, mistična otkrovenja, duhovnost, transformaciju. Otmica se i može smatrati nekom vrstom religije zasnovanom na veri a ne činjenicama. Ogroman broj podataka govori o psihološkim beneficijama ove vere: srećniji su, zdraviji, pozitivniji. Živimo u doba kada nauka i tehnologija preovlađuju u odnosu na tradicionalnu religiju. Nije li onda logično da naše anđele i bogove zamotamo u svemirska odela i prepakujemo ih u vanzemaljce?
