Zaboravljeni otac propagande- Edward Bernays

Piše: Anđela Knežević

U novembru 1891. godine u Beču, rođen je Edward Bernays. Na porodičnom stablu Frojdovih, on je od poznatog osnivača psihodinamske teorije ličnosti Sigmunda Frojda bio udaljen za dve generacije. Sa porodicom se preselio u Sjedinjene Američke Države, ali je dolazio tokom praznika kod svog rođaka da bi provodili dane u razgovoru i proučavanju ljudske psihe. Odabrao je novinarstvo kao svoju primarnu profesiju. Tokom Prvog svetskog rata, Bernays je bio zadužen za nadgledanje informacija koje će se naći u novinama, jer je prethodno stekao dobru reputaciju kao press-agent. Zbog efikasno obavljanog rada, biva pozvan da se pridruži predsedniku Woodrow Wilsonu na Pariskoj mirovnoj konvenciji 1919. godine. Ratna dešavanja su donela reputaciju Bernaysu i poslužila mu kao adekvatna inspiracija za osnivanje novog pokreta koji je uticao na razvoj konzumerske psihologije i psihologije marketinga. Taj novi pokret je imao sve karakteristike propagande, ali zbog zloupotrebe tog termina od strane nacista u Drugom svetskom ratu, Bernays  kasnije uzima izraz javni odnosi.*

Teorijske postavke koje je poštovao i kasnije ih upotrebljavao kroz svoje radove, osim psihoanalize, bile su teorije Francuza Gustave Le Bona koji je jedan od pionira psihologije gomile i Wilfreda Trottera, pionira u neurohirurgiji. Gustav le Bon je smatrao da individua usled tri glavna uzroka menja ponašanje kada se identifikuje kao deo gomile. To su anonimnost, zaraza i sugestivnost. Uzrok koji je Le Bon smatrao najznačajnijim je sugestivnost, a zaraza je samo posledica sugestivnosti. Individua koja postaje deo psihološke gomile ima sve znakove hipnotisanog čoveka. Kao i on, članovi gomile gube svesni deo svoje ličnosti, deluju isključivo instinktivno, sa naglašavanjem svake emocije, kako pomagačke tako i rušilačke. Budući da kod njih dominiraju zanos, divljaštvo i spontanost primitivnih bića, oni su po automatizmu skloniji sugestivnom govoru nego izolovan čovek.** Dolazimo do zaključka da pod pravim uslovima, mala grupa ljudi ili čak jedan čovek je dovoljan za proizvodnju ideje koja će imati takav odjek da će svaki član mase misliti da je njegova.

Ova teorija je Bernaysu delovala sasvim ostvarivom u praksi za kreiranje PR usluga kompanijama koje su trebale njihovu pomoć za napredovanje. Neke od najvećih svetskih kompanija i uticajnih osoba su bile njegovi klijenti. Ta lista uključuje: 30-og predsednika SAD-a Calvina Coolidge, CBS, Procter and Gambler, The United Fruit Company, The American Tabacco Company, General Eletric, Dodge Motors and Public Health Service. Tehnike koje je Bernays u svom radu primenjivao uključivale su psihološke, sociološke i marketinške tehnike, a ovaj spoj je učinio da način na koji Amerikanci misle ili rade postanu dio njihove svakodnevice. Mali broj ljudi se zapravo tokom svog života zapita o poreklu nekih svojih navika i razmišljanja o određenim temama. Budući da je i naša zemlja podlegla uticaju globalizacije i demokratizacije društva, možemo zaključiti da su tehnike Bernaysa ostavile svoj trag i na nas.  Taj uticaj ćemo ispitati kroz nekoliko od njegovih najuspešnijih projekata.***

11990743_1647169448901129_2098506186_o

Tokom 20-ih godina prošlog veka, ženama je bilo zabranjeno pušenje u javnosti. Postojao je zakon koji je čak obezbeđivao zatvorsko zadržavanje ukoliko ga neko prekrši. Te godine su bile vreme velikih promena. Amerika se spremala da uđe u rat, sufražistkinje su se borile da žene dobiju pravo glasa na izborima, dok duvanskim kompanijama prodaja nije rasla koliko su oni predvideli. Trebao im je ulazak na novo tržište i Bernays im je to omogućio. Regrutovao je par modela, devojaka koje su trebale da se priključe koloni koja je protestovala kao deo sufražistkinja i u trenutku, koji je Bernays procenio kao adekvatan, zapalile cigarete. Taj momenat je došao kada je kolona prolazila pored gomile novinara i fotografa koji su ga zabiležili i uveli u američku istoriju, nazivajući te cigarete „bakljama slobode“. Zahvaljujući njemu, pušenje kod žena je dobilo simboliku izjednačavanja sa muškarcima. Od tog momenta bilo je zastupljeno svuda, na ulici, u kafićima, u filmovima i reklamama. Pušenje daje osobi samopouzdanje, smirenost, sredstvo da se poveže sa drugima, mogućnost da izgleda cool i šarmantno, čak zavodljivo. Makar je to suština sugestije koju je Edward Bernays udelio svetu i zaraza se proširila i postala deo svakodnevnih misli gomile.

Koristeći teorijske postulate psihodinamske teorije, ubedio je američke mase da su jaja i slanina pravi američki doručak. Naime, jedan od klijenata bila je i Beech-Nut Packing Company. Oni su se obratili Bernaysu sa molbom da im pomogne da prodaja mesnih proizvoda bude uspešnija. Bernays je otkrio da Amerikanci imaju veoma lagan doručak izjutra, koji je uključivao kafu, sok i možda kiflicu. On je sa svojim timom otišao kod lekara i razgovarao sa njim o tome da li je za zdravlje čoveka bolje ukoliko je doručak obilniji ili lagan. Doktor je odgovorio da je bolji obilniji, budući da telo tokom noći gubi kalorije i energiju, a da su mu one potrebne tokom dana. Bernays je nakon toga poslao dopise sa istim pitanje 5 000 drugih doktora i odgovor koji je stigao od 4 500 njih je bilo saglasan sa prvim stručnim mišljenjem. On je ovu informaciju prosledio kompaniji koja ga je unajmila, te je ona svoje proizvode postavila kao odgovor na ono što doktori preporučuju. Poznato je sa kolikim poverenjem ljudi usvajaju informacije da je određeni način ishrane potvrđen od velikog broja lekara, iako taj način ishrane za njih lično možda nije odgovarajući. Upravo tako je klasični američki doručak postao jaja i meso.

Njegove inovativne ideje se mogu zapaziti tokom organizovanja „palačinka-doručka“ koje je u Beloj kući organizovao predsednik Coolidge, koji se smatra prvim javnim organizovanim druženjem između pripadnika medija, osoba iz šoubiznisa i predsednika SAD-a. Edward je bio i prvi domaćin konvencije Nacionalnog udruženja za napredak obojenih, 20-ih godina prošlog veka, u Atlanti, Georgia. Događaj je prošao bez incidenata, što se u tom periodu smatralo nemogućim. Strategija koju je Bernays upotrebio bilo je da se cela kampanja zasniva na nalaženju načina na koji Afro-Amerikanci mogu da doprinesu belcima na Jugu.

11990771_1647169408901133_1065296035_o

Njegov uticaj osećamo i u konzumerskoj psihologiji. Tokom rada za automobilsku industriju, Bernays je bio jedan od začetnika ideje da ukoliko kompanije žele da ostvare prodaju koja bi udvostručila trenutnu moraju da se obraćaju ljudskim emocijama. Podstičući njihove nesigurnosti ili sujetu kupiće stvari koje im nisu potrebne. Na taj način automobil je prestao da bude samo prevozno sredstvo, ono sad predstavlja simbol moći, bogatstva, prestiža, društvanog statusa. Bernays je doprineo da čovek ostvari emocionalnu vezu sa automobilom apelujući na svakojake uspomene koje preživljava u njemu. Ta tehnika se sada primjenjuje širom sveta. Uzmite svoj lični primer. Da li ste nekad kupili komad odeće zato što je trenutno u trendu, mada ste znali da vam neće dobro stajati ili da imate još dva slična u ormaru? Da li ste tokom kupovine nameštaja ili prevoznog sredstva uhvatili sebe kako pomišljate da će vaš izgledati mnogo bolje i biti kvalitetniji od komšijinog? Da li ste tokom adolescencije bili izolovani, asocijalni tinejdžer kome je bilo neugodno u svom telu, te ste pomislili da ćete ukoliko počnete sa konzumacijom alkohola i cigareta izgledati kao deo cool ekipe? Nužno je znati odakle potiču ove misli. Svaka naša potreba za pripadanjem, koja je sasvim normalna i često nužna, je prilika za prihvatanje sugestije od strane nekolicine ljudi. Ta nekolicina, smatrao je Bernays, koja upravlja životom gomila. On je psihološku gomilu video kao opasnu, jer je imala slobodu i moć da izabere loše vođe, događaje ili ponašanja kao deo svakodnevice. A pošto živimo u demokratskom društvu, gde nije socijalno prihvatljivo nasilno sprovoditi „prave“ odluke, nužno je to uraditi manipulacijom psihe celokupnog društva. I upravo kao kod hipnotisanog čoveka, nužno je masama dati neku drugu radnju ili misao koja bi ih okupirala, tako da osobe koje donose odluke to mogu da rade bez kritičkog uplitanja masa.

Bernays je svoje stvaralaštvo video kao dobročinsko prezentovanje istine masama, te je prezirao da se povezuje sa ljudima koji su radili reklame. On je smatrao kao neophodnu izmenu mentalne slike sveta, da se ratno stanje ne bi ponovilo. Verovao je da kada čovek poznaje istinu i shvata da bi od nje narod profitirao, njegova dužnost je da upotrebi bilo koja sredstva kako bi ta informacija došla do svoje publike. U isto vreme, bio je svestan opasnosti koje donosi propaganda ukoliko se koristi u lošim okolnostima i od strane osoba sa zlim namerama.

Kritikovan zbog svoje ambicije i preterane samopromocije, koja je često uključivala krvnu povezanost sa Sigmundom Frojdom, kao i zbog saradnje sa velikim kontroverznim korporacijama, Edward Bernays je u isto vreme bio slavljen i omražen. Danas ipak, malo ljudi zna za njega. On je ostao u senci baš kao što je i radio. Poslovni izbori koje je pravio imali su ironičan osvrt (njegova žena Doris Fleichman je umrla od raka pluća, njegove ideje o tome kako se propaganda može koristiti za vođenje države iskoristili su nacisti). Uprkos zaboravu, njegova dela govore glasnije nego što je on kao individua ikada mogao. U kozumerskom društvu, kakvo je danas naše društvo, na način na koji funkcionišemo možemo zahvaliti Edwardu Bernaysu.

 

Ilustracije: Radomir Milić

Reference:

* https://en.wikipedia.org/wiki/Edward_Bernays

** Le Bon, G., 2009, Psychology of crowds, Sparkling books, London.

*** Bernays, E., 1928, Propaganda, History as a weapon, United States.

PSIHOBRLOG PREPORUČUJE 31/08/2015

10510194_10152608382218968_689962039_nLinkovi ka raznim zanimljivim tekstovima o aktuelnim temama u psihologiji:

Uskoro stiže film o poznatom slučaju Kiti Đenoveze, kao primeru „efekta posmatrača“.

4 stvari koje uništavaju vaše šanse na intervjuu za posao.

7 pitanja pomoću kojih možete da procenite nečiju emocionalnu inteligenciju tokom intervjua.

I bonobo majmuni tepaju.

Oliver Saks, voljeni neurolog i pisac, preminuo je juče u 82-oj godini života.

Prema novom istraživanju, mnoge psihološke studije i rezultati su prilični slabi.

3 veštine koje će vam pomoći da se nosite sa traumom.

Zašto je toliko teško osloboditi se anksioznosti i distresa?

Na istu temu, kako umiriti sopstvenu anksioznost.

Koja je korist joge?

Majnkraft je postao izuzetno efikasno sredstvo koje se koristi u edukativne svrhe.

Za dobro vaspitanje je mnogo važnije razviti saradljivost nego poslušno dete.

Mali prtljag, veliki teret

Piše: Ana Perović

Desetine hiljada ljudi koji već mesecima, bežeći od ratnih zbivanja u zemljama svog porekla (na teritorijama Azije i Afrike), prolaze kroz Srbiju u medijima su oslovljavani čitavim spektrom termina, a uglavnom „migranti“. Dok migranti uglavnom svoje države napuštaju iz ekonomskih razloga, oko 95% ovih ljudi dolazi iz zemalja u kojima se vode oružani sukobi, te prema međunarodnom pravu imaju status – izbeglica. Izbeglištvo predstavlja jedan od oblika neželjene i prinudne seobe ljudi, što implicira da su takve nagle promene po pravilu nepovoljne, a njihove posledice neizbrisive. Pomenuta terminološka distinkcija od velike je važnosti kako stoga što se pravne obaveze države prema jednima i drugima značajno razlikuju, tako i zbog razlika u konotacijama koje ova dva termina imaju za lokalno stanovništvo. Ukoliko zamišljamo da je reč o imigrantima, ljudima koji u punoj snazi dolaze u potrazi za radnim mestima, imaćemo drugačije sentimente nego ako zamišljamo da je zapravo reč o porodicama koje je nesreća primorala na potragu za skloništem u inostranstvu.

U ovom tekstu pokušaćemo da skrenemo pažnju na važne psihološke procese koji prate život u izbeglištvu, kao i reakcije na ove ljude koje se često javljaju u lokalnom stanovništvu.

Osoba koja polazi u izbeglištvo napušta svoju kuću, posao, društveno okruženje u kojem je živela, prijatelje, rođake, a ponekad i članove uže porodice. Tu tešku i radikalnu odluku ona donosi kako bi se sklonila od pretnji po život, u okolnostima koje su ugrožavajuce bilo zbog direktne opasnosti ili blizine ratnih sukoba. Ako bismo dozvolili sebi da na osnovu dosadašnjih nalaza portretišemo „tipične“ izbeglice – rekli bismo da su to osobe koje su verovatno bile izložene borbama ili čak učestvovale u njima, koje su zbog rata prošle kroz gladovanja, bežanje bez zaštite i mučenje, i istovremeno imale iskustvo gubitka bliskih osoba.

U trenutku kada započne put izbeglištva, osobe najčešće opisuju da se osećaju kao da su najednom iščupane iz korena. Čitav dotadašnji život biva napušten, a vremena za tugovanje nema. S obzirom na to da su ljudima koji se odluče na izbeglištvo prethodno značajno uzdrmani bazični osećaji sigurnosti i bezbednosti na prostoru na kom su prvobitno živeli, intenzivni strah i osećaj ugroženosti postaće deo njihove svakodnevice. Na putu ka novom domu, spokoj je kratkotrajan i brzo ga smenjuje anksioznost. Povratak osećanja da su bezbedni na svetu biće za ove ljude izazovan i dug proces – najčešće umnogome otežan netrepeljivostima okoline u koju prebegnu (trajno ili privremeno).

11800348_1023068977704549_1070206191760335842_n

Izbegle osobe doživljavaju niz traumatskih iskustava i permanentni stres usled neizvesnosti sopstvene egzistencijalne situacije. Na izbegličkom putu sveprisutan izvor straha jeste nedostatak pouzdanih informacija za snalaženje u svetu u kom su se obreli. Ovom neminovnom bespomoćnošću izbeglih koriste se razni prodavci, taksisti, organizatori prevoza i prelaska granice koji svoje usluge naplaćuju ogromnim ciframa.

Tuga i žalovanje za životom koji su izgubili biće kod nekih preplavljujući, dok će se drugi od tih osećanja privremeno distancirati. U svakom slučaju, proces prevladavanja gubitka je uvek dug što je i očekivano s obzirom na to koliko su ti ljudi izgubili – osim materijalnih dobara, tu su i gubitak bliskih ljudi, socijalne mreže, profesionalnog statusa. Tokom puta izbegli čuvaju fotografije koje su poneli sa sobom, kao svedočanstva o tome da je prethodni život zaista postojao.

Česti emocionalni izlivi u vidu plača i besa, zatim osećanja otuđenja i usamljenosti usled toga što u okolini nema adekvatne emotivne i socijalne podrške, pad samopoštovanja usled bespomoćnosti u novonastaloj situaciji i nedostatka kontrole nad vlastitim izborima, depresija i anksioznost, somatizacija emocija, osećanje krivice, prekomerno pušenje i opijanje – neki su od psiholoških procesa i problema koji ove ljude opterećuju u manjoj ili većoj meri. Do trenutka kada nađu privremeno ili trajno utočište u novoj sredini, ove osobe su najčešće u kategoriji visoko traumatizovane populacije – izlagani različitim stresorima i iskustvima koja uključuju pretnju po vlastiti život ili život bliskih drugih, te stalnom posmatranju patnje drugih osoba.

Akumulacija tih iskustava može da dovede do psiholoških tegoba kod nekih osoba, pa čak i do razvoja mentalog poremećaja i nastavka života u posttraumatskim okolnostima. Iako se u većini istraživanja psihopatologije kod izbeglica fokus stavlja na ispitivanje PTSP-a, treba imati u vidu da su u ovoj populaciji dosta visoke prevalence i drugih poremećaja, posebno depresije, trajnih somatizacija i disocijativnih poremećaja (amnezije i konverzije).

Na posredan način, izbeglištvo utiče na razvoj mentalnih poremećaja intenziviranjem faktora kao što su: slabo zdravlje i ishrana (naročito novorođenčadi), povećanje rizika za povrede pri porođaju, pothranjenost u detinjstvu, rano odvajanje od osoba koje brinu o deci, izlaganje ekstremnom i ponavljanom stresu. Zapostavljanje ili neadekvatna stimulacija dece, u ovakvim uslovima, može ostaviti dugoročne posledice na njihovo mentalno zdravlje. Roditelji, i sami izmučeni okolnostima, često ne mogu odgovoriti na emotivne potrebe dece. Ekipa „Novog lista“ je, izveštavajući sa terena o prizoru dva dečaka koja trče za ofucanom košarkaškom loptom, navela primer drugih mališana koji su istupili pred predstavnika Crvenog krsta uskličući: „Nama trebaju igračke!“

11895990_10153493851227660_3838763293620872001_n

Proces manje ili više uspešne integracije izbeglica u novu sredinu počinje već prvog dana izbeglištva – od trenutka kada započinje dinamika između ljudi sa novostečenim statusom izbeglica i sredine u koju pristižu. Tu dinamiku, nažalost, često odlikuje zaziranje lokalaca od došljaka. U trenucima kada su najranjiviji i najpotrebitiji, ti nemoćni, nenaoružani ljudi u begu od nasilja, često bivaju iznova na meti odbacivanja i agresije.

Hostilnosti koje trpe mogu se tumačiti stereotipima i predrasudama domicilnog stanovništva koji su najčešće zasnovani na nacionalnoj, rasnoj ili verskoj osnovi i vode neempatičnom, diskriminišućem i nasilnom ponašanju. Nedovoljna informisanost javnosti kako o razlozima koji su ove ljude primorali na izbeglištvo, pretpostavke o njihovim neprijateljskim, ili u najmanju ruku sebičnim i koristoljubivim namerama s kojima dolaze, fabrika su odbojnih sentimenata prema izbeglicama. Tu možemo dodati i strah od nepoznate kulture i vrednosti koje ona sa sobom nosi, a koje mogu biti u sukobu sa onim što osoba doživljava kao utvrđeni lokalni poredak.

U istraživanju Udruženja građana „Atina“ koje je sprovedeno na jesen prošle godine utvrđeno je da lokalno stanovništvo gaji nisko vrednovanje kulturnih obrazaca iz kojih migranti dolaze, njihovog nivoa obrazovanja i životnog stila. Evidentan je bio i strah od velikog broja migranata („Kroz rođeno mesto prođeš kao kroz špalir, kao da živiš u Arabiji ili Avganistanu.“), potencijalnih zaraznih bolesti čiji oni mogu biti prenosioci, pa i nasilja čiji mogu biti vinovnici („Poznati su kao ljudi sa vrlo kratkim fitiljem, imaju vrlo malo tolerancije“).

Možemo pretpostaviti da su slični sentimenti prisutni i prema aktuelnim izbeglicama, te da paket srodnih predrasuda pomaže u osmišljavanju ovih ljudi kao pretnje – kako po fizički integritet pojedinaca, tako i po širi društveni integritet zajednice. Ovakvoj atmosferi umnogome doprinosi razorna moć senzacionalističkog medijskog izveštavanja u kom se podstiče averzija i panika javnosti u susretu sa izbeglim licima. S druge strane, primera pozitivnog izveštavanja o situaciji izbeglica i akcijama podrške koje se realizuju u Srbiji – izuzetno je malo. Kako čuveni istraživač psihologije zla Filip Zimbardo ističe:

„Potreba za sigurnošću je moćna odrednica ljudskog ponašanja. Podložni smo manipulacijama u tom domenu – ukoliko smo navedeni da drugog osmislimo kao pretnju našoj bezbednosti, možemo pristupiti ponašanjima za koje nismo znali da smo sposobni. „

11903794_10153496632762660_7254365057374238326_nTa ponašanja, prema Olportu, sastoje se iz nekoliko faza: od najblaže (ocrnjivanje, izbegavanje, diskriminacija) do najteže (fizički napad, genocid). Zajedničko za sve ove forme diskriminacije jeste da sve počivaju na dehumanizaciji i isključivaju saosećanja. Naime, da bismo bili ravnodušni prema problemima s kojima se izbeglice suočavaju, da bismo ih ignorisali ili poništavali raznim racionalizacijama, pa i da bismo bili surovi prema njima, neophodno je da tome prethodi erozija kapaciteta za empatiju, te i lišavanje te grupe ljudskih potreba, misli, osećanja, i drugih karakteristika.

Odluka da zažmurimo na bolne gubitke koje su preživeli, strah i uznemirenost s kojima se svakodnevno bore, aslfalt i zemlju po kojima leže po suncu i kiši, odvažnost i hrabrost s kojom su u čamcima prelazili more, umornim nogama granice, noseći svoju decu i zavežljaje pređašnjih života u rukama, vodi nas udaljavanju od njihovog iskustva i pruža komfor uvida da se to nama ne dešava. Iz te pozicije možemo, sa odgovarajućom distancom od njihovog iskustva, da pristupamo čitavom spektru stereotipa. Nažalost, mediji nam pomažu u tome.

Pomenuta odluka nas ujedno udaljava i od sopstvenih osećanja straha, bespomoćnosti, tuge, ali i borbenosti uprkos očaju, na osnovu kojih bismo se mogli povezati sa ovim strancima. Možda bismo, ukoliko se uputimo na put istraživanja međusobnih sličnosti, pronašli i neke zagubljene delove nas samih. Izbeglicama bismo, svakako, pomogli.

Olport je smatrao da je najefikasniji metod da predrasude dovedemo u pitanje – direktni kontakt s pripadnicima grupe prema kojoj ih gajimo. Prema njegovoj „hipotezi kontakta“ do redukcije negativnih stavova dolazi ukoliko učesnici u kontaktu imaju isti status, žele da ostvare zajednički cilj, zavise jedni od drugih, sarađuju na postizanju cilja, te imaju podršku institucija. Ako aktuelnu epizodu deljenja prostora u Srbiji sa izbeglicama sagledamo kao zajedničku misiju, onda doista možemo postati saradnici na cilju ozdravljenja zajednice i svih njenih članova.

Aktuelni ambasadori podrške izbeglicama u Beogradu se trenutno okupljaju na par mesta. Organizovana pomoć sprovodi u Miksalištu (Mostarska 5) svakog dana od 10-16h i u restoranu „Od usta do usta“ (Braće Nedića 7). Takođe, na adresi Centra za izbeglice u Nemanjinoj 3 građani mogu da donesu pomoć za izbeglice i da sa njima porazgovaraju. Udruženim snagama, pod pokroviteljstvom UNHCR-a, osim koordinisanja donacija u materijalnoj pomoći, u Centru se možete informisati i o pružanju pravnih saveta i psihološke pomoći za izbegle.

 

 

 

Photo Credit: Tanjug (preuzeto sa 24sata)

Kad empatija izostane: O knjizi „Psihologija zla“

Piše: Ana Perović

„Shvatio sam da postoji paradoks u suštini ljudske prirode – da ljudi mogu da pretvore jedni druge u objekte.“

Tim rečima počinje treći po redu okršaj Sajmona Barona-Koena sa razumevanjem psihološkog kapaciteta za empatiju naslovljen „Psihologija zla“ (u originalu „Nulti stepen empatije“). Nakon „Slepila za um“ u kome se bavio kognitivnim aspektima empatije (kako razumemo druge ljude) i „Suštinske razlike“ u kojoj je elaborisao afektivni deo empatije (kako emocionalno reagujemo na druge), autora je zainteresovalo „kako ljudi dođu do toga da isključe svoje prirodno saosećanje prema drugom ljudskom biću koje pati“.

Nezadovoljivši se standardnim objašnjenjima koja karakterišu počinioce surovih dela kao zle (i nemaju eksplanatornu vrednost), autor započinje potragu za psihološkim procesima u pozadini surovosti koju iskazujemo jedni prema drugima. Nažalost, nije mu bilo teško da pronađe obilje primera ljudske svireposti. Predstavljajući nam slučaj groteskne krađe u jednom supermarketu u Najrobiju prilikom koje je kradljivac odsekao ženi prst, skinuo s njega prsten, bacio prst i otrčao u masu, Baron-Koen se pita: „Šta se dešavalo u umu ovog čoveka nekoliko sekundi pre no što će to da uradi?“ Je li jedino što lopov vidi u tom trenutku – njegova meta (prsten), mali predmet koji može da ga prehrani nedeljama? Da li to što je prsten povezan sa rukom predstavlja za njega tada samo puku neprijatnost i prepreku koju treba rešiti? Činjenica da je ruka deo osobe, sa sopstvenim životom, mislima, osećanjima, u tom trenutku postaje irelevantna. Izvan misli. Ovo je primer pretvaranja jedne osobe u (puki) objekat, a Baron-Koen tvrdi da je za tako nešto neophodno „iščezavanje empatije“ – naučni termin koji bi trebalo da objasni pojam „zla“.

Šta to, prema Baron-Koenu, iščezava iz ljudi u trenucima surovosti? Ovaj autor smatra da kapacitet za empatiju podrazumeva da smo u stanju da istovremeno razmišljamo o sopstvenom i tuđem umu, prepoznamo osećanja i misli drugih ljudi (kognitivna komponenta empatije) i reagujemo na njih odgovarajućim osećanjima i postupcima (emocionalna komponenta empatije). Ukoliko izostaje bilo koja od dve komponente kapaciteta za saosećanje, izostaje i empatija.

ch150804

Stoga, kako bismo bili surovi prema drugima, da bismo drugima nanosili bol, neophodno je da tome prethodi kolaps navedenih procesa koji čine kapacitet za empatiju. Drugim rečima, morali bismo da, na kraći ili duži period vremena, isključimo sposobnost prepoznavanja onog što druga osoba misli i oseća i/ili spremnost da adekvatno odgovorimo na njene misli i osećanja. U navedenim svirepim zločinima taj proces je očigledan, ali primere nalazimo i u mnogo svakodnevnijim situacijama. Autor navodi primer u kome se dete obraća roditelju, vidno uznemireno, a ovaj se, radeći na nekom projektu, okrene i kaže mu: „Ne mogu da razgovaram sada sa tobom, kasnim na posao.“ Baš u tom trenutku, napominje on, roditelj je isključio svoju empatiju.

Autor ističe da do ovih padova empatije može doći usled destruktivnih emocija, kao što su gorka ozlojeđenost, želja za osvetom, slepa mržnja ili potreba za zaštitom. Međutim, dok su sve navedeno – prolazne emocije, „erozija saosećanja“ može biti i trajno stanje – rezultat trajnih psiholoških karakteristika.

Šta znači, pak, trajno nemati empatiju? Baron-Koen pretpostavlja da se svi nalazimo na određenom mestu na spektru empatičnosti (od visokog ka niskom), te da postoje ljudi (koje kolokvijalno nazivamo „zlim“) koji se nalaze na negativnom ekstremu tog spektra – na nultom stepenu empatije. Ti ljudi uopšte nisu u stanju da osete kajanje ili krivicu, jer nemaju ideju o tome kako se druga osoba oseća.

Kako bi proverio ove hipoteze, autorov tim istraživača osmislio je skalu zvanu Koeficijent empatičnosti (EQ). Reč je o upitniku na kome ispitanici sami procenjuju svoje kapacitete za empatiju što ujedno predstavlja i veliko ograničenje instrumenta. Naime, osobe sa slabom empatijom često nemaju uvid u svoju lošu empatiju, te često mogu verovati da su empatičniji nego što zaista jesu. Njihovi odgovori, stoga, često ne prikazuju pravo stanje stvari. Baron-Koen ističe da je razlog ovome taj što je empatija nužno dvosmeran proces – osim što je koristimo da razmišljamo o tome šta drugi osećaju ili misle, ona nam omogućava da shvatamo i kako drugi opažaju nas. Problemi u jednom procesu, odraziće se na drugi.

Ovakvo ograničenje mere EQ otežava istraživanje kapaciteta za empatiju, no Baron-Koen smatra da taj problem gubi na značaju na velikom uzorku ispitanika. Osim najnižeg, nultog stepena kome je knjiga posvećena, autor razlikuje još šest nivoa empatije koje ćemo kratko opisati. Na prvom nivou su osobe koje su sposobne za ekstremno nasilje kada im „padne mrak na oči“. One imaju ograničeno shvatanje implikacija svojih postupaka, ali su u stanju da pokažu kajanje nakon što shvate šta su uradile. To ih, ipak, neće zaustaviti u trenucima kada doživljavaju slom empatije. Osobe na drugom nivou su sposobne za nešto veći uvid o tome kako bi se drugi osećali kada bi se našli na meti njihove agresije od prethodnih nivoa, ali tek ako im ti drugi ili posmatrači ukažu na to. Na trećem nivou se nalaze ljudi koji, za razliku od prethodnih grupa, imaju uvid o tome da im nedostaju određene sposobnosti koje su, prema Baron-Koenu, sastavni deo empatije. Svesni da im je teško da „čitaju izraze lica drugih ljudi i da nikad nisu sasvim sigurni šta se od njih očekuje“, ne osećaju se opušteno u socijalnim interakcijama jer one za njih predstavljaju izvor stresa.

PSIHOLOGIJA-ZLA„Nizak prosek empatije“ (četvrti nivo) odlikuje više muškaraca nego žena. Delimično smanjena empatičnost najčešće ne utiče na svakodnevno ponašanje, ali će ove osobe, kada prepoznaju da je nekome potrebna pomoć, pre ponuditi pomoć u vidu rešavanja praktičnih problema nego razgovora o emocijama (koje teže da izbegavaju). Na „višem proseku empatije“ (peti nivo) nalazimo više žena nego muškaraca. Iako ove osobe ne razmišljaju stalno o osećanjima drugih, ona su, ipak, u njihovom fokusu veći deo vremena, te su daleko pažljivije u načinu ophođenja prema drugima. Baron-Koen ističe tendenciju pripadnika ovog nivoa da uzimaju u obzir različite prespektive prilikom donošenja odluka, te njihovu zainteresovanost da otkriju (osećajno i posredno) kako je druga osoba i o čemu razmišlja – informacije do kojih se bolje dolazi ćaskanjem o različitim temama, nego direktnim ispitivanjem. Najzad, na šestom nivou nalazimo pojedince sa izvanrednom empatijom, koji su stalno usmereni na osećanja drugih, trude se da pruže podršku i paze na njih.

Fokus autorovog rada predstavljaju, kako smo pomenuli, ispitanici na nultom nivou empatije – osobe koje uopšte ne poseduju sposobnost za saosećanje, te kojima ništa ne znači kada im se ukaže na to da su povredili drugu osobu. Za Baron-Koena nulti nivo podrazumeva jedan usamljen unutrašnji svet u kome ne postoji svest o osećanjima i mislima drugih, pa ni o ideji da druge mogu odlikovati drugačiji načini gledanja na stvari. On, takođe, znači da osobe nemaju kočnica u ponašanju, te da mogu posezati za svojim potrebama i željama ili izražavati svoje misli bez razmišljanja o uticaju koji njihovi postupci mogu imati na druge. Osobe koje se nalaze u društvu pripadnika ovog nivoa mogu osećati da su pod pretnjom od verbalnih uvreda, fizičkih napada, izlaganja nedostatku brige i razumevanja – odnosno da su permanentno izloženi riziku od povrede.

“Imati nulti stepen empatije, na kraju krajeva, jeste usamljen oblik bivstvovanja, život koji je u najboljem slučaju neshvaćen, a u najgorem osuđen kao sebičan”, navodi Baron Koen.

Među osobama na nultom nivou empatije, autor razlikuje grupu onih koji, s obzirom na izostanak ovog kapaciteta, postaju sposobni za izvršavanje zločina (ubistva, napade, mučenja i silovanja), i one koji nemaju želju da naude drugima (ali ni ne uviđaju kada to učine).

U prvoj skupini nalaze se granični (G), antisocijalni (A) i narcistički (N) poremećaj ličnosti. „Negativni“ nulti stepen empatije dodeljuje im se na temelju uverenosti autora da ne postoji „ništa pozitivno u vezi sa njima“, te da su oni nepogrešivo loši za osobu koja od njih pati i ljude oko nje. Sagledavajući ove dijagnostičke kategorije na dimenziji empatije, Baron-Koen je pokušao da obogati sliku koju stručnjaci iz domena mentalnog zdravlja imaju o njima. Njegov zaključak nalaže da sva tri poremećaja ličnosti karakteriše potpuni izostanak saosećanja koji stoji u vezi sa psihološkim aspektima njihovog razvoja. Neadekvatna responzivnost roditelja u detinjstvu, odnosno izostanak iskustva da roditelj empatično reaguje na detetove potrebe, odraziće se značajno na detetove kapacitete za empatiju, ističe Baron-Koen. Studije ukazuju na to da roditelji koji koriste empatiju kako bi socijalizovali svoju decu stvaraju decu za koju je manje verovatno da će počiniti prestupe, u poređenju s decom roditelja koji koriste fizičke kazne.

Deadlines 4

U drugu skupinu nultog stepena empatije spadaju ljudi koji boluju od Aspergerovog sindroma. Svoju odluku da ovu manifestaciju nedostatka empatije okarakteriše kao „pozitivnu“ autor obrazlaže time da ovi ljudi i pored teškoća sa empatijom imaju sposobnost da sistematizuju informacije do izvanrednih granica koje su vodile napretku čovečanstva u raznim domenima. Zašto bi se visok stepen sistematizovanja odrazio na sposobnost za empatiju? Baron-Koen pretpostavlja da je osobama sa Aspergerovim sindromom izuzetno teško da tolerišu nepreciznost i nejasnoće s kojima se nužno susrećemo u međuljudskim odnosima. Empatija podrazumeva da istovremeno izuzetno brzo pratimo različite poglede i fluktuirajuća emotivna stanja u socijalnoj interakciji i da, u skladu s njima, reagujemo. Fenomeni koji se ne mogu opisati kroz jasne nepromenljive zakonitosti (čiji je najčistiji primer upravo – svet emocija) ih ne zanimaju, što ovim ljudima onemogućava da razumeju perspekive drugih, pa i da sa njima empatišu. Manje ubedljiva i empirijski nedovoljno proverena autorova tvrdnja odnosi se na sposobnost ovih ljudi da pukim sistematizovanjem dođu do razvoja moralnog koda. On tvrdi da je potreba ovih ljudi da žive u svetu jasnih pravila koja važe za sve česti uzrok toga da oni prvi priskaču u odbranu osobi kojoj je naneta nepravda (jer to krši moralni sistem koji su konstruisali putem svoje logike).

U moru sredinskih, neuralnih, hormonalnih i genetičkih faktora koje je Baron-Koen pokušao da dovede u vezu sa „erozijom empatije“ ima manje ili više problematičnih hipoteza, kako sa naučne, tako i sa etičke strane, ali i nekih dragocenih ideja i pitanja koja autor otvara za diskusiju. Njegovo omišljavanje surovosti i neosetljivosti za druge kao više ili manje ekstremnih zastoja u razvoju empatije nosi dve važne implikacije.

Ljudi sa nižih nivoa empatije mogu biti surovi, ali ne smemo tvrditi da je to sve sve što oni mogu biti. Ukoliko osobu koja je počinila zločin osmislimo samo kao zlu (i nikakvu sem zlu), mi je suštinski dehumanizujemo i uskraćujemo joj mogućnost promene. Jedini način da društvo ne ponavlja zločin pretvaranja osobe u objekat jeste pokazivanje empatije prema prestupniku. Koliko mi kao društvo možemo biti empatični prema osobama sa deficitom empatije?

Takođe, ukoliko je reč o zastoju, stručnjaci iz domena mentalog zdravlja dužni su da razmatraju pitanje otklanjanja tih zastoja. Empatija je, tvrdi Baron-Koen, jedan od najvrednijih resursa na svetu. Iščezavanje empatije predstavlja, stoga, pitanje od ogromne važnosti za zdravlje naših zajednica (kako porodice, tako i nacije). Bez empatije rizikujemo da rasturamo odnose, postajemo sposobni da povređujemo druge i izazivamo konflikte. Uz empatiju imamo resurse da rešimo konflikte, povećamo kohezivnost zajednice i rastvorimo bol druge osobe.

PsihoMisterije | Bez osećaja za lični prostor

Piše: Sanja Dutina

Koliko blizu dozvoljavate strancima da vam se fizički približe? Tačnije, koja je granica vašeg ličnog prostora nakon koje osećate neprijatnost i procenjujete da neko stoji previše blizu? Upravo tim ličnim prostorom automatski regulišemo distancu između sebe i drugih tokom socijalne interakcije. Prema jednoj opštoj podeli naš intimni prostor obuhvata 45 cm od našeg tela, i u njega puštamo porodicu, poznanike i kućne ljubimce. Nakon toga, od 45 cm do 120 cm nalazi se lični prostor a pristup je dozvoljen prijateljima i poznanicima, dok strance doživljavamo kao uljeze. 120cm do 360cm je obruč socijalnog prostora u kom se odvija socijalna interakcija sa strancima, a nakon te granice prostire se javni prostor otvoren za sve.

Naravno, ove granice su individualne a spremni smo i da ih pomerimo u određenim vanrednim situacijama kao što je gužva u javnom prevozu. Prema psihologu Robertu Someru, onda kada je invazija na naš lični prostor neizbežna, skloni smo da dehumanizujemo druge tako što izbegavamo fizički kontakt koliko je to moguće, kao i kontakt očima.

Vrlo malo se zna o neurološkim osnovama ličnog prostora. Studije na primatima pokazuju da je ključ u amigdali. Odrasli rezus majmuni koji imaju oštećenu amigdalu, lakše prilaze drugim majmunima i ljudima. Ako se oštećenje desilo u ranim godinama života, bebe rezusi se ne plaše nepoznatih objekata poput gumene zmije, ali se plaše interakcije sa drugim majmunima. Amigdala inače igra značajnu ulogu u kontroli emocija i intepretaciji i reagovanju na socijalne situacije i prepoznavanje pretnje. Prema novim nalazima izgleda da je uključena i u pokretanje jakih emocionalnih reakcija koje prate narušavanje ličnog prostora. Ukoliko spadate u onu grupu ljudi čiji je lični prostor toliko mali da nije u stanju ni da ga prilagodi gužvi u javnom prevozu zbog čega ste spremni da provedete i više od pola sata čekajući prazan autobus, studija slučaja koja sledi delovaće vam kao horor film.

Naučnici su proučavali slučaj žene S.M., 42 god., sa kompletnim bilateralnim oštećenjem amigdale, usled retkog genetskog poremećaja (Urbach-Wiethe bolest). S.M. je inače poznata kao žena bez straha koju ne može da uplaši ni zmija, ni ukleta kuća, ni ogromni, gadni pauci. Pored toga, S.M. izgleda nema apsolutno nikakav osećaj za lični prostor, i bez ustezanja dodiruje i potpunog stranca po rukama i stomaku. Tokom različitih eksperimentalnih manipulacija, S.M. je pokazala nedostatak neprijatnosti na izuzetno maloj udaljenosti, bez obzira da li se održavao kontakt očima, da li je prilazila ona sama ili su joj prilazili, da li je početak prilaska bio udaljen ili blizu, da li joj je osoba bila poznata ili nepoznata. S.M. tvrdi da se osećala potpuno opušteno kada joj se ženski eksperimentator toliko približio da su im se nosevi dodirivali. Na skali neprijatnosti od 1 (bez ikakve neprijatnosti) do 10 (strašno neprijatno), direktan kontakt bradom ocenila je jedinicom. U prirodnijem kontekstu, kada joj se nepoznati muški eksperimentator previše približio, kontakt je opet ocenila jedinicom, dok je on dao ocenu 7!

Personalbubble

Kada su je pitali da označi interpersonalnu distancu na kojoj se oseća najopuštenije dok joj je ženski eksperimentator prilazio, S.M. je izabrala udaljenost od 34cm, što je skoro duplo manje od preostalih 20 kontrolnih ispitanika koji su preferirali distancu od 64 cm.

Na kognitivnom nivou, S.M. je razumela koncept ličnog prostora i bila je svesna da je drugim ljudima potrebno više prostora nego njoj. Jednom prilikom je spontano izjavila da ne želi da se eksperimentator oseća neprijatno zbog prevelike blizine. Kada su je pitali da postavi eksperimentatora na udaljenost za koju procenjuje da bi većini ljudi bila najprijatnija, iako je u određenoj meri podcenila udaljenost, svakako je bila veća za 38% od njene lične. Dakle, sasvim je svesna da se njen osećaj za lično prostor razlikuje od ostatka ljudi. Ovo nije jedini defekt koji S.M. ima u socijalnim situacijama, s obzirom da takođe teško prepoznaje emocije na tuđem licu, poput straha. Otprilike, da sve bude još jezivije, ne samo što izaziva znoj na licu onih čiji lični prostor uzurpira, već nije u stanju ni da prepozna koliko su prestravljeni.

Kasnija ispitivanja su podržala ideju da je funkcija amigdale nešto poput kočnice u socijalnim interakcijama. Prema jednom od autora ove studije slučaja, „ako uklonimo amigdalu, deluje da više naginjemo ka socijalnim ponašanjima koji izazivaju neprijatnost.“ Amigdala zdravih ispitanika je ukazivala na veću aktivnost kada im je nepoznata osoba stajala veoma blizu.

Postoji mogućnost da ovi nalazi mogu biti korisni za bolje razumevanje autizma. Iako nema dokaza, postoje indikacije da ljudi sa autizmom nisu svesni ograničenja tuđeg ličnog prostora- nekada tokom razgovora stoje previše blizu, a nekada previše daleko. Slično je i sa Vilijamsovim sindromom, jer su osobe koje pate od ovog poremećaja izuzetno druželjubive i narušavaju lični prostor nepoznatih ljudi.

Koliko blizu je previše i nepristojno blizu? Odgovor na ovo pitanje je individualan, ali ga takođe oblikuje kultura u kojoj se rodimo. Kako autori studije zaključuju, upravo amigdala je uključena u učenje ovih pravila. Nažalost, ni poznavanje neurološke osnove neće nas spasiti od invazije klasičnih uzurpatora u javnom prevozu.

 

 

 

Referenca:

Kennedy, D. P. et al. (2009). Personal space regulation by the human amygdalaNature Neuroscience, 12, 1226-1227.

Dobro došli u svet psihologije!

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 306 drugih pratioca