Knjiga „Čudo“: Rođen si kao original, nemoj biti kopija

Piše: Marica Stijepović

Na koricama knjige Čudo, stoji kratak navod da je R. J. Palacio dvadeset godina radila kao dizajnerka dečjih knjiga da bi se tek potom oprobala u pisanju. Međutim, roman je za vrlo kratko vreme dostigao veliku popularnost i “pokrenuo nekoliko važnih tema o deci drugačijoj od ostale“.

Glavni junak je Avgust (nadimak Agi), dečak rođen sa izraženom, genetski uslovljenom deformacijom lica. Prvih deset godina njegovog života školovan je od kuće, i retko je napuštao okruženje pažnje, ljubavi i zaštićenosti od strane roditelja i sestre. Međutim, peti razred pohađa redovno, tako što ide u školu koja je raspoložena – i više nego raspoložena – da ga primi, i suočava se sa različitim teškoćama na ovom putu. R. J. Palacio je, sudeći po koricama, zbog važnosti teme knjige, čest gost u američkim školama. Međutim, sa stanovišta psihologa i porodičnog psihoterapeuta, tema nije jedna, već ih je mnogo. Za početak, prilagođavanje vršnjačkoj grupi nekoga ko je na neki, bilo koji način, drugačiji, nezaobilazna je za sve koji se bave adolescentima.

“Nisam uništio Zvezdu Smrti“, kaže glavni junak Avgust, “niti bilo šta slično, ali jesam upravo preživeo peti razred. A to uopšte nije lako, čak ni za nekoga ko nije ja“.

A ko jeste Avgust? “Znam da nisam običan desetogodišnjak“, da se poslužimo opet Avgustovim rečima, “osećam se obično. Iznutra. Ali znam da od obične dece druga obična deca ne beže vrišteći sa igrališta. Znam da u običnu decu ne pilje kuda god da krenu“. Avgust ovom rečenicom, koja je ujedno i uvodni pasus knjige, pokreće jedno značajno i bolno pitanje: ko definiše “običnost“ a ko “normalnost“ i da li je naš identitet još od detinjstva krojen na osnovu opažanja toga kako nas opažaju drugi? Avgust odrasta u porodici punoj ljubavi i topline, čijom ćemo se dinamikom takođe pozabaviti; ali svoj identitet ne gradi, barem u početku, na porukama koje dobija od roditelja, sestre i psa – već podjednako na osnovu zgražanja i gađenja anonimne dece na igralištima.

“Evo šta ja u stvari mislim: jedini razlog što nisam običan je što me niko drugi tako ne vidi… Ni Vija ne misli da sam običan. Tako kaže, ali da je to istina, ne bi imala potrebu da me toliko štiti… ni mama i tata ne misle da sam običan. Oni misle da sam izvanredan. Verujem da sam ja jedina osoba na svetu koja razume koliko sam u stvari običan.“

wonder-by-r-j-palacio

Pod običnošću, kako čitalac kasnije shvata, Avgust misli na potrebe koje imaju svi njegovi vršnjaci: da sa nekim sedi za stolom za ručkom; da ima simpatiju; da se igra figuricama Star wars; da prođe školskim hodnikom a da ljudi ne bulje u njega.

U svom eseju o deci sa hendikepom i reakcijama porodica, Marlene Ritchie navodi da je imati dete sa hendikepom pitanje dugoročnog, odnosno celoživotnog prilagođavanja na činjenicu da dete ima hendikep bilo koje vrste. Moraju se navikavati i tolerisati, a poželjno bi bilo i da “slave“ detetovu različitost. Svako novo dete menja dinamiku porodičnog sistema a ukoliko se rodi dete sa hendikepom i roditelji i siblinzi moraju da prilagode sliku “idealnog deteta“ detetu koje se realno rodilo, da usklade očekivanja. Roditelji često dele sa siblinzima brigu i odgovornost prema deci kojoj je potrebna dodatna pažnja, a prema Marleni Ritchie potrebno je da i šira zajednica pruži podršku porodici na ovom putu. Prema istoj autorki, Kandel and Merrick su saželi rezultate raznih istraživanja i zaključili da roditelji dece sa urođenim problemima prolaze kroz slične faze kao i u procesu prihvatanja gubitka  – negacija, pregovaranje, bes, šok… pre prihvatanja, kao i da se dete u društvenom smislu posmatra kao prepreka. Oko 25% porodica napusti bebu sa Daunovim sindromom, viši je procenat razvoda u porodicama u kojima postoji ovakav problem, itd.  Moguće je da su i  Avgustovi roditelji prošli kroz ove faze, ali mnogo pre nego što je on mogao to da pojmi, pa čak i njegova sestra koja u tom trenutku ima šest godina. Komunikacija u porodici je otvorena i ima kvalitet emocionalne topline.

‘’Kako sam došao na svet – volim kad mama priča o tome, jer me strašno zasmejava… Mama kaže da su joj rekli sve o meni. Pripremili su je da me vidi. Ali tvrdi kako je, kada je prvi put ugledala moje sićušno, zborano lice, primetila samo kako imam lepe oči’’…

Tako da su ljubav i prihvatanje bazične poruke  i emocije koje Avgust dobija od svojih roditelja, bez obzira na hendikep, i knjiga se fokusira na to umesto na gnev ili tugu roditelja. Odrasli uglavnom imaju romantizovane poglede na roditeljstvo koji su pred velikim izazovom kada se rodi dete sa posebnim potrebama; čini se da to nije slučaj i sa Agijevim roditeljima.

Međutim, kako zdrava porodica priznaje uticaj stresa na sve svoje članove a ne samo na jednog, Agijev polazak u školu prikazuje se kao posledica sukoba između majke i oca. U početku, majka se zalaže za to da Agi pohađa školu umesto da ga ona školuje kod kuće, navodeći da ona ‘’nema pojma o razlomcima’’, a u kasnijem toku priče mama se povlači dok otac uviđa benefite Agijevog polaska u školu. Ovakav ‘’raskorak’’ u stavovima ne ukazuje samo na fleksibilnost stavova oba roditelja već i na dinamiku porodičnog sistema u kojoj ako jedan roditelj posustane, drugi podrži, a sve u interesu deteta. To jest, barem jednog deteta.  Dr Ellen Webber Libby navodi da su u njenoj knjizi Omiljeno dete opisane sledeće strategije: potreba oba roditelja da jedno drugom slobodno opišu svoje strahove i promišljanja o detetovoj budućnosti, kao i potreba da se zajednički razmatraju tretmani svakog deteta, uključujući i dete sa posebnim potrebama. Važna koping strategija je i uvažavanje potrebe siblinga da izrazi svoja osećanja u čijoj je osnovi činjenica da u porodici postoji dete sa posebnim potrebama. U Avgustvoj porodici, ovim potrebama se periodično, ali prililčno uspešno, izlazi u susret.

d7ff56c471dfab3eeddb4161a4c93924Naime, u knjizi se oprezno ali iskreno (upravo u kontektsu prepoznavanja uticaja problema na sve članove porodice) prezentuje i stav Avgustove sestre Vije, crnokose tinejdžerke koja je sa njegove tačke gledišta topla, pouzdana sestra, spremna da ga uvek brani, pa i onda kada on to ne bi smatrao neophodnim. Gretchen Cook navodi da je siblinzima dece sa posebnim potrebama neophodno da ‘’izventiliraju svoja osećanja’’ i upravo to Olivia, Avgustova sestra, i radi čim joj pisac pruži priliku. Siblinzi često navode da se ‘’stide’’ svoje braće i sestara i da ponekad ne znaju kako da ih opišu prijateljima. Vija je u boljoj poziciji jer njene drugarice poznaju i vole Avgusta. Jedna od njih, Miranda, čak nosi njegovu sliku u novčaniku i poklanja mu astronautsku kacigu koju on dugo potom ne želi da skine, jer mu sakriva lice.

No, istovremeno kad Agi upisuje peti razred, Vija kreće u srednju školu gde gubi staro društvo i mora da se prilagođava novoj grupi vršnjaka. Tek tada shvata koliko su ambivalentna njena osećanja prema bratu, i njen stid i strah koji opet potiču od okoline. Kroz Vijinu priču saznajemo i o transgeneracijskim obrascima ljubavi i prihvatanja, ali i gubitaka, u primarnoj porodici majke. Vijin dečko opisuje Vijin stid od toga kako će vršnjaci prihvatiti Agija kao ‘’normalnu ljudsku reakciju’’. On istovremeno žudi za pažnjom i ljubavlju kakvu Vijini i Agijevi roditelji pružaju svojoj deci, a za istim žudi i Vijina drugarica Miranda, koja se identifikuje sa Vijom i u jednom trenutku počinje da priča kako je ona ta koja ima ‘’brata koji je teško deformisan’’. I Miranda i Vijin dečko potiču iz porodica sa poremećenim odnosima, nemaju ni brata ni sestru, i time se pocrtava činjenica da je porodica mesto na kome ljudi brinu jedni o drugima, bez obzira na hendikep ili posebne potrebe. Kroz ljubav i gotovo bezuslovno prihvatanje Agi je u stanju da aktuelizuje svoje potencijale. Jedan je od najboljih đaka u razredu, a u vršnjačkom kontekstu postaje  popularan zbog kapaciteta da se šali na svoj račun i da otvoreno komunicira sa drugima o svojim osećanjima, naročito sa najboljim prijateljima Džekom i Leti. Narativ koji je izgradio u porodici preovladava nad onim koji kreiraju deca  i ljudi koji ga površno poznaju, a usled predrasuda i neznanja. Naravoučenije knjige je da svako ko priđe bliže Avgustu i njegovoj porodici shvati da oni jesu ‘’obični’’, a oni koji se iz straha i neznanja i ne približe – gube zaista mnogo.

 

PsihoMisterije | Žena koja je tokom noći gubila sećanja

Piše: Sanja Dutina

Smatra se da amnezija može imati dva uzroka. Organska ili neurološka amnezija javlja se kao posledica oštećenja ili povrede mozga. Pogađa deklarativnu memoriju koja je svesna i vezana za činjenice i događaje poput imena, mesta, lica, objekata, mirisa, zvukova.  Ona sećanja koja nisu dostupna svesnom prisećanju ostaju očuvana (veštine, navike i sl.). U slučaju funkcionalne amnezije (histerične, disocijativne), ne postoji nikakvo oštećenje usled povrede mozga ili bolesti, a gube se sećanja koja su prethodila traumatičnom događaju (retrogradna amnezija) uz čest gubitak identiteta.

Smit i saradnici u časopisu Neuropsychologia predstavljaju slučaj funkcionalne amnezije koji se potpuno razlikuje od svih do tada opisanih. Nakon saobraćajne nesreće koja je uključivala manju povredu glave i kratkotrajni gubitak svesti, žena (F. L.) gubi sećanja tokom noćnog sna na svaki prethodni dan. Tokom dana je njena memorija potpuno očuvana, ali čim se ujutro probudi, sećanja se brišu. Ako ste gledali film 50 first dates, jasno vam je da je scenario vrlo sličan, a možda i ne baš slučajno. Ovaj film je izašao 2004. godine, F.L. je doživela nesreću 2005. godine. Iako tvrdi da ga nije gledala pre nesreće, izjavila je da je glavna glumica (Drew Barrymore) njena omiljena glumica, pa je vrlo moguće da je bar za radnju filma znala i mesecima ranije. Zbog toga su naučnici izrazili sumnju da je način na koji je fiktivna amnezija prikazana u filmu mogao da utiče na to šta F.L. zamišlja da se dešava sa sećanjima nakon saobraćajne nesreće. Njen muž tvrdi da je od 2005. godine F.L. gledala film nekoliko puta ali ga je tokom sna zaboravljala.

F.L. je testirana verbalna i neverbalna memorija, i pokazalo se da je uspešno pamtila materijal koji je učila tog istog dana, dok se nije sećala materijala koji je učila prethodnog dana. Zbog prethodnih sumnji, istraživači su se dalje, bez njenog znanja, poslužili jednim malim trikom: određeni testovi su sadržali u sebi materijal izmešan sa onim iz prethodnog dana. Tada se pokazalo da se sećala materijala iz prethodnog dana podjednako dobro koliko i onog koji je učila par sati ranije. Uz to, kada je isti materijal prikazan nekoliko dana uzastopno, mnogo bolje ga je pamtila nego onaj koji je učila samo jednom, par sati ranije. Ovi nalazi ukazuju da gubitak sećanja nije apsolutan, da se pod određenim uslovima može povratiti, što znači da sećanja nisu ograničena samo na ono što se dešava tokom jednog dana.

15cd5b99b794fa9c16e021f0eced102e

Kako su neuropsihološki nalazi i skener mozga bili uredni, Smit i saradnici predlažu da je u pitanju jedan vid funkcionalne amnezije, koji se po nekoliko tačaka razlikuje od tipičnih slučajeva: F.L. nije patila od retrogradne amnezije uz gubitak autobiografskih podataka što se inače dešava kod funkcionalne amnezije; pokazivala je teškoće u svakodnevnom funkcionisanju dok većina pacijenata obično nema takvih problema; nije imala nikakvu istoriju psihijatrijskih bolesti. Ono što je zajedničko sa tipičnom slikom je prisustvo stresnog događaja uz blagu trauma glave i uključenost pravnog sistema, zbog čega postoji sumnja da je svesno ili nesvesno simulirala simptome u cilju psihološke ili finansijske koristi.  Doduše, prema naknadnim testovima utvrđeno je da je simulacija verovatno nesvesna, nastala pod uticajem filma. Mozak je prosto iskoristio ideju kako izgleda gubitak sećanja nakon saobraćajne nesreće prikazan u 50 first dates, i ponašao se u skladu sa tim.

Do poboljšanja stanja je došlo onda kada su istraživači počeli da kontrolišu njen san, tj da ga prekidaju na svaka 4h.

Lilienfeld i saradnici napominju da studije slučaja često mogu da iskrive istinu ako se oslanjaju samo na ono što vide istraživači i ukoliko se određeni detalji izostave iz izveštaja. Stoga ističu brojne zamerke na prikaz slučaja F.L., između ostalog, nedostatak informacija vezano za uključenost pravnog sistema (koja je to korist koju bi mogla da ima simulirajući simptome), kao i skor na jednom od testova koji ukazuje da je uložila jako malo napora u rad. Postavljaju pitanje, šta bi se desilo da su prekinuli san nakon tri ipo sata a saopštili F.L. da je spavala više od 7 sati? Ako bi nastavila da tvrdi da je izgubila sećanja, bilo bi jasno da je u pitanju simulacija. Zato se protive dijagnozi funkcionalne amnezije, dok ovo nikako ne može biti prvi zabeležen slučaj gubljenja sećanja preko noći. Radije bi koristili naziv pseudoamnezija, jer bi realno postojanje takve amnezije srušilo i brojne druge modele i teorije. Recimo, dosadašnji nalazi kažu da određene faze sna dovode do konsolidacije memorije, dok je deprivacija sna ometa. Potpuno suprotno odo onog što se dešava F.L.

Ukoliko je stanje zaista nastalo pod uticajem filma 50 first dates, to bi još jednom potvrdilo da mediji imaju uticaj na izvor bolesti. Slične efekte je imao film Sybil, o ženi koja je patila o disocijativnog poremećaja identiteta (poznatiji kao višestruki poremećaj ličnosti). Uz istoriju zlostavljanja u detinjstvu, Sybil je navodno posedovala 16 različitih ličnosti. Nakon što je film izašao, broj zabeleženih slučajeva disocijativnog poremećaja identiteta skočio je sa 80 na 1000, i to je većina imala istoriju zlostavljanja u detinjstvu, mnogo više od do tada karakteristične jedne ili dve ličnosti, pa čak i 16 ličnosti- dakle, tačno onoliko koliko je imala i Sybil.

 

 

 

Reference:

Smith, C.N. et al (2010). Losing memories overnight: a unique form of human amnesiaNeuropsychologia, 48(10), 2833-40.

Merckelbach, H. et al. (2011). A skeptical look at a remarkable case report of „overnight“ amnesia. Skeptical Inquiry, 35(3).

Psihološki portret Amelije Pulen

Piše: Ana Perović

Rođena iz braka „sante leda“ i „neurotičarke“ koji ne deluju sposobno za ostvarivanje emocionalnog kontakta sa drugim ljudskim bićem (pa ni sopstvenim detetom), Amelija odrasta uskraćena za to važno iskustvo. U svim kadrovima koji prikazuju mamu i tatu Pulen kako uživaju u svojim omiljenim aktivnostima, oni su sami – svako u svom svetu u kom drugi nisu pozvani, ni poželjni. Stičemo utisak da im je svakom ponaosob izuzetno važno održavanje emocionalnog spokoja po cenu toga da se zaštite od turbulencija koje nose odnosi. U lik šestogodišnje Amelije uselili su se, u toj psihološki mrtvoj okolini, usamljenost i tuga, oslikani u upečatljivo turobnom izrazu lica koji ima uvek u prisustvu roditelja.

Nažalost, depriviranost o kojoj je reč nije bila prisutna samo u okviru porodice. Amelijini roditelji, koji ne razumeju važnost detetovog doživljaja fizičkog i psihološkog kontakta sa starateljem, ne razumeju ni njeno ushićenje kada se taj kontakt dogodi. Tako, devojčicina uzbuđenost usled kontakta koji ostvaruje sa ocem lekarom prilikom mesečnog pregleda biva protumačena kao pokazatelj njenog srčanog defekta. Ovaj izmišljeni defekat pridobijaće različita značenja u okviru porodice – uvek u službi psiholoških odbrana roditelja od uvida o sopstvenom problematičnom funkcionisanju. Amelijina srčana mana postaje, tako, tobožnji razlog zbog kog roditelji nisu bili u mogućnosti da putuju od kad se ona rodila, ali i razlog zbog kog joj biva uskraćena socijalizacija s drugom decom, pa i školovanje van kuće. Možemo naslutiti da roditelji koji su sebi uskratili odnose sa drugima, na nesvesnom nivou sada uskraćuju svojoj kćeri to isto.

Uz opisani minimum kontakta sa ocem, Amelijina prva iskustva odnosa dolaze u okviru interakcije sa majkom koja nema strpljenja za sopstvenu kćer. Kako često doživljava nervne slomove od Amelijinog kućnog ljubimca (zlatne ribice), ona ga potom oduzima kćeri koja iznova ostaje potpuno sama.

Uz dvoje emotivno nedostupnih roditelja, junakinja filma upošljava svoju imaginaciju kako bi premostila nepodnošljivu usamljenost svog detinjstva. Tako, emotivno siromašna okolina postaje temelj za nadgrađivanje i počuđivanje ljudi i situacija sa kojima se susreće u okruženju, imaginarne scenarije i prijatelje u njima. Psihoanalitičkim jezikom rečeno – želje koje ostaju osujećene u odnosu sa roditeljima bivaju ostvarene u svetu fantazije gde ne važe ograničenja Amelijine stvarnosti.

001AME_Flora_Guiet_011

Uspeh roditelja u prepoznavanju detetovih unutrašnjih stanja, saosećanja sa njima, kao i pružanja adekvatnog odgovora čine najvažnija formativna iskustva deteta. Amelija svoje roditelje doživljava kao figure koje ne pružaju nežnost, toplinu i utehu, koje su odsutne jer mnogo više uživaju u svojim hobijima nego u provođenju vremena s njom i  koje nisu zainteresovane za njena osećanja, potrebe i izolovanost od vršnjaka već samo za ono što oni smatraju da je dobro za nju (provera zdravstvenog stanja, podučavanje kod kuće). Posledično, Amelija živi u strahu od vezivanja za ljude, strahu od odnosa.

Scene u kojima najviše saznajemo o Amelijinom unutrašnjem svetu, pa i problemima u uspostavljanju kontakta sa ljudima jesu razgovori između nje i starog komšije – slikara koji slika isključivo Renoarove reprodukcije. Njihovi razgovori se često samo naizgled tiču naslikanih likova, a zapravo predstavljaju projekcije raznih Amelijinih i slikarevih emocija u figure na platnu. Mogli bismo reći i da slikar Ameliju navodi da mu se otvori na taj, vrlo posredan i po nju neugrožavajući način. Projektujući se u zagonetni lik devojke sa jedne slikareve reprodukcije, Amelija počinje da nagađa da devojka može biti različita od drugih, pa zato deluje kao da je među ljudima, a istovremeno – sasvim sama. U idućem susretu, slikar je suočava sa mogućnošću da devojka sa slike više voli da formira fiktivne odnose sa ljudima koji nisu prisutni u njenom životu, nego da se zapravo poveže sa ljudima iz svoje okoline. Amelija naknadno, u samoći svoje sobe, podrugljivo ponavlja njegove reči – kao da se ljuti na njegov blagi pokušaj da je suoči sa nečim što nerado uviđa na sebi. Priznanje da, ušuškana u sopstvenu maštu, zapravo beži od bliskog kontakta sa ljudima, moglo bi je odvesti bliže nekim uvidima za koje nije spremna. Jedan od njih ticao bi se i odgovora na pitanje: kako se dogodilo da su njene fantazije o ljudima i odnosima postale toliko privlačnije od svega što zamišlja da može doživeti u kontaktima koje ostvari?

Nije iznenađujuće, stoga, što u sadržajima Amelijinih fantazija ona postaje dobročiniteljka iz senke – ona koja se petlja u tuđe sudbine, ali ostaje anonimna. Donoseći nepoznatom čoveku zaboravljeno blago iz detinjstva, otkrivajući kolegama na poslu šanse za ljubav tamo gde ih ne vide, oživljavajući svojom naracijom izgubljeno čulo vida prolaznika na ulici, sveteći se piljaru koji zlostavlja svog radnika, Amelija pronalazi svoje sigurno mesto u svetu koji je okružuje. Zaštićena u potpunosti od kontakta sa ljudima kojima pomaže, ona se okupira tuđim životima, kako bi zaboravila na sopstvenu emotivnu prazninu. Kada je stari slikar suoči sa time, ona odgovara da je „bolje pomagati ljudima, nego baviti se baštenskim patuljkom (kao njen otac)“. Drugim rečima, ona se brani time da ne ponavlja model svog oca, kao da on za nju predstavlja jedinu preostalu alternativu.

Amelie 159

Jedan od važnijih momenata u filmu, dešava se na kraju Amelijine fantazije o TV prilogu koji prikazuje njen pogreb i čovečanstvo u žalosti zbog izgubljene naslednice Majke Tereze. Po završetku priloga, Amelija pomišlja kako se oseća krivom što svog asocijalnog i depresivnog oca nije uspela da oživi u psihološkom smislu. Mogli bismo pretpostaviti da je mehanizmam pomeranja mogao Ameliji da pruži priliku da ono što nije mogla sa ocem, ostvaruje sa drugim ljudima.

Amelija želi da veruje da život u osamljenom vakumu van bliskih odnosa ne bira zato što je prestravljuju, već zato što njena uloga u ovom svetu to zahteva od nje. Na psihološkom planu, mehanizmi odbrane koje junakinja filma koristi spadaju među manje zrele i uključuju poricanje, disocijaciju, brojne projekcije i racionalizacije i povezani su sa traumatičnim aspektima njenog odrastanja. Naime, kada odnosi u primarnoj porodici dugoročno ostavljaju detetove psihološke potrebe nezadovoljenim, dete razvija načine da porekne preplavljujuće nedostatke takve stvarnosti.

U prilog Amelijoj zaglavljenosti u mehanizmima nastalim rano u detinjstvu, ide i činjenica da je njena komunikacija u filmu dominantno neverbalna, dok njenih verbalnih replika ima upadljivo malo. Ona uglavnom ćuti, sluša i promatra, dok njene emocije izlaze na videlo kroz izraz lica ili telesni stav. Poteškoće koje osoba ima u verbalizaciji sopstvenih misli, osećanja, želja, često su povezani sa detinjstvom u kom je nedostajalo roditeljsko prepoznavanje pomenutih mentalnih stanja deteta.

Kroz Amelijin proces zaljubljivanja u nepoznatog momka pratimo njen pomak iz uloge anonimne voajerke koja ga iznenađuje svojim nepozvanim dobročinstvom ka pokušajima (i pratećim neuspesima) da ga namerno sretne ili upozna. Dugi put ka sastanku s Ninom portretiše većinu Amelijinih mehanizama. Kada se slučajno dokopa Ninove kolekcije fotografija nepoznatih ljudi, njeno klupko mašte raspliće se u gotovo detektivski scenario u kom misteriozna žena Ninu vraća pomenutu dragocenost. Ipak, ovog puta Amelija nije sigurna da do kraja želi da ostane anonimna.

Odjednom je jasno da i za Ameliju postoji ideja o svetu lepšem od njenog bajkovitog samovanja. Ta ideja je praćena snažnim strahom od izlaganja sebe, odnosno reakcijama koje u tom poduhvatu ona očekuje od drugih. Očekivanja koja se tiču toga kako će ljudi reagovati na nas umogome se formiraju u odnosu s roditeljima.  No, za Ameliju, ideja o ostvarivanju kontakta sa drugim ljudskim bićem koje će biti osetljivo na njene potrebe i želje opstaje ispod svih odbrana – u srži njenih emotivnih potreba. Tako, deo nje koji želi kontakt, koga se ujedno i boji, sa Ninom po prvi put pristaje na rizik. Put ka njihovom početku veze je put Amelijinog odustajanja od sopstvene zaštićenosti zarad neizvesnosti odnosa.

Psihologija grafita

Piše: Sanja Dutina

Grafiti su danas neizostavni deo urbane sredine. Korene vuku još iz praistoijskog doba, kada su pećinski ljudi po zidovima slikali lovačke priče, dok su verovatno najpoznatiji Pompejski grafiti koji svedoče o tome na koji način su Rimljani objavljivali različite vesti i novosti, pa i ostavljali lične poruke. U svojoj studiji, Lomas je poredio sadržaj i lokaciju grafita nađenih u Pompeji sa onima ispisanim u Los Anđelesu 1965. godine, i pronašao neverovatne sličnosti. Zatim je zaključio da su grafiti povezani sa instinktima, razvojem, infantilnom seksualnošću, zbog čega i svako dete prolazi kroz period kada voli da žvrlja i piše po zidu.

„U uličnoj umetnosti nema brenda. Jedino je važno delo, i delo je poruka. Umetnik nestaje iza svoga dela.“

Za većinu ljudi grafiti su samo još jedan vid vandalizma, dok ih manji broj prepoznaje kao umetnost. Treba napomenuti da postoji razlika između onoga što zovemo tradicionalni grafiti i onoga što zovemo ulična umetnost. Tradicionalni se povezuju sa tagging-om, što je zapravo potpis- ime ili pseudonim grafitera, tzv „kreativnost putem uništavanja“ sa ciljem da se označi nečije prisustvo i postojanje. Za grafite kao uličnu umetnost anonimnost se gotovo podrazumeva, lični identitet je u drugom planu i ovi grafiti uvek nose neku važnu poruku. Deutsch ih opisuje kao umetnost između provokacije i inovacije. Praktikuju ih veštiji i iskusniji grafiteri, nekadašnji tagger-i. Setimo se Benksija, koji je definitivno promenio način na koji vidimo grafite i grafitere.

Doprinos ozloglašenosti grafita uopšte, dala je Teorija slomljenih prozora 80tih godina prošlog veka, pomoću koje su naučnici pokušali da objasne porast stope kriminala u Njujorku. Naime, bilo koji znak nereda ili narušenog okruženja određenog dela grada (poput đubreta i grafita), utiče na svest ljudi i povećava opasno ponašanje i kriminal. I dalje se izjednačavaju sa spontanom ekspresijom bez ikakvih inhibicija, konfuzijom u društvu, depresivnošću, besom, konfliktima i preokupacijom opšte javnosti, što deluje i nekako logično. Mladi ljudi imaju potrebu da na neki način izraze svoje nezadovoljstvo pa se prazne i ventiliraju po ulicama sopstvenog grada.

„Mladi ljudi često sebe vide kao neranjive. Kada se desi tragedija, racionalizuju sa „meni se to nikada ne bi moglo dogoditi.“

Za psihologiju je zanimljivo pitanje zašto se mladi uopšte uključuju u ovakav vid ilegalnih i opasnih aktivnosti kao što je pisanje grafita? Ako krenemo od toga da interesovanje koincidira sa periodom adolescencije a opada u odraslom dobu, ključ je verovatno u rizičnom ponašanju. Adolescenti su skloni preuzimaju rizika, iz brojnih razloga: slabije reguliše svoje emocionalno stanje, više su usmereni na sadašnjost nego na budućnost, podložni su uticaju vršnjaka. Osnovne potrebe za individualnošću, kontrolom i autonomijom, ispunjavaju kroz testiranje granica, kršenje pravila, potragu za uzbuđenjem, a odatle i brojni ispadi poput kršenja dogovora vezano za vreme izlaska, tuče, uriniranje u javnosti, psovanje, varanje, seksualno eksperimentisanje. Na taj način postavljaju razliku između sebe i odraslih koji pokušavaju da kontrolišu njihov život. Pored potrebe za rizikom, ostali motivi su brojni: pripadanje grupi, demonstracija slobode osobama od autoriteta, biti prepoznat kao umetnik, dostizanje slave, umetnički doprinos javnim mestima, potreba za adrenalinom.

„To je vidljiv i javni način da se ostavi jedinstven trag; pruža ulazak u relativno eksluzivnu i tajnu „bandu“ mladih koji nisu mnogo uspešni u ostavljanju tragova na neki mejnstrim način; koji nisu vođeni destruktivnim impulsima orjentisanim na druge ljude (na skali „acting out-a“, grafiti ne nanose štetu ljudima), ali koji osećaju veliku potrebu da budu primećeni i da pokažu svoje nezadovoljstvo a da ih ne uhvate“- kaže klinički psiholog Mendi Kok.

8680416464_ee12a2ba0e_z

Crtanje grafita se obično vezuje za muški pol, a psihoanalitičari to objašnjavaju na svoj (po malo predvidiv) način:

„Jasna je subliminalna funkcija koju crtanje grafita može imati kod muških adolescenata, i način na koji prskaju sprejem simboliše penis sa asociranim masturbatornim fantazijama.“

Na osnovu podataka sakupljenih iz intervjua, novinskih članaka i blogova, pronađeno je da mladim ljudima grafiti na početku pružaju osećaj uzbuđenja, a zatim postaju zavisni usled nagrađujućih aspekata poput statusa, nekonformističkog socijalnog identiteta i reputacije u okviru grupe grafitera. Kako odrastaju, ovaj osećaj prerasta u opsesivnu želju za sticanjem priznanja od strane zajednice uopšte. Mladi grafiteri naglašavaju privlačnost ilegalnih aspekata ove aktivnosti- neposlušnost kao znak slobode. Prosto, rizično je ali zabavno truditi se da ne budeš uhvaćen i bežati od organa reda. Stariji i iskusniji naglašavaju važnost prenošenja poruka autsajderima i kvalitet umetnosti.

Vratimo se na „tradicionalne“ grafite, koji se asociraju sa vandalizmom. Iz Koenovih uopštenih 6 kategorija vandalizma, 3 se mogu primeniti u ovom slučaju: grafiti kao ideološki vandalizam, koji su inspirisani političkim, socijalnim ili nekim drugim aktivističkim razlozima; grafiti kao vandalizam inspirisan rivalstvom- ko može napraviti veći, bolji na rizičnijem mestu; grafiti kao maliciozni vandalizam, kao izraz besa ili frustracije uz obaveznu političku dimenziju. Što bi značilo- ako ljudi misle da nisu pravedno tretirani i da povodom toga ništa ne mogu da urade, češće će da se uključe u ono što bi mnogi nazvali „uništavanjem grada“, tj crtanjem grafita.

 

 

 

Reference:

Othen-Price, L. (2006). Making their mark: A psychodynamic view of adolescent graffiti writingPsychodynamic Practice: Individuals, Groups and Organisations, 12(1), 5-17.

Watzlavik, M. (2014). The „art“ of identity development- Graffiti painters moving through time and spaceCulture & Psychology, 20(3), 404-415.

Taylor, F. M. (2010). Addicted to the risk, recognition and respect that the graffiti lifestyle provides: Towards an understanding of the reasons for graffiti engagementInternational Journal of Mental Health and Addiction, 10(1), 54-68.

Wolff, B. (2010). The Writing on the Stall: Graffiti, Vandalism, and Social ExpressionKaleidoscope, 9(11). 

PSIHOBRLOG PREPORUČUJE 17/05/2015

10510194_10152608382218968_689962039_nLinkovi ka raznim zanimljivim tekstovima o aktuelnim temama u psihologiji:

TEDTalk o neverbalnim izrazima moći i dominacije, iako ima preko 25 miliona pregleda- i nema baš podršku u istraživanjima.

Filip Zimbardo ima novu teoriju i tvrdi da muškost uništavaju kompjuterske igrice, pornografija i internet. Teorija koja, po svemu sudeći, više proističe iz njegovih ličnih predrasuda nego rezultata studija.

Suzi Gage za Guardian objašnjava šta sve nije u redu sa novom Zimbardovom teorijom.

Iz domena ljudskih resursa- da li intervjueri stvarno procene kandidata već tokom prva 4 minuta?

Kako da pobedite u bilo kojoj raspravi? Koristite nešto što zvuči kao da ima veze sa neuronaučnim istraživanjima.

„Čitam knjige o princezama jer sam feministkinja.

Da li ste zavisni od mobilnog telefona- testirajte se!

7 vrsta humora i šta svaki od njih znači.

Šta zaboravljamo i zašto?

2 najčešća trika koja koriste marketinški stručnjaci u cilju manipulacije potrošača.

23 savršene reči za emocije koje niste ni znali da i drugi ljudi osećaju.

Koje psihološke probleme morate da imate ukoliko želite da budete heroj iz akcionog filma?

Posledice sindroma stranog akcenta na mentalno zdravlje.

Za Vice Srbija ispovest osobe koja pati od anksioznog poremećaja. „Niste za lečenje „na odeljenju“ ili za sakrivanje od komšija i porodičnih prijatelja jer naizgled delujete „normalno“, ali svaki psihijatar i psihoterapeut će vam reći i da je ovaj problem jedan od subjektivno najtežih za podneti. I to je gola istina.“

Vaš psiholog o strahu od smrti. „Osobe koje se perzistentno plaše smrti razvijaju visok intenzitet anksioznosti nekada do nivoa panike kada misle o sopstvenoj ili tuđoj smrti. Anksioznost ih prati skoro svakodnevno i ometa ih u obavljanju životnih aktivnosti. “

10 pesama pomoću kojih možete decu nešto da naučite o životu.

Prikaz slučaja čoveka koji se upucao u fantomsku glavu.

Mračna tajna o sreći iz države Butan.

Dobro došli u svet psihologije!

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 287 drugih pratioca