Psihobrlog preporučuje 18/04/2014
Linkovi ka zanimljivim tekstovima iz sveta psihologije u protekloj nedelji:
Koju vrstu pornografije gledaju žene?
Pogledajte jednu novu optičku iluziju!
Ispovest žene koja pati od trajnog genitalnog poremećaja zbog kog je uvek uzbuđena.
Šta znate o Stokhomskom sindromu? Jeste li znali da to nije termin rezervisan samo za ekstremne situacije otmica?
40% ljudi misli da je u top 5% najboljih. Psiholog David Dunning objašnjava da nismo samo loši u proceni svojih intelektualnim sposobnosti, pa i sposobnosti uopšte, već i teško prepoznajemo genije kada su pred nama.
Smešna strana racionalizacije.
Da li je usamljenost samo još jedan vid depresije, ili su potpuno nezavisne?
Šta je sa tzv stalkerima? Šta kad nakon romantične veze proistekne ovakvo ponašanje?
Pozorište pomaže deci sa autizmom da bolje komuniciraju.
Imate li nekoga u svom okruženju ko za svaku situaciju ima spreman odgovor u vidu citata iz filma? Pročitajte šta nam to govori.
Zašto ne umemo da sačuvamo tajnu i zašto se kaže “dvoje može sačuvati tajnu samo ako jedno od njih umre”?
Da li je ok da komunicirate sa svojim psihoterapeutom na društvenim mrežama?
Koje osobine čine dobrog glumca?
Svi smo mi na neki način glumci jer, tokom života, u interakciji sa drugim ljudima isprobavamo različite uloge i maske. Isto tako, glumu u svakodnevnom jeziku pomalo uzimamo zdravo za gotovo- obično tom rečju označavamo neku prevaru ili obmanu („Ma ona samo glumi da te voli..“). Međutim, profesionalna gluma nema za cilj da prevari gledaoca; glumci se pretvaraju da su drugi ljudi kako bi zabavili publiku ili preneli neku poruku. Takođe, uloge koje igramo u realnom životu, bar na neki način su povezane sa našim željama, ličnošću i emocijama, što nije slučaj sa profesionalnim glumcima (u jednom trenutku igraju nevinu žrtvu, već u sledećem su hladnokrvne ubice).
Zapitate li se ikada šta je to što čini dobrog glumca i ko je dobar glumac (na stranu fizički izgled koji ponekad utiče na izbor „omiljenog“ ;) )? Po mom mišljenju, na primer, Marlon Brando je dobar glumac. Leonardo di Kaprio, takođe. Kad malo bolje razmislite, videćete da je dobra i uspešna gluma u stvari jako redak talenat. Kako, dakle, Leo di Kaprio uspeva da dočara sve te uloge toliko realistično? Koje kognitivne i afektivne veštine su potrebne, bile one urođene ili stečene? Jako malo znamo o psihološkim osnovama glume, ali pokušaćemo da izložimo one najznačajnije.
Prvo, koji su najraniji znaci glumačkog talenta u detinjstvu? Odgovor na ovo pitanje bi nam pomogao i da sagledamo da li ih je upravo to privuklo glumi, ili su veštine stekli učenjem. Goldstein i Winner su svojim istraživanjem pokazali da su profesionalni glumci u odnosu na advokate i kontrolnu grupu, kao deca bili više povezani sa svetom mašte, knjigama i filmovima koji su za temu imali fikciju, a bili su skloni i stvaranju sopstvenog fiktivnog sveta. Od malena su voleli reči i knjige, i uglavnom su bili usamljeni, povučeni, čak i stidljivi.
Kako bi se adekvatno odigrala uloga na sceni ili filmu, potrebno je dobro razumeti mentalni i emocionalni život lika. Glumac mora da poseduje sposobnosti kojima može da razume i interpretira iskustvo drugih, čak i ono koje ne odgovara njegovoj ličnosti ili sopstvenom iskustvu, kako bi verodostojno predstavio život lika kog tumači. Uta Hagen je svoje studente (između ostalog i Marlon Branda), učila da se zapitaju sledeće: „Šta taj lik želi? Šta bi vas motivisalo da se ponašate kao taj lik?“ Samim tim što glumac ulazi u lik- razmišlja o ličnosti i namerama, razmišlja i o značenju koje se krije iza reči u, recimo, scenariju, pa lakše i bolje pamti tekst (psiholozi tvrde da je ovo ujedno i tehnika koju svi ljudi mogu da koriste kako bi poboljšali pamćenje).
Uz dobro pamćenje teksta, fizičko ponašanje i imaginaciju, psiholozi su otkrili tri osnovne socio-kognitivne komponente glume. Prva je sposobnost da se razumeju suptilni mentalni kvaliteti lika (namere, želje, motivacija, emocije i sl), što se u psihologiji zove teorija uma. Jednostavno rečeno, teorija uma je sposobnost razumevanja šta druga osoba misli, oseća i želi. Negde do pete godine života, sva deca razvijaju ovu sposobnosti, ali naravno, ona nastavlja da se razvija i do odraslog doba. Ne zavisi samo od iskustva, već i od učenja- zato pored glumaca, dobru teoriju uma imaju i psiholozi, a i svi ljubitelji fikcije i fantastike.
Druga komponenta je empatija- emocionalni odgovor na tuđu emocionalnu reakciju, sposobnost da osećamo tuđe emocije. U zavisnosti od pristupa i škole glume, empatija (pa i druga dva aspekta) se više ili manje akcentuju. Da ne bi došlo do zabune, postoji jasna razlika empatije i teorije uma. Teorija uma je prosto hladno kognitivno razumevanje onoga što drugi misli i oseća, a empatija podrazumeva da nas dotaknu i da osećamo tuđe emocije- na primer, iskreno delimo radost sa prijateljem koji se verio ili koji je dobio posao. Pokazalo se da glumci imaju viši koeficijent empatije u odnosu na ostalu populaciju, a smatra se i da škola glume pomaže deci da razumeju moralne vrednosti, da bolje razumeju i dublje prožive sopstvene emocije- usled čega se i empatija povećava.
Na kraju, treća komponenta uspešne glume je sposobnost kontrolisanja sopstvenih emocija, tzv emocionalna regulacija. Glumac mora da ima moć nad svojim emocijama, da ih budu svestan ali i da stvara, koristi i kontroliše emocije nezavisno od toga kako su aktivirane. Na sceni, lične emocije moraju biti zamenjene emocijama lika kog glume (bar kad je u pitanju metodska gluma). Lee Strasberg, jedan od učenika Stanislavskog, verovao je da glumci treba da imaju 10 do 12 afektivnih sećanja, koje mogu prizvati u bilo koje vreme za potrebe uloge- dakle glumci se prisećaju i koriste emocije koje su nekom prilikom osećali, kako bi realistično prikazali unutrašnji život lika. Ni ova sposobnost nije svojstvena samo glumcima, jer često u svakodnevnom životu moramo da kontrolišemo svoje emocije i zamenimo ih odgovarajućim (recimo, na poslu držimo osmeh na licu iako smo ljuti).
Postoje određeni psihološki poremećaji kojima upravo ove tri veštine nedostaju, kao što je autizam. U tom smislu, proučavanje veština i sposobnosti glumaca, psiholozima bi zauzvrat pomoglo i da utiču i razviju socio-kognitivne veštine drugih ljudi.
Don Jon: pornografija vs romantični filmovi
Don Jon (Joseph Gordon-Levitt) je privržen porodici i prijateljima, nedeljom ide u crkvu, vikendom je u klubu gde (uspešno) bira najbolje devojke koje će te noći odvući u krevet. Pored toga, život mu čini i redovna, dnevna doza pornografije koju prati hronična masturbacija. Za ovu tajnu jedino zna sveštenik kome se redovno ispoveda, a molitvu koju dobije recituje tokom vežbanja u teretani. Postavlja se pitanje, zašto više voli porno filmove od realne ljubavi, i zašto čovek koji ne bi trebalo da ima nikakav problem u zadovoljavanju svojih seksualnih potreba sa ženom, redovno svake noći se iskrada iz kreveta za još jedno seksualno iskustvo, tj porno film? Njegov odnos prema Internet pornografiji je impulsivan i kompulsivan do te mere da realan seks za njega ne može da se poredi sa virtuelnim užitkom, što je jedna od tipičnih osobina zavisnika. Kako kaže: “I lose myself…Nothing else does it the same way…“. Ova Jonova opsesija je upravo suprotna priči jednog drugog filma koji je takođe skoro izašao- u pitanju je Lovelace, život deepthroat porno zvezde Linde Lovelace, koji je daleko manje sexy i privlačna verzija o tome kako porno industrija izgleda sa one druge strane.
Kada govorimo o pornografiji, ne možemo zanemariti njene pozitivne strane. Pre svega, istraživanje i ispoljavanje seksualnosti bez fizičke i socijalne opasnosti, nekada je dobar začin za realan ljubavni život, daje mogućnost proživljavanja seksualnih fantazija na koje partner ne pristaje ili koje, kada bi se realizovale, možda ne bi bile toliko uzbuđujuće i zadovoljavajuće, a nekada nije u pitanju beg od realnosti već zadovoljavanje visokog libida. Sa druge strane, negativne strane su to što u nekim slučajevima dovode do rizičnog seksualnog ponašanja, do konflikata u vezama, stresa, nemogućnosti vezivanja, izbegavanja i suočavanja sa neprijatnim emocijama- tada govorimo o zavisnosti. Da ne zaboravimo i seksualizaciju i negativnu percepciju žene, koju jasno oslikava scena iz filma, kada na velikom ekranu TV-a, model u bikiniju prekida razgovor tokom porodičnog ručka. Jon i njegov otac su zanemeli i potpuno opčinjeni, dok majka i sestra prevrću očima i jedva čekaju da se završi.
Mali broj ljudi ipak internet pornografiju koristi kao potpunu zamenu za offline seksualni život, do te mere da prestaju da ga cene. Šta znači to i kako je moguće da imitacija postane poželjnija od originala?
Međutim, poenta filma ne može da se svede samo na problem zavisnosti od pornografije. Priča dalje teče tako što Jon upoznaje Barbaru (Scarlett Johansson), sposobnu, lepu ali površnu i sebičnu devojku, koja uprkos svom seksipilu zahteva da idu polako. Tek nakon što upozna njegove roditelje, Barbara proračunato pristaje na seks, ali Jon ostaje potpuno razočaran. Kao i obično, u sred noći odlazi u drugu sobu kako bi zadovoljio svoju potrebu za digitalnim erotičnim iskustvom. Kada Barbara sazna do koje mere je zavistan, pobesni, i to ne samo zato što je lagao, već i zato što njegov slobodan pristup porno sajtovima, oduzima njenu seksualno moć. Jer, zašto bi gledao druge žene ako je njihova veza naizgled savršena?
Barbara je devojka koja je odrasla na holivudskim romantičnim filmovima, koji su joj pružili pogrešna, nerealna očekivanja i mitove o romantičnim odnosima. Jasno je da sa obe strane imamo borbu sa pogrešnim uverenjima i fantazijama o seksu i intimnim vezama, koja potiču iz različitih izvora (pornografija versus romantični filmovi)- što neminovno dovodi do problema u njihovom odnosu. Najveći problem su jednostrana očekivanja koja oboje ispoljavaju. Ona zahteva da Jon žrtvuje sve, da postane čovek po njenoj meri, posesivna je i netrpeljiva prema njegovim manama, dok zauzvrat ne pruža ništa, osim što koristi svoj seksipil kao sredstvo manipulacije. On očekuje porno glumicu oko koje ne mora puno da se trudi, koja će ispunjavati sve njegove seksualne potrebe i fantazije. Na kraju, niko ne dobija ono što želi, jer niko nije spreman ništa da pruži i neminovno ostaju nezadovoljni.
To je u stvari najvažnija tema koju nam film nameće- kako mediji utiču i formiraju naše stavove o ljubavnim odnosima, i šta je u stvari autentičan odnos? Da li je to Barbara na kraju shvatila- verovatno ne, ali Jon makar delimično jeste. U noćnoj školi upoznaje Esther (Julianne Moore), udovicu, koja ga uči o tajnama ženske seksualnosti i prvi put ga suočava sa tim da on ne ume da zadovolji ženu, a samim tim ni sebe. U stvari ga uči o obostranosti želje: “If you want to lose yourself, you have to lose yourself in another person. And she has to lose herself in you. It’s a two-way thing.” Tada prisustvujemo prvoj pravoj intimnoj seksualnoj sceni u filmu, iz koje Jon uči mnogo i zaključuje: “It’s like she knows what I’m thinkin’, or I know what she’s thinkin’. I don’t know, it’s a two-way thing. Fuckin’ love it! And I don’t mean love like, oh I love her or wanna marry her, definitely not thinkin’ about all that shit. And she’s not either… she can’t. I guess I just mean love like, you know like… we’re making love. And while we’re doing it, all the bullshit does fade away, and it’s just me and her right there, and yeah I do lose myself in her. And I can tell she’s losing herself in me. And we’re just fuckin’… lost together.”
HAPPY TUESDAY: 10 poznatih ličnosti sa diplomom psihologije
1. Gloria Estefan
Poznata pevačica, 1978. godine diplomirala je psihologiju na Univerzitetu u Majamiju, i kako izvori navode, želela je da bude dečji psiholog (Dr. Glo).
1990. godine na turneji je doživela tešku saobraćajnu saobraćajnu nesreću. Oporavak je trajao godinu dana, a u intervjuu koji je dala za magazin Living Fit objašnjava šta je motivisalo da se bori za život: „Because I had studied psychology. I understand the stages. You have to go through the depression, the crying. Then, at a certain point, I pulled myself up and said, ‘Okay, no more. You can’t continue this way.’ I wasn’t going to end up in a wheelchair. I had seen my father confined to a wheelchair; I saw his helplessness and I didn’t want that for myself or my family.”
2. Hugh Hefner
Hju Hefner, osnivač Playboy magazina, prvo je studirao na Chicago Art Institutu, a zatim se prebacio na Illinois Univerzitet na kom je stekao diplomu psihologa, 1950.godine. Tada je upoznao je i svoju prvu ženu, Mildred Williams (1949. godine). Verovatno mu je znanje tokom studija i pomoglo da još bolje upozna mušku psihu ;) . Zanimljiv je podatak da je i Crystal Harris, njegova sadašnja supruga (mada ko bi to ispratio), takođe studirala psihologiju na San Diego State Univerzitetu. Napustila je studije kako bi se preselila u čuvenu Playboy palatu: “I was a psychology major, and I didn’t want to be a psychologist. I thought it would be cool to come up here and just, you know, hang with Hef. School will always be there, I guess.”Mudro, nema šta.
3. Katharine Hepburn
Oskarovka Ketrin Hepbern je stekla svoju bačelor diplomu psihologije na Bryn Mawr koledžu. Vrlo malo je podataka na internetu, ali uspeli smo da pronađemo sledeći citat koji to i potvrđuje: „The studies and the individual professors had an enormous effect on me, because the professors were kind and interested in kids’ finding their way. There was Professor James Leuba, who was the head of the psychology department when I was going to major in psychology, and he had a daughter who was interested in dancing, so he was in as bad a spot as my father. He suggested the courses that I take. At that time, I wanted to study medicine but I was really absolutely absent in the head in chemistry; I didn’t understand what it was all about because I didn’t concentrate. … Ihad something [acting] I was awfully anxious to do, so my attention was divided.“
4. Natalie Portman
1999. godine upisala je studije psihologije na Harvardu (već je bila poznata glumica), a diplomu je stekla 2003. U intervjuu za New York Post rekla je: “I don’t care if [college] ruins my career. I’d rather be smart than a movie star.” Sve se dešava nakon snimanja filma Where the Heart Is, a izjavila je i da tokom studija neće glumiti osim u slučaju Star Wars nastavka. Tako je i bilo, tokom letnje pauze na fakultetu, od juna do septembra 2000. godine, snimila je Star Wars Episode II: Attack of the Clones, u Sidneju.
Na Harvardu je bila asistent u istraživanjima profesora Alana Dershowitza: “She was in my seminar called Neuropsychology and the Law, and I didn’t know who she was because her name was Natalie Hershlag. It was a few weeks into the semester that I learned she was an actress—but she was a terrific student.”
Objavila je dva rada kao ko-autor u naučnom žurnalu. Jedan od njih je objavljen 2002. godine, kao doprinos istraživanjima memorije, pod nazivom “Frontal Lobe Activation during Object Permanence: Data from Near-Infrared Spectroscopy”.
Nekoliko profesora se oglašavalo u medijima i povezivalo njen akademski i profesionalni uspeh: “It was very clear when she was a student that she is a very determined person and capable of focused effort over a sustained period,” he said in a statement via e-mail. “She is now demonstrating the results of that determination and focus.”(profesor Stephen M. Kosslyn)
“It’s all about choice. And she has choices and options. She would be a great psychologist, and she’s a great actor. She probably influences more people in her acting. ….Her psychology background helped her in formulating the role for [Black Swan] … She’s an actor who uses her academic background.”(opet profesor Dershowitz).
Još malo od same Natalie: “I’m ready to ditch the movies and keep at the books. There are so many other things, and it would feel limiting to say, ‘Acting is it for me.’… I love psychology. That’s what I’m studying right now. It would probably be difficult, because of my current occupation, to become a clinical psychologist, but I could certainly do research. And I’d like to have a family someday, too.”
Takođe je istakla i koliko joj je diploma psihologije pomogla da se ostvari u ulozi Ines (u filmu Goya’s ghosts): “I talked to my old professor – she had worked a lot with female prisoners – and she gave me a lot of the common personality disorders you find in women who have spent time in prison.”
5. Ted Bandy
Iznenađenje, iznenađenje! Serijski ubica, Ted Bandy, upisao je studije psihologije sredinom 70tih godina. Naravno, bio je jedan od najboljih studenata. 1971. je počeo da radi u Sijetlu, u kriznom centru za prevenciju suicida (telefonsko savetovalište). Tu je upoznao Rule-a, bivšeg policajca a budućeg pisca krimi-romana, koji će kasnije napisati i Bandijevu biografiju “The Stranger Beside Me”. U to vreme, kako navodi, Rule nije primećivao ništa problematično u Bandijevoj ličnosti, i opisuje ga kao dobrog, empatičnog i anksioznog.
Bandy je jedno vreme usled depresije prekinuo studije. Ubrzo saznaje da mu je sestra zapravo majka, a da su mu roditelji- baba i deda. Negde u to vreme, njegovu stidljivost zamenjuje lažna hrabrost, vraća se na studije i stiče bačelor diplomu psihologa.
Inače, Bandija je kao potencijalnog osumnjičenog među prvima je prijavio jedan od njegovih profesora.
6. Monica Lewinsky
Kad več pričamo o iznenađenjima, i Monica Lewinsky se nakon dobro poznatog seksualnog skandala, povukla iz javnosti, preselila u London i završila master studije iz socijalne psihologije. Naslov teze je bio: “In Search of the Impartial Juror: An Exploration of the Third-person effect and Pre-Trial Publicity”. Osnovne studije psihologije je zavrsila 1995. godine u Portlandu, na Lewis & Clark koledžu.
7. Jon Stewart
Poznati američki komičar i satiričar, 1984. godine je diplomirao psihologiju na William and Mary koledžu. Pre toga, dve godine je pohađao studije hemije: “He said he changed because in chemistry they want the right answer, but in psychology they just want an answer”. Nakon diplomiranja izjavljuje: “…and immediately proved how unemployable a person can be who comes out of William and Mary with a degree in psychology.”
S obzirom da studije retko pominje u javnosti, novinari su ga pitali da li smatra da je vreme koje je proveo na W&M bilo protraćeno: “Not completely. I drank beer, met some nice people, made some good friends, stared at the desk where James Madison once sat, played soccer. If I had known myself better at that age, I could have saved time and tuition money. After college, I knew there was no way I would be doing anything in the field of psychology.”
8. Lil Wayne
Lil Wayne očigledno nije više toliko mali kako ga mnogi pamte. Diplomu psihologa stekao je na Phoenix Univerzitetu, ali putem online kurseva.
9. Marcia Cross
Zvezda serije Očajne domaćice, 2003. godine stekla je master diplomu kliničkog psihologa na Los Angeles’ Antioch Univerzitetu. Tačnije, 1997. godine, nakon šest godina snimanja, napušta seriju Melrose Place, kako bi nastavila da se obrazuje. Izjavila je: “I have my master’s in psychology. I’m endlessly interested in people, their journeys and their souls. I’m not sure what I will do with it.” U slobodno vreme, Marcia uprkos glumačkoj karijeri, nastavlja da prati svoju strast za psihologijom.
10. Natalie Cole
Natalie Cole je od 1972. godine diplomirani dečji psiholog (Univerzitet u Masačusetsu). Međutim, umesto karijere psihologa odlučila se za umetnost, kao svoju prvu ljubav.
Psihoanalitičko viđenje Medeje, žene koja je ubila svoju decu
Frojd, a na istoj liniji i Arlow, smatrali su da je struktura mita ista kao i struktura sna, – da mitovi eksternalizuju infantilne želje i daju im konkretnu strukturu i formu. Mit o Medeji je star hiljadama godina; u formi drame ga je ovekovečio Euripid, što se za vreme u kome je nastala, 430. godine p. n. e. smatralo prilično neprikladnim. Uopšte, Euripid se smatra prvim dramaturgom koji je poželeo da na scenu postavi snažne ženske likove (uz Sofoklea), koji pate, vole i stradaju, i na legitiman način prikaže njihove unutrašnje svetove.
Kada Medeja prvi put ugleda Jasona, njeno srce biva probodeno oštrom Afroditinom strelom. Ona pomaže Jasonu , pa čak ubija i rođenog brata i kida ga na komade pod samo jednim uslovom, da se Jason oženi njome i odvede je u Grčku. U ovom trenutku, i Jason je zaljubljen u Medeju, i obećava sve što ona traži. Njih dvoje se venčavaju nakon što Medeja pomaže Jasonu da osvoji kraljevstvo, po grčkim običajima, u hramu boginje Hekate, i Medeja postaje Grkinja. Nakon što su prognani na Korint, Medeja i Jason su živeli u velikoj ljubavi i imali, prema mitu, barem dva sina. Međutim, Kreont, kralj Korinta, je primetio Jasona, koji je bio hrabar, odan i uslužan, pa je poželeo da se Jason oženi njegovom kćerkom, što je Jason prihvatio, odlučivši da napusti Medeju. Na samom početku Euripidove drame, srećemo se s Medejom koja je saznala za suprugov plan. Previja se od bolova usled suprugovog neverstva, plače i jeca, i uz to biva suočena sa Kreontovim naređenjem da odmah napusti Korint inače će i ona i njena deca biti ubijeni. Sva obećanja koja joj Jason daje zapravo su laži jer se on u potpunosti pokorava Kreontu kako bi postao kralj.
A šta bi se desilo sa Medejom da je pristala na progonstvo? Postala bi ili prostitutka ili prosjakinja, ili oboje, baš kao i sve prognane žene u antičkoj Grčkoj. Deca bi doživela istu sudbinu, ili bila prodata u roblje. Svakako se nije mogla vratiti kući s obzirom na to da je izdala oca i ubila brata. Medeja je u svakom pogledu obespravljena i onemogućena da dostojanstveno podnese poraz. Zato traži od Kreonta još samo dvadeset četiri sata da smisli gde će otići sa decom. Ljubazna je prema Jasonu, navodi da je spremna da ostane u Korintu u svojstvu napuštene žene, novoj nevesti šalje po svojoj deci cveće i predivan šal, za koji se ispostavlja da je otrovan, a kada zapanjeni Kreon pokuaša da pomogne kćeri, i njegovo telo počinje da gori od otrova, i oboje umiru u vatri, koja se potom širi na ostatak palate. Medeja ubija decu koju je imala sa Jasonom , a potom odlazi u Atinu sa novim suprugom-kraljem.
U jednom periodu Frojd je bio ubeđen da se najznačajnija promena u razvoju deteta dešava između 4. i 5. godine, kada dete postaje svesno edipalnog trougla, i doživljava šok kada shvati da je u potpunosti odsutno iz aspekta odnosa između roditelja koji je možda i najznačajniji. Između oca i majke dešava se nešto u čemu dete ne može da učestvuje. Mnogi savremeni analitičari smatraju, međutim, da se ova konfiguracija ne može primeniti na žensku decu. Jung je predlagao da se ”verzija” Edipovog kompleksa za devojčice zove Elektrin kompleks, neki autori su predlagali Persefonu umesto Elektre, a Benet je predložio upravo Medeju. Međutim, mit o Medeji je malo proučavan u okviru psihoanalize, i postavlja se pitanje zašto – da li je za nas toliko odurna slika žene koja ubija, pa još ubija i sopstvenu decu? Slika majke pune ljubavi se pred Medejinim likom razbija na komadiće, svi se identifikujemo sa ubijenom decom i neprihvatljiva nam je slika žene kao one koja daje život i istovremeno surovo ubija. Gotovo da je nemoguće integrisati čistu sliku majke kakvom i hrišćanstvo prikazuje Devicu Mariju sa posedovanjem crta ličnosti koje omogućavaju da se deca unište u jednom impulsivnom činu. Analize medijskih prikaza savremenih ”Medeja” pokazuju da se čedomorstva uglavnom objašnjavaju dejstvom alkohola, droga, postporođajne depresije, čime se samo učvršćuje slika ”uobičajeno” požrtvovane majke pune ljubavi, u svim ”normalnim” okolnostima. Stern je navodio da bi Medejin kompleks mogao da se odnosi na ubilačke težnje majke prema deci bez obzira na to kog su pola, što su neki autori opovrgli navodeći da su razlozi iz kojih Medeja ima ove težnje veoma specifični. Ona ne pristaje da se povinuje sudbini ostavljene žene, već namerava da nastavi da se bori, pokazuje bes umesto očajanja, a iz besa izranja sasvim racionalana, gotovo hladnokrvna analiza situacije, koja uopšte nije karakteristična za ”histeričnu” ženu. Ona se bori i za ljubav i za život i za smrt i na neki čudan način uprkos odurnosti svojih postupaka uspeva da pribavi simpatije publike. Zapravo, upravo zato što su je potcenili, i Kreont i Jason stradaju od Medeje.
Prema psihoanalitičkom viđenju Medejinog lika, nakon što saznaje da je Jason napušta, ona doživljava narcistični slom, i njena destrukcija je usmerena na nju samu. Ponižena je, preplavljena stidom, zavišću (što je isključena iz odnosa Jasona i nove supruge, baš kao u edipalnom trouglu), i jedino što želi je da povrati poljuljano samopouzdanje i osećaj sopstvene vrednosti. Problem je što Medeja nije razvila dovoljno stabilne internalizovane objekte kako bi mogla da prežali gubitak voljenog objekta a da pri tom ne ugrozi svoju decu već ih zaštiti kao simbol naredne generacije. Stoga pokušava da opstane uništavajući ”loše” objekte, ljude bliske Jasonu, uključujući i svoju sopstvenu decu.
Razvoj svake devojčice je, prema psihoanalitičarima, obeležen ludačkom željom da se odvoji od majčinog sveta i da istovremeno ostane mamina mala devojčica. Medejina majka bila je Hekata, veštica, lovac, ubijala je muškarce i naređivala žrtvovanje dece, takođe je bila čuvena proročica. Kako Hekata nije brinula o svojoj deci već ih prepustila dadilji, Medeja je ostala ”gladna” svoje majke. Hekata je bila boginja punog meseca, u njenu čast su građeni hramovi širom celog Mediterana, i u Medejinom umu ona je morala biti svemoćna. U važnim trenucima svog života Medeja misli na Hekatu, a važno je što se ona i Jason venčavaju u Hekatinom hramu. U trenutku kada joj Afrodita probode srce strelom dešava se transferna reakcija ljubavi na prvi pogled i Medeja sa Jasonom zasniva dijadu koja je replika željene dijade sa Hekatom. Čak i deca koju rađa su zapravo rezultat želje da učvrsti ovu dijadu sa Jasonom – deca su sredstvo koje će ga ”usidriti” pored nje. Medeja u prvim godinama braka može da se ponaša kao aktivna i snažna žena, ali samo zato što zna da je Jason vezan za nju. U tom smislu su čak i deca zlosrećna ”treća strana” u edipalnom trouglu. Međutim, Jason je ”falusni”, snažni heroj koji ne može da podnese Medejinu ”zakačenost” za njega niti njenu neobuzdanu strast. Po nekim autorima, iza Medejinog besa prema Jasonu krije se snažna separaciona anksioznost i iz tog razloga ona ne ubija Jasona; Jason je podjednako važan za nju kao i njena majka. Medeja zapravo nikada ne stiže do trodimenzionalnog konflikta i nikada ne shvata da među njenim roditeljima postoji značajna spona koja se nje uopšte ne tiče, iako njeni roditelji imaju zajedničku decu, i to najmanje troje; ona ima dijadni odnos sa oba roditelja i teži da ostvari isti takav odnos sa Jasonom. Opesivna strast, impulsivnost, nedostatak prostora između ideja i postupaka, ukazuju na pre-trijadni period. U epilogu mita, kada se Medeja seli u Atinu, ona pokušava da ubije sina iz prvog braka svoga muža, pokušavajući, ponovo, da uništi sve delove njegovog života čiji ona nije deo.
Međutim, sa feminističkog stanovišta, neprirodnost Medejinog čina zapravo je pandan neprirodnosti samog patrijarhalnog poretka koji reprezentuju Jason i Kreont. Pozvana da se potčini ovom poretku, ona izvodi niz akcija koje će zapravo srušiti taj poredak. Kao žena, u monologu pred žrtvovanje djece Medeja izražava svoju ličnu agoniju, ali njen akt je istovremeno i politički. Psihoanalitičari kao da ne primećuju da se u drami Medeja, koja se najpre molila Hekati, na kraju drame okreće bogu sunca, muškom simbolu, svom dedi, i beži iz Korinta u njegovim kočijama. U poslednjem dijalogu sa Jasonom, više se on ponaša kao očajna majka dok Medeja govori o majci svojih sinova u trećem licu, distancirajući se potpuno od tog sadržaja, istovremeno pokazujući da je u dostizanju moći i pobede morala da odbaci veliki deo svog identiteta, svoju ulogu majke i žene, svoja osećanja koja je Jason nazivao ”preteranim reagovanjem”. Ova slika hladnokrvne i razumne Medeje ipak je manje proučavana, i ona ostaje simbol žene toliko povređene i opsednute muškarcem da je spremna na čedomorstvo radi osvete.
Marica Prelević Stijepović, porodični terapeut
Double bind komunikacija: Ko uzme- kajaće se, ko ne uzme- kajaće se
Znaš da slobodno možeš da ideš, dragi; nemoj se brinuti što plačem.
This page left intentionally blank.
Zen učitelj drži štap iznad glave svog učenika i kaže:
- Ako mi kažeš da je ovaj štap stvaran, udariću te njime. Ako mi kažeš da nije stvaran, udariću te njime. Ako ne kažeš ništa, udariću te njime.
Sve gorenavedeno bili bi primeri double bind komunikacije.
Po Batesonu, ’’zen učitelj’’ je situacija koju konstantno doživljava osoba koja je obolela od šizofrenije. Učenik zena može da doživi prosvetljenje ako uzme štap iz učiteljeve ruke. Oboleli od šizofrenije, naprotiv, dezorijentisan je i zbunjen, neobjašnjivo blokiran. Za njega nije opcija da uzme štap od učitelja, jer je bespomoćan i uhvaćen u situaciji u kojoj ne može da pobedi. Kroz ponavljano iskustvo ovakvog double binda oboleli shvata da je ograničen u mogućnostima koje su mu dostupne.
Termin double bind na srpski se prevodi kao ’’dvostruka veza’’, ali pre bi se reklo da se radi o jednom od onih komplikovanih neprevodivih koncepta. Strana reč, a naša specijalnost, rekli bi pesimisti, ili, kao u onoj staroj priči o draguljima, ko uzme – kajaće se, ko ne uzme, kajaće se. U tamnom vilajetu ne možemo znati da su komadići uglja zapravo dragulji, a čak i ako smo napunili džepove njima, žalićemo što nismo uzeli više, ali tek kada ne budemo bili u stanju išta da promenimo.
U Merriam Webster rečniku double bind se definiše kao ’’veoma teška situacija za koju nema lakog rešenja’’ i mada je definicija preširoka za okvire sistemske porodične terapije, zvuči kao da obuhvata sve aspekte ovog pojma.
Double bind se često pogrešno shvata kao situacija koja je jednostavno kontradiktorna, i u kojoj je pojedinac uhvaćen između dve međusobno suprotne mogućnosti. Međutim, iako je tačno da u srži double binda leže dva međusobno isključiva zahteva, razlika je u tome kako se oni postavljaju, ko ih postavlja, i kako pojedinac razume ove zahteve. Stoga, da bi se komunikacija okarakterisala kao double bind, ona bi trebalo da poseduje sledeće karakteristike: osoba se nalazi u situaciji u kojoj, ako ispolji određeno ponašanje, biće kažnjena (eksplicitno); ako ga ne ispolji, biće kažnjena (implicitno); ako ukaže na kontradiktornost, biće kažnjena; pri tome, osoba je onemogućena da napusti datu situaciju.
Bejtson (’’otac’’ double bind hipoteze) i saradnici definisali su još neke aspekte double bind situacije:
1. u situaciji učestvuju dve ili više osoba, od kojih je jedna ’’žrtva’’,
2. iskustvo se ponavlja, tako da nema oblik izdvojenog traumatskog doživljaja već svakodnevnog ponašanja koje utiče na očekivanja, tj. postaje očekivano,
3. postoji instrukcija (ako to uradiš, kazniću te ili ako to ne uradiš, kazniću te) koja je eksplicitna, tako da se ponašanje žrtve svodi na preokupiranost izbegavanjem kazne, a pod kaznom se misli na uskraćivanje ljubavi, sigurnosti, odobravanja,
4. postoji druga poruka, koja je konfliktna sa prvom, a, kao i prva, nosi pretnju napuštanjem ili neodobravanjem, a izražena je gestovima, neverbalnim ponašanjem, telesnim stavom, tonom, pa sadrži, na apstraktnijem nivou, i meta poruke, kao što su ’’nemoj primetiti kontradikciju između toga što tvrdim da te volim i toga što pretim da te neću voleti’’,
5. postoji treća poruka kojom se ’’žrtvi’’ zabranjuje da napusti situaciju. Ova poruka je nepotrebna kada su u pitanju deca kojoj su roditelji svakako neophodni za preživljavanje, a inače prisutna u pretnjama suicidom, obećanjima da će ’’biti bolje’’, itd.
Dugotrajna izloženost ovakvom tipu komunikacije vodi ka tome da osoba ’’žrtva’’ gubi sposobnost da shvati na koji način uopšte treba da primi poruku i koje su to logičke osnove na kojima primanje poruke počiva.
Bejtson je smatrao da upravo ova nesposobnost da se u bliskim vezama razazna poruka i nemogućnost da se suprotstavi kontradikciji dovodi do šizofrenije, premda je i sam naveo da je ovo samo pretpostavka koju bi trebalo produbiti i statistički dokazati. Kasniji autori, kao Hoffmanova, ’’obrnuli’’ su vezu između double binda i šizofrenije tako da se double bind komunikacija ima smatrati pokušajem sistema da se prilagodi simptomu. Rasprava pomalo podseća na ’’jaje ili kokoš’’ dilemu. Međutim, s obzirom na to da je Bejtsonova ideja stara pedeset godina mogu se izvući neki zaključci: ova teorija je dala doprinos imenovanjem, i analizom, jednog veoma teškog oblika komunikacije, učvršćujući i interakciono gledište na psihoterapiju.
Takođe, double bind hipoteza poslužila je kao osnova za psihoanalitičke pojmove splitinga, projekcije, projektivne identifikacije, containinga. Kako jedna osoba uspeva da ’’natera’’ drugu da ’’preuzme’’ njena sopstvena loša osećanja, izgleda prilično misteriozno, a uz pomoć pojam double bind jasnije je i preciznije izražen ceo psihološki ’’hokus pokus’’ patologizirajućih odnosa.
Ne smemo zaboraviti ni da je uvođenjem double binda svojevremeno ubeden i koncept ’’moći’’ u terminologiju psihoterapije – double bind uopšte i može da funkcioniše zato što neko ima moć nad drugom osobom, neko ima ’’pravo’’ da za tu drugu osobu definiše kontekst, njeno psihološko polje i okvire njenih ponašanja. Strateški terapeuti su ’’prigrlili’’ koncept moći, feministi ga iskoristili u svojim debatama, psihoanalitičari ga hrabro ignorisali. No koncept double binda i dalje ostavlja širok metodološki okvir za istraživanje i razvijanje kliničkih intervencija kojima će se razbijati patologizirajući obrasci.
John Weakland, jedan od istraživača double binda, sugerisao je da se možda u prvobitnom stvaranju teorije pažnja možda previše fokusirala na šizofreniju, a stvarni značaj teorije je zapravo bio u tome da je istakla da su ponašanje i komunikacija povezani, i stoga je bila dijametralno suprotna ranijem gledištu da su emocionalni problemi rezultat intrapsihičkih konflikata. Sluzki je imao slično zapažanje objavom članka ’’Double Bind kao univerzalna patogena situacija’’. Double bind se tako češće javlja kod porodica sa ‘’pobrkanim’’ granicama, sa nižim stepenom diferencijacije, i u stresnim periodima životnog ciklusa.
I Bateson i Haley su se vremenom distancirali od koncepta žrtve. Bateson je naveo da u bilo kom sistemu gde postoje naznake svesti jedan deo sistema ne može imati unilateralnu kontrolu nad celinom. Haley je smatrao da ideja žrtvenog jagnjeta sprečava terapeuta da razmišlja pozitivno, proaktivno, i da zadobije poverenje porodice kako bi se desila promena.
Marica Prelević Stijepović, porodični terapeut
Psihobrlog preporučuje 11/04/2014
Linkovi ka zanimljivim tekstovima iz sveta psihologije u protekloj nedelji:
Zašto volimo da radimo online testove ličnosti (a i popularne BuzzFeed testove).
O stomatološkoj anksioznosti tj strahu od zubara, zašto je i dalje prisutan i pored moderne stomatologije, prevencije, lokalne anestezije i sl.
Švedski istraživači su pronašli sličnost u dopaminskom sistemu visoko kreativnih ljudi i šizofreničara.
Pisali smo o poremećaju čupanja dlaka (kose) kroz film Young Adult. Ovde možete pročitati kako to izgleda iz prvog lica, ispovest devojke koja pati od trihotilomanije.
Gde smo danas stigli sa tumačenjem snova? Zašto sanjamo i koju funkciju imaju snovi?
Izuzetno kontroverzan članak, na prvi pogled šokantan. Elektrokonvulzivna terapija u lečenju autizma?! Ispovest majke autističnog deteta.
Profesor Richard Wiseman (često ga pominjemo), tvrdi da može da kontroliše naše snove i to putem najnovije aplikacije po imenu Dream App. O čemu se radi, pročitajte ovde.
Kako da razgovarate sa decom o smrti?
Kent Cochrane, u psihologiji i neuronaukama poznatiji kao K.C., čovek koji je patio od posebne vrste amnezije, preminuo je prošle nedelje u 62. godini života. Pročitajte kako nas je K.C. naučio kako sećanja postaju lična.
Ispovest devojke koja je rođena u mentalnoj instituciji (majka je bolovala od šizofrenije). Postavlja pitanje, da li su sve mentalne bolesti urođene?
Da li je moguće voleti previše? Kako da prepoznate zdravu ljubav u odnosu na zavisnost?
Geek news! Najnovija istraživanja pokazuju da nije sadržaj video igre taj koje izaziva agresiju, već koliko uspešno savladate tehniku u prvih 20 minuta (setite se Flappy Bird i sve će vam biti jasno).
Šta u stvari izaziva nasilje? 1.Mentalna bolest ili 2. agresija? Zaokružite odgovor pod 2.
Sećate se šimpanze Santino o kojoj smo pisali? Evo još jedan dokaz njihovih kognitivnih sposobnosti- u zoološkom vrtu u Kanzas sitiju, sedam šimpanzi je napravilo improvizovane merdevine od drveta i uspelo da pobegne iz kaveza ;) .
