Ljubav kao ludilo: Neuropsihologija neuzvraćene ljubavi

breakup1_1781266a

Svako ko je osetio strastvenu ljubav zna kako to izgleda kada partner postane najvažniji deo života, kada smo ispunjeni, poletni i euforični. Ali, isto tako, skoro svako je barem jednom u životu doživeo odbačenost ili neuzvraćenu ljubav, i poznat im je osećaj praznine, očaja, anksioznosti, besa, beznadežnosti. Videćete da ljubav u bukvalnom smislu reči- može da boli. Da ljubav može biti zavisnost. Može biti ludilo. Da znate odmah da to niste vi- to je vaš mozak. Odgovor na pitanje zašto toliko patimo zbog ljubavi i gubimo razum, nalazimo u neurobiologiji mozga.

Niels Birbaumer je prvi moderni neuronaučnik koji je počeo da proučava fenomen ljubavi. 1993. godine, izveo je eksperiment sa dve grupe ispitanika- 10 zaljubljenih ispitanika i 10 ispitanika koji to nisu. Zamišljali su srećne situacije sa partnerom, situaciju koje u njima bude ljubomoru, i neutralne scene (praznu sobu). Beležeći EEG odgovore, Birbaumer je zaključio da predstave nisu samo proste slike u glavi, već je ljubav jedan pravi „mentalni haos“.

Donatella Marazziti je 1990. godine pronašla da opsesivno kompulsivni pacijenti i zaljubljeni ispitanici dele nešto zajedničko– svima nedostaje neurotransmiter serotonin, koji ima umirujući efekat na mozak. Povezuje se sa anksioznošću, depresijom, agresijom ali i samoubistvom. To je navelo na zaključak da je ljubav jedna vrsta ludila.

2000. godine, Andreas Bartels i Semir Zeki, pomoću funkcionalne magnetne rezonance (fMRI), pokušavaju da identifikuju oblasti mozga koje su povezane sa seksualnom željom i ljubavlju. Ispitanici su posmatrali fotografije osobe u koju su zaljubljeni i fotografije svojih prijatelja. Cilj je bio da se uporede oblasti mozga koje su više ili manje aktivirane tokom oba navedena uslova. Pronašli su da romantična ljubav povećava aktivnost u oblastima koje su povezane sa euforijom i nagrađivanjem, i to istim onim oblastima koje se aktiviraju korišćenjem supstanci kao što su kokain i opijati. Još jedna zona pojačane aktivnosti vezana je za kontrolu kritičkog mišljenja (donošenje sudova ili prepoznavanje namera/emocija kod drugih ljudi). Ovaj nalaz su smatrali dokazom stare izreke da je ljubav slepa- jer izgleda da, kada smo zaljubljeni, bar na početku, izostaje kritička procena ličnosti i karaktera partnera.

Na prethodne rezultate svojim radom se nadovezala antropološkinja Helen Fišer, koja je pretpostavila da najznačajniju ulogu u ljubavi igraju tri supstance: dopamin, norepinefrin i serotonin. Njeni eksperimenti su pokazali da ljubav aktivira ventralnu tegmentalnu oblast mozga, koja je puna ćelija koje proizvode i distribuiraju dopamin u ostale delove, uključujući i nukleus kaudatus. Opet iste oblasti koje se aktiviraju kod kokainskih zavisnika u trenutku kada su pod dejstvom supstance. Ova mreža u mozgu kontroliše opštu uzbuđenost, fokusiranje pažnje i motivaciju za nagrađivanjem. Dopamin je zaslužan za visok nivo energije kod zaljubljenih ali i mnoge druge karakteristike: manje spavaju, manje unose hranu, emocionalnu su zavisni od partnera, osećaju separacionu anksioznost kada su razdvojeni.

Love

Upravo ovaj podatak, da su prvi dani romantične ljubavi povezani sa oblastima mozga bogatim dopaminom, a ne emocionalnim centrima u mozgu, naveo je Fišerovu da postavi tezu da ljubav nije emocija, već nagon, kao što je na primer i glad. To je još jedno stanje koje je izvor energije i usmerava ponašanje da zadovolji određenu biološku potrebu. Navodi još tri dodatna dokaza: 1) kao i nagoni, ljubav je konstanta; ako nekoga volimo ujutro, volećemo ga i uveče, dok emocije fluktuiraju i menjaju se tokom dana; 2) nije povezana sa posebnom facijalnom ekspresijom, a znamo da sve primarne emocije (bes, strah, gađenje) nose sa sobom i karakteristične izraze lica; 3) ljubav se, kao i nagon, teško kontroliše- teže je kontrolisati žeđ od besa.

Sada znamo kako izgleda zaljubljeni mozak, ali šta je raskidima i ljubavnim bolom? 2001. godine, Fišerova je skenirala mozak ljudi koji su patili od traume nakon što ih je partner napustio. Aktivirale su se oblasti povezane sa anksioznošću, bolom, kontrolisanjem besa, zavisnošću, preuzimanjem rizika, opsesivno kompulsivnim ponašanjem- oblasti povezane sa različitim konfliktnim emocijama.

Period odbačenosti se deli u dve faze: faza protesta i faza očaja. Tokom faze protesta, napušteni partner je opsednut ponovnim osvajanje objekta svoje ljubavi, teško mu je da prihvati novonastalu situaciju, nemiran je. Traži bilo koji znak nade ili razloge zašto i kako je sve krenulo nizbrdo. Gubi dostojanstvo i dramatično se pojavaljuje pred vratima bivšeg partnera, šalje poruke i mailove, zove telefonom- nekada do tog nivoa da se može nazvati proganjanjem. Psiholozi to zovu frustraciona privlačnost– napuštanje čini da osobu koja nas je ostavila volimo još više, sasvim ironično, strast se obnavlja. Ista ona hemija koja je zaslužna za rađanje ljubavi, opet raste i sada nas tera da po svaku cenu osiguramo ljubav tog istog partnera. Ova faza nekada pokreće i panični sistem mozga.

Ali još nešto se aktivira, a to je bes. Helen Fišer takvo stanje naziva ljubavnom mržnjom, Reid Meloybesom povodom napuštanja. Zašto se ljubav pretvara u mržnju (a svakako znamo da nije mržnja već ravnodušnost suprotna ljubavi)? Pokazalo se da su ljubav i bes u mozgu povezani. Centri besa su povezani sa centrima očekivanja nagrade. Isto se dešava i kod životinja. Kada mačkama stimulišemo centre nagrađivanja- osećaju zadovoljstvo, ako ih povučemo- ujeda. Neispunjena očekivanja signaliziraju niže oblasti povezane sa besom, a ovaj odgovor nazvali su hipotezom o frustracionoj agresiji. Kada neko osujeti ljubav koju očekujemo, mozak pretvara strast u mržnju. Tako se objašnjavaju brojni zločini iz strasti- proganjanja, ubistva, samoubistva. Možemo biti strašno besni na nekoga a da ga u isto vreme i volimo, jer su ljubav i bes nezavisni, ali mogu simultano da egzistiraju.

SadWomanHuggingKneesInForest-850x400

I ovoj fazi dođe kraj, i nastupa faza očaja i pokušaja mirenja sa sudbinom. Dominira osećanje tuge i melanholije, nekada do nivoa teške depresije. Tipična ponašanja su suze, gledanje u jednu tačku na zidu, prevrtanje u krevetu, ležanje u krevetu, alkoholizam, a ponekad provejava i bes i želja za pomirenjem koja brzo nestane. Ponašanje muškaraca i žena se u ovoj fazi razlikuje. Muškarci su manje skloni otkrivanju bola, i maskiraju ga alkoholom, drogama ili brzom vožnjom- ali ipak su skloniji izvršavanju samoubistva nakon propale ljubavi od žena. Žene ne jedu ili previše jedu, previše spavaju ili imaju nesanicu, socijalno se povlače, i satima mogu da prepričavaju prijateljima kako se osećaju, zbog čega se često retraumatizuju. Razdvajanje  nekada nosi i fizičku bol, jer emocionalna bol nakon socijalnog odbacivanja pogađa iste oblasti mozge.

Naravno, ne pate svi isto, i to pre svega zavisi od stila afektivnog vezivanja. Ovakvim ponašanjima su skloniji oni koje karakteriše nesigurni stil vezivanja, koji su rasli u neharmoničnim porodicama, u domu prepunom tenzije koji ih je učinio posesivnim i anksioznim, niskog samopouzdanja. Ni to nije presudno, jer životnim iskustvima stičemo nove sposobnosti, očekivanja od ljubavi i ponekad i zdravije koping mehanizme.

Helen Fišer smatra da se depresija nakon raskida ipak ne javlja bez razloga, i da donosi i neku korist, pre svega jer je pouzdan signal drugima da nešto nije u redu. Tako pronalazimo socijalnu podršku koja nam je preko potrebna. Druga prednost je što nam depresija donosi uvid, ili kako je to Milton Erickson nazvao pad poricanja– momenat kada možemo realno i objektivno da procenimo sebe i druge. Pa i na kraju, kada prođe, da ustanemo i uspešno preusmerimo energiju na neku novu ljubav.

I Semir Zeki i Fišerova su kao glavne aktivirane oblasti zaljubljenog mozga naveli iste one koje aktiviraju kokain i druge supstance. Michael Liebowitz je još početkom osamdesetih godina prošlog veka spekulisao  da zavisnici od ljubavi i zavisnici od droge dele nešto zajedničko (euforiju, uzbuđenje), i da je želja za ljubavlju isto što i želja za drogom. Dalje, ljubav kao i zavisnost ima nekoliko specifičnih karakteristika: fokusiranost pažnje (na partnera), promene raspoloženja, potrebu, opsesiju, distorziju realnosti, emocionalnu zavisnost, promenu ličnosti, preuzimanje rizika, nisku samokontrolu. Što može biti potpuno desktruktivno kada ljubav nije uzvraćena i liči na apstinencijalni sindrom- negativno raspoloženje, depresija, bes, nervoza, anksioznost, osećanje praznine, poremećaj sna, kognitivna preokupacija potragom za predmetom opsesije- spremni smo na poniženje i stid. Naravno, iako ih poredimo i povezujemo, zavisnost i ljubav nisu identični.

how_not_to_impress5732

Mozak nije naša sudbina, prema tome, ukoliko ste i pretrpeli duboku depresiju i bol nakon raskida- vreme leči. I ne samo da leči, već nam služi i kao lekcija  za buduća iskustva. Naučimo bolje da se nosimo sa situacijom. Fokusiranje razgovora na samo nošenje sa problemom je efikasnije od ruminiranja o patnji i bolu. Osim toga, sve je više dokaza da psihoterapija menja i utiče na mozak.

 

Autor: Sanja Dutina

2 thoughts on “Ljubav kao ludilo: Neuropsihologija neuzvraćene ljubavi

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s