Hana, Dul, Set: Kako tekvondo i druge borilačke veštine pomažu protiv anksioznosti i stresa

Piše: Marica Stijepović

Nema puno tekstova o taekvondu i psihologiji, čak ni na sajtu Psychology Today, zahvaljujući kojem sam ipak otkrila blog Black Belt Brain. Autor bloga, neuronaučnik E. Pol Zer koji je godinama trenirao borilačke veštine, navodi da smo u dvadeset prvom veku primorani da delimo svoju pažnju u bezbroj različitih pravaca, što može voditi tome da pažnju ne koristimo efikasno i da gubimo mentalni fokus. Po njemu, treniranje borilačkih veština je rešenje – postoje relevantni dokazi da vežbanje borilačkih veština može da unapredi koncentraciju, regulaciju emocija i samokontrolu.

Naša iskustva su bogatija značenjem kada smo u sadašnjem trenutku umesto da anksiozno razmišljamo o budućnosti, kaže on.

Nikada nisam bila sportski tip, i pod time zaista mislim na to da sam jedva umela da uradim kolut unapred, ali se nakon dva meseca treniranja slažem sa Polom Zerom. Naravno, dug je put preda mnom; tek  sam počela da vežbam prvu formu. A ako već niste počeli da trenirate borilačke veštine, moguće je da vam sve izgledaju isto, ili barem slično; sećam se da sam morala da guglam razliku između karatea i taekvonda:

Karate u Americi uglavnom podučavaju Amerikanci, dok taekvondo podučavaju Koreanci. Vaše dete će sigurno naučiti nešto koreanskog, a svakako da na koreanskom broji do deset. (Napomena: ovo poslednje je svakako istina.)

Više o razlikama između borilačkih veština možete pročitati ovde, vredno je izdvojenog vremena.

A koji su glavni faktori uspeha u taekvondu? Glavnim faktorima uspeha u sportu  uopšte smatraju se fizička spretnost, veština, psihološka spremnost i strategija. Ovo važi za skvoš, fudbal, ali i taekvondo.

Za taekvondo takmičare od ključnog je značaja vrhunska fizička kondicija, međutim podrazumeva se da znaju kako da se nose sa anksioznošću, pritiskom, te kako da ih kontrolišu u periodu koji prethodi takmičenju. Što je takmičenje važnije, to je veći i pritisak i anksioznost koju takmičari trpe. Sportisti se često žale da su znali šta da rade ali da ih tijelo jednostavno nije slušalo (Lim, 2007).

Prema Limovoj studiji, koja se bavila samoregulacijom sportista u borilačkim veštinama kao što su boks, džudo i taekvondo, pobednici su imali značajno više skorove u oblastima samopouzdanja i pozitivnog razmišljanja. Prema Vealey, 2007  vrhunski sportisti nemaju samo savršenu tehniku već i odlične mentalne veštine, koje im pomažu da se bolje nose sa anksioznošću i stresom. Testirana je i dokazana efikasnost MST – odnosno treninga mentalnih veština, u različitim sportovima.

Smatra se da je oko sedamdeset do osamdeset posto misli kod sportista  dnevno ‘’negativno’’, a ove negativne misli mogu biti posebno naglašene u takmičarskim situacijama, posebno u borilačkim sportovima kao što je taekvondo.  Preporučuje se strategija da se prevaziđu visoki nivoi stresa i anksioznosti i samim tim smanji broj negativnih misli. Ovo se pre svega odnosi na pozitivan self-talk u smislu instrukcija i motivacije, što pokazuje značajan pomak u izvršenju zadataka. Osim ovoga preporučuju se i tehnike imaginacije odnosno imaginativne intervencije, koje su efikasnije kada uključuju i detalje vezane za rutinu pre izvođenja kao i u toku takmičenja.

Lim Tae-hee  sa Univerziteta u Seulu postao je psiholog nakon što je godinama bio taekvondo borac, i zagovara rutinu, pozitivan self-talk i kontrolu emocija odnosno anksioznosti, što sve primenjuje u svom radu sa koreanskim sportistima. Međutim, nedostaju ozbiljne studije koje bi se na metodološki besprekoran način bavile ovim pitanjem. Takođe, iako su i takmičari i igrači svesni toga da su mentalne veštine važne u drugim sportovima, za sada u zapadnoj literaturi nema poznatih MST programa za taekvondo. Taekvondisti provode dosta vremena vežbajući i unapređujući tehniku što im ostavlja malo prostora za unapređenje mentalnih veština, a uz to i (u zapadnoj literature barem) ne postoje izvori na koje se mogu osloniti u smislu pouzdanih članaka o tome. Članak  Lim Tae-heea se bavi pokušajem razvitka jednog MST programa koji je baziran na preporukama iz drugih sportova, kao što su golf i streljaštvo. Program je bio dizajniran specifično za sportistkinju pod pseudonimom Kim.

Prvi korak bio je intervju, da bi se istražili faktori koji su u vezi sa mentalnom i fizičkom pripremom, “najboljim“ i “najgorim“ postignućima, kao i prethodnom iskustvu sa mentalnim treningom, a korišćen je i upitnik TOPS razvio koji meri upotrebu psiholoških veština i strategija, u vežbanju ili takmičenju. Na ovome je bazirana koreanska verzija instrumenta koja ima trideset šest pitanja podeljenih u osam faktora: aktivacija, relaksacija, zamišljanje, postavljanje ciljeva, self-talk, emocionalna kontrola, negativno razmišljanje i sklonost automatizmu. Skorovi su pokazali da Kim ne može da kontroliše svoje negativne misli, te iako su njena fizička spretnost, postavljanje ciljeva pa i kontrola anksioznosti bili na visokom nivou, ona ove svoje snage nije umela efikasno da koristi na takmičenjima odnosno u neposrednom susretu sa protivnicima. Studija je sprovedena četiri meseca pre pre Olimpijskih igara u Londonu, upravo radi njenog boljeg postignuća na ovom takmičenju.

MST intervencija sprovedena je u toku osam seansi, dva puta nedeljno u toku dva meseca. Na prvim trima sesijama analizirani su Kimino najbolje i najgore postignuće, self-talk i rutina. Intervencije su uključivale velike ištampane fotografije koje su predstavljale arenu za borbu kako bi joj se arena približila, što takođe je praktikovan self-talk koji je povezivala sa svojim najboljim nastupima – kao “sidro“ kada je pod stresom: neću se povrediti, mogu ja to, biće zabavno, ako uživam mogu da uradim sve. Čak su neki delovi ovog govora odštampani na papirima A4 formata i kombinovani sa slikama arene, a Kim ih je praktikovala i kad ujutru ustane, gledajući u njih i ponavljajući ih najmanje pet puta dnevno. Pregledani su i mečevi protivnika. Rutina koja je kreirana odnosila se na dan pred takmičenje i dan takmičenja, s obzirom na to da se u periodu čekanja aktivira najviše negativnih misli. Rutina je uključivala self-talk, tehnike disanja, zamišljanje, a takođe i gledanje videa kako ulazi u arenu. Kim ju je praktikovala i dvadeset dana pred takmičenje.

Osim primenjenih kvalitativnih i kvantitativnih metoda, korišćen je i bihejvioralni intervju, koji je pokazao koliko je značajna efikasna i laka komunikacija između sportiste i trenera. Trener je stoga takođe učestvovao u MST programu, koji se fokusirao na različitim tehnikama kao što je kao što je korišćenje video ripleja u toku meča kako se ne bi propustila prilika i prekinuo ‘’flow’’ kod sportiste. Pošto odnos između trenera i sportiste može imati ogroman uticaj na postignuće sportiste, to je evidentno da su potrebna dodatna istraživanja o tome kako priroda ove veze može uticati na postignuće, a takođe i MST trening za trenera može uticati na samopouzdanje kod sportiste.

Nakon Olimpijskih igara, evaluiran je efekat MST putem dodatnih intervjua da bi se obezbedili kvalitativni podaci. Kim je potom bila uspešna na takmičenju, a ovako je prokomentarisala uticaj mentalnih veština: ‘

‘Kada bih se osetila napetom, razmišljala sam pozitivno i mislim da je to stvarno pomoglo… kad sam bila u čekaonici, nisam razmišljala o tome kako ću pogrešiti, razmišljala sam samo pozitivno, a ne o tome kako ću izgubiti“.

Autori, naravno, predlažu dalju evaluaciju ovog pristupa s obzirom na to da je ova analiza samo studija slučaja. Potrebno je ova istraživanja razlikovati od popularne i instant self-help psihologije i moći pozitivnog mišljenja, o čemu smo već pisale ovde. Međutim, čak i ozbiljni istraživači u psihologiji sporta priznaju da se ponekada definicija self-talka više zasniva na intuitivnoj predstavi o moći pozitivnog mišljenja, nego na istraživanjima i teorijama, a da nikada nije nedvosmisleno dokazano da pozitivni self-talk dovodi do boljeg postignuća, već čak može kod sportista sa nižim samopouzdanjem da dovede do slabijeg postignuća.

Istraživanja pokazuju da je važan i širi kontekst odnosno kultura, kao i ponašanje trenera, da bi se self-talk učvrstio i postao zaista internalizovan. E. Pol Zer navodi da nauka i borilačke veštine zahtevaju isti filozofski pristup: kao što borilačke veštine predstavljaju proces u kome se kroz ponavljanje postiže cilj, tako i je i nauci potrebno stalno preispitivanje onoga što smatramo ‘’istinom’’ odnosno našem približavanju istini. I jedno i drugo je potrebno primenjivati svakodnevno, što je takođe deo treninga, a krajnja svrha je da postajemo sve bolji u svemu što radimo, uključujući i trening.

Uostalom, veliki japanski mačevalac Mijamoto Misaši je rekao da je suština izučavanja borilačkih veština u njihovom korišćenju na način koji je koristan u svako vreme, i izučavavanju na način da su one korisne u svim stvarima.

 

 

Referenca:

Lim, T.H. & O Sullivan, M.D. (2016). Case Study of Mental Skills Training for a Taekwondo Olympian. Journal Of Human Kinetics, 50. 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s