Gde je mentalno zdravlje u Srbiji?

Piše: Miloš Stanković

Danas je 10. oktobar, Svetski dan mentalnog zdravlja, jedan od retkih dana kada se u Srbiji govori o ovoj temi. To je dan kada ono koji brinu o ovoj problematici, daju brdo raznih obećanja od kojih na kraju, uglavnom, ne bude ništa.

Prema poslednjim podacima instituta “Dr Milan Jovanović Batut” u Srbiji je 2015. godine gotovo 450.000 ljudi imalo dijagnozu neke mentalne smetnje (u skladu sa našim zakonodavstvom ovo je jedini korektan termin) dok je više od 36.700 ljudi bilo hospitalizovano. Važno je istaći da je broj hospitalizovanih u konstantnom porastu od 2012. kada je taj broj bio manji za oko 2.000.

Da li se dovoljno vrednuje činjenica da godišnje u Srbiji više od 1.200 ljudi izvrši samoubistvo? Kako rešiti problem prosečnog gubitka tri ljudska života dnevno?

Kada već pričamo o brojevima pomenimo i broj zaposlenih u okviru sistema zaštite mentalnog zdravlja. Prema poslednjim podacima u zdravstvenima ustanovama u Srbiji, bez obzira na nivo zdravstvene zaštite, radi 404 psihologa i 154 socijalna radnika[1]. To, dakle, znači da je na 1.000 osoba sa dijagnostikovanim mentalnim smetnjama dostupan jedan psiholog. Šta sa hospitalizovanim pacijentima, onima koji dođu na pregled ali ne dobiju dijagnozu, sistematskim pregledima, lekarskim uverenjima…? Da li je realno očekivati da, sa tolikim obimom posla, jedan stručnjak može da posveti dovoljno vremena klijentu, da ga sasluša, razume i pomogne?

Posebna su tema tzv. socijalni pacijenti koji život provode u psihijatrijskim bolnicama. Porodice su ih odbacile jer je, pobogu, sramota imati “ludaka” u kući, a institucije međusobno prebacuju odgovornost (u ovom slučaju postoji krivica Ministarstva zdravlja i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja).

Šta je sa stigmatizacijom i diskriminacijom osoba sa mentalnim smetnjama koje utiču na njihov celokupan život – na proces lečenja, zaposlenje, ostvarivanje prava? Istraživanja pokazuju da su ljudi sa mentalnim smetnjama više izloženi stigmatizaciji nego oni koji imaju druge vrste zdravstvenih problema. Ako se fokusiramo na osobe sa mentalnim smetnjama možemo reći da su osobe sa psihozama češće stigmatizirane nego osobe sa neurozama  i da se vrlo često dešava da, upravo zbog problema sa stigmatizacijom, osobe sa shizofrenijom prestanu sa tretmanom ili uzimanjem terapije.

Konačno, opravdano je pitanje zašto u Srbiji ne postoje programi za prevenciju pojave mentalnih smetnji i unapređenje mentalnog zdravlja. Da li je uostalom kurativni pristup jedini i još koliko dugo će patocentrični pristup biti dominantan u našem zdravstvenom sistemu? Katastrofalno je za državu što svojim nemarom, indirektno, podržava shvatanje da je mentalna smetnja (bolest) kazna za onog ko je ima, da su osobe sa mentalnim smetnjama opasnost za društvo (pre svega fizička) i da ih zato treba lečiti u bolnicama (azilima) koji su daleko od gradova. Izolacija ove osobe udaljava od javnog i političkog diskursa u kojima se izuzetno retko nalaze, a gde im je svakako mesto.

Ovo su samo neki od problema o kojima treba razmišljati svakoga dana, a ne jednom godišnje. To su problemi koje temeljno i sistemski treba rešavati kroz saradnju različitih delova društva, uključujući i građane. Zamislite koliko bi život svih nas bio lakši kada bismo ljude oko sebe posmatrali kao individue sa vrlinama i manama, a ne kroz jedno svojstvo, u ovom slučaju mentalnu smetnju.

 

[1] Informaciju sam dobio od Ministarstva zdravlja kroz zahtev za pristup informacijama od javnog značaja.

 

 

Advertisements

One thought on “Gde je mentalno zdravlje u Srbiji?

  1. Kada mi je pre 6 godina bila potrebna pomoć, prvo sam poslata kod psihijatra u Domu zdravlja za zaštitu studenata, koja je pokušala da mi da lažnu dijagnozu sa kojom mi je prepisala lekove koji mi nisu trebali, da bih ih uzela iz apoteke i donela njoj.
    Posle nekoliko meseci „lečenja “ poslali su me kod jednog jedinog psihologa u Opštini Novi Beograd koji je ima dugačku listu čekanja.
    Lečila sam se privatno ali sam mnogo ređe išla na terapije nego što sam želela jer nisam mogla da ih priuštim.
    Mentalno zdravlje nacije je u jako lošem stanju i mnogo bi moglo da se uradi kada bi se radilo na prevenciji i edukaciji i mladih i odraslih ali avaj, mora neko to da organizuje i plati.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s