Mikrodoziranje: LSD između anegdota i šarlatanstva

Piše: Marica Stijepović

Koncept microdosinga nije nov ni nepoznat u medicini, a podrazumeva da niske doze leka najverovatnije nemaju nikakve sporedne efekte ali ni farmakološko dejstvo. Mikrodozom se smatra minimalna doza nekog leka, a trenutno su dozvoljene studije sa mikrodozama u veoma ranim fazama razvitka leka. Međutim, u poslednje vreme na mala vrata se uvodi priča o mikrodoziranju LSD-a i ostalih psihodeličnih supstanci, o čemu za sada ne postoje kontrolisane studije. Zapravo, mikrodozing je postao priličan ‘’hajp’’ u popularnoj kulturi, naročito hipsterskoj, ali do prave nauke put će, po svemu sudeći, biti dug i trnovit.

U tekstu ‘’Kratko putovanje kroz istoriju psihodelične psihijatrije’’ osvrnuli smo se na ‘’zlatno doba’’ proučavanja LSD-a u psihologiji i psihijatriji. Četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka verovalo se da LSD ima izuzetan terapeutski potencijal, i interesovanje naučne zajednice bilo je nesporno, sve dok 1966. LSD nije zabranjen i istraživanja su naglo prestala, te se od tada prepričavaju u formi anegdota.

U poslednjih desetak godina ponovo se govori o upotrebi psihodeličnih supstanci u psihijatriji, ali ovog puta u sigurnim uslovima i uz kontrolu stručnjaka. Ceo jedan novi pokret smatra da je jedna varijanta sigurnih uslova minimalno doziranje LSD i uopšte psihodeličnih supstanci u cilju lečenja različitih oblika psihijatrijskih poremećaja.

Džejms Fedimen, koji je (da naglasimo) diplomirao na Harvardu i doktorirao na Stenfordu,  i bio jedan od pionira istraživanja psihodelika, je putem svoje veb stranice pokrenuo istraživanje mikrodoziranja LSD-a ali i psilobicina, koji se nalazi u nekim psihodeličnim pečurkama. U svojoj knjizi The Psychedelic Explorer’s Guide Fedimen celo poglavlje posvećuje razmatranju toga da li subperceptualne doze psihodelika poboljšavaju normalno funkcionisanje i u ovom poglavlju navodi studiju slučaja u kome je jedna ispitanica navela da je mikrodoziranje ‘’povećalo njenu oštroumnost, skratilo vreme odgovora i poboljšalo njen fokus… ali i pomoglo da otvori svoje srce…’’ U principu, to i jeste hipoteza njegovog istraživanja putem Interneta: da će mikrodoziranje poboljšati funkcionisanje ljudi i to na različitim poljima ličnosti.

Džejms Fedimen

U istraživanju je po Fedimenovim navodima učestvovalo oko 1500 ljudi, a ono je izgledalo tako da ispitanici kontaktiraju Fedimena na njegov mejl pa im on potom pošalje protokol, čiju suštinu čini preporuka da sebi daju mikrodozu svakog četvrtog dana u toku mesec dana i da u posebnim formama zapisuju kako se osećaju. Naravno, Fedimen pri tome ne šalje ispitanicima psihodelične supstance – pečurke ili LSD, već nudi informacije onim ispitanicima koji već poseduju svoje supstance. Na Fedimenovom sajtu piše da su rezultati u fazi obrade, ali je u aprilu 2017. predstavio rezultate na 418 „obrađenih“ ispitanika, a koji su prema njegovim rečima potvrdili njegovu hipotezu. Doduše, Fedimen ljude koji su popunjavali protokole i ne naziva subjektima ili ispitanicima jer priznaje da njegova studija nema klasičnu istraživačku strukturu. (Stvarno?)

Upravo nas je Fedimenovo obrazovanje i iskustvo, ponukalo da se pozabavimo ovom idejom, koja zvuči prilično šarlatanski i new age i koju bismo inače sa prezirom odbacili. U odbranu njegovog profesionalnog kredibiliteta moramo reći da on upozorava da je potreban oprez u korišćenju psihodeličnih supstanci i da one ‘’nisu za svakoga’’. Međutim, stiče se utisak da se mikrodoziranje ipak preporučuje i reklamira na sajtovima takozvanog trećeg talasa, uz uputstva kako započeti mikrodoziranje, koliko često ga primenjivati (svakog četvrtog dana) i ohrabrenje da 99% anegdotalnih iskustava do sada ukazuje isključivo na pozitivna dejstva mikrodoziranja LSD.

Mikrodoziranje LSD-a odnosi se na uzimanje takvozvanih subperceptivnih doza, odnosno deset mikrograma LSD-a. Ova doza je navodno toliko mala da ne može da izazove primetne efekte. Doduše, čak i na sajtovima ovog tipa stoji upozorenje da pružaju informacije isključivo u informativne svrhe a da nemaju nameru da savetuju ili ohrabre korišćenje ilegalnih supstanci.

Mnogo će vode proteći ispod mosta psihologije kao nauke pre nego fenomen mikrodozinga dobije svoje studije sačinjene po standardima: slučajni uzorci, kontrolne grupe, ‘’double-blind’’, objektivne mere. U međuvremenu, imamo samo svedočenja volontera, iz kojih paušalno može da se zaključi da je mikrodoziranje bezbedno i da nema neke posebne, vidljive efekte.

 

Referenca:

Tewari, T. & Mukherjee, S. (2010). Microdosing: Concept, Application and RelevancePerspectives in Clinical Research, 1(2). 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s