Briljantna shizofrenija Džona Neša

Piše: Sanja Dutina

Kada je Džon Neš, matematičar i nobelovac, pogledao film „Briljantni um“ (2001), baziran na njegovom životu i borbi sa shizofrenijom, imao je podeljena osećanja:

„Film je odličan. Ali to nisam ja.“

Ekranizacija istoimene biografije koju je napisala Silvija Nazar, verno dočarava svu Nešovu genijalnost i ekscentričnost; životni put neverovatan koliko i njegov um i delo. Međutim, kao i većina takvih poduhvata, prekraja istinu kako bi se dodvorila javnosti, u strahu da će šokantni detalji biti u najmanju ruku suvišni ili opasni po sve one koji se i sami suočavaju sa mentalnom bolešću.

Da krenemo od toga da po principu holivudskih romansi, film veliča srećan i stabilan brak Neša i Ališe, koji je opstavo uprkos stresu i izazovima. U realnosti su deset godina bili razvedeni pre nego što su ponovo obnovili svoje bračne zavete. Pored toga, Neš se tokom životu upuštao u mnogobrojne seksualne odnose sa muškarcima, zbog čega je jednom prilikom dobio i otkaz, uhvaćen in flagranti u muškom toaletu.

Od svoje tridesete godine, kada se prvi put pojavljuju simptomi shizofrenije, ovaj genije je izražavao različite bizarne, grandiozne i paranoidne deluzije u kojima su, očekivano, brojevi i matematika uvek igrali neku ulogu. Jedna od zamerki koju je on lično uputio filmu tiče se predstavljanja njegovih deluzija kao vizuelnih, dok su zapravo bile isključivo auditivne.

Prvi period obeležile su deluzije da vanzemaljci i strane vlade komuniciraju sa njim putem New York Times-a ostavljajući šifrovane poruke koje samo on može dekodirati. Kao primer grandioznih deluzija, mislio je da je on Božija leva noga, pa i sam centar univerzuma, zatim mesija i sledeći Papa, ali i vladar Antarktika koji će svetu doneti mir. Slao je pisma Ujedinjenim nacijama, FBI-ju, pa i Jovanu Pavlu Drugom. Ne zaboravimo ni na umišljene glasove drugih naučnika koji su se suprotstavljali njegovim matematičkim idejama.  Film Blistavi um pominje tajne službe i ambasade ali zapostavlja grandiozne i religijske deluzije. Najverovatnije u realnosti tokom studiranja nije ni imao fantomskog cimera koji se pominje u filmu.

Neša je u vezi sa ovim oskarovskim ostvarenjem najviše razočaralo nezasluženo pripisivanje zasluga za njegovo izlečenje antipsihoticima i psihijatriji. Naime, nakon deset godina prisilne hospitalizacije uz kraće prekide, i nakon opasnih insulinskih šok terapija i antipsihotika Torazina, 1970. godine po ličnoj odluci prestaje da pije lekove – do kraja života. I zaista, protokom vremena, Neš je počeo da živi normalno i da se polako oporavlja.

Od 1983. godine bilo je očigledno da ulazi u remisiju, a kako film verno dočarava, kada je 1994. godine primio Nobelovu nagradu za ekonomiju, za doprinos u okviru Teorije igara i  Nešov ekvilibrijum, nije pokazivao nikakve simptome. Svoje izlečenje, ili „dvadesetpet godina polu-deluzionog mišljenja“, kako je govorio, nikako ne pripisuje modernim antipsihoticima koji su držali simptome pod kontrolom, već upravo begu od psihijatrije.

Kako je to moguće? Neš je u jednom imejlu upućenom kolegi napisao:

 „Izronio sam iz iracionalnog mišljenja bez drugih lekova osim prirodnih hormonalnih promena starenja.“

Pojedini psihijatri potvrđuju da kako ljudi sa shizofrenijom stare, uz izuzetke, pokazuju manje pozitivnih simptoma shizofrenije kao što su deluzije i halucinacije. To je posebno često kod ljudi čiji simptomi se javljaju kasnije tokom života, a ne u tinejdžerskom dobu.

Ipak, za Neša je dodatna povoljna okolnost bila podrška porodice, prijatelja i zajednice, što su sve zaštitni faktori povezani sa boljim ishodima u slučaju shizofrenije.

Sa halucinacijama i deluzijama borio se pomoću svojih kognitivnih sposobnosti i matematičkih znanja, slično kao što i film prikazuje.  Samim tim, Džon Neš bi bio i neka vrsta heroja „Hearing the Voice“ mreže koja između ostalog pokušava da skine stigmu sa halucinacija i slušanja glasova.

„Na glasove sam gledao kao na nešto malo drugačije od vanzemaljaca. Smatrao sam ih anđelima. To je zapravo moja podsvest koja govori. Stvarno je tako bilo. Sada to znam.“

Pripadnici ove sve zastupljenije i popularnije mreže, između ostalog  smatraju da halucinacije odgovor na traumatična životna iskustva. Ton glasova se može promeniti onda kada shvatimo da nam nisu neprijatelji, već da nam mogu pružiti značajn uvid u to kako da razrešimo svoje emocionalne probleme. Po istom principu, Neš je svojim glasovima dozvolio da postoje, ali bez njegovog uplitanja.

Život ovog velikog matematičara odražava kontroverzu ludog genija, i večnu temu odnosa kreativnosti i ludila. Kada je upitan u starijim godinama, kako je čovek njegove inteligencije mogao da poveruje da su ga regrutovali vanzemaljci da osvoji svet, odgovorio je:

„Zato što su mi ideje o natprirodnim bićima dolazile na isti način kao i matematičke ideje. Zato sam ih shvatao ozbiljno.“

Spekuliše se, i o tome smo već pisali, da su shizofreni misaoni procesi presudni za kreativnost jer stimulišu inovativno povezivanje različitih oblasti što je ključno za nauku i umetnost. Sa druge strane, neurološki podaci ukazuju na to da psihoza i kreativnost predstavljaju slično stanja uma, te Nešov zaključak ne čudi.

Ono što je navelo Neša da prestane da pije lekove jeste strah da će utišavanje glasova i deluzija odneti „njegovu genijalnost, njegov najvredniji dar.“ Time pokreće još jedno pitanje odnosa kreativnosti i ludila – da li lekovima gasimo kreativne porive i zakidamo svet za važna ostvarenja? Ipak, treba imati na umu da su najveći geniji koji su se borili sa mentalnom bolešću, svoja najveća dostignuća ostvarili u periodu remisije. Tako se i njegovo ključno dostignuće vezano za Teoriju igara zapravo dogodilo pre razvoja shizofrenije.

Imajući u vidu istoriju mentalne bolesti u porodici, kao i da je njegov sin Džon Čarls takođe bolovao od paranoidne shizofrenije, genetski faktori kao uzročnici shizofrenije u ovom slučaju nisu sporni. Traume iz detinjstva i adolescenije poput nesrećnog slučaja u kojem je izgubio prijatelja dok su se igrali eksplozivom, uz izuzetnu ambiocioznost i samokritičnost tokom studija, doveli su do nagomilavanja stresa i doprineli razvoju bolesti. Njegovim sopstvenim rečima:

„Stalno nam se pokušava prodati ideja da ljudi sa mentalnom bolešću pate. Ja smatram da je ludilo beg. Kada stvari nisu onakve kakve treba da budu, možda jednostavno želiš da zamisliš nešto bolje.“

Džon Neš poginuo je pre dve godine u saobraćajnoj nesreći zajedno sa svojom, tada ponovo suprugom Ališom. Vraćao se iz Norveške gde je primio prestižnu Abelovu nagradu za izuzetan doprinos matematici.

 

 

Referenca:

Parker, G. (2015). A diagnostic bind: movie mania and John Nash’s schizophreniaActa Psychiatrica Scandinavica, 132(2). 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s