Zabranjeno za tinejdžere i neuhranjene: Lažni glamur poremećaja ishrane

Piše: Marica Stijepović

Netfliks, kažu inostrani sajtovi, opet čačka mečku kontroverznom temom. Nakon serije Trinaest razloga zašto, o kojoj smo pisali, a koja se bavila problemom suicida kod tinejdžera, sada se promoviše film To the bone, koji za temu ima poremećaje ishrane. Psihijatri i psiholozi zabrinuto analiziraju da li će To the bone glamurizovati poremećaje ishrane na sličan način kao što je Trinaest razloga zašto učinio sa suicidom tinejdžera.

To the bone prati priču o Elen, anoreksičnoj devojci koja živi sa maćehom i polusestrom. Roditelji su razvedeni, otac je konstantno odsutan, majka živi sa partnerkom na farmi konja bez električne energije, i nema snage da se brine o Elen. Maćeha uspeva da ubaci Elen u ‘’alternativni’’ program lečenja, na kliniku kod doktora Bekama.

Kristin Fulen se u svom tekstu za Psychology today pitala da li će ovaj film učvrstiti neke od pogrešnih percepcija javnosti (uglavnom laičke) o poremećajima ishrane. Recimo, jedna od čestih predrasuda je da od ovih poremećaja obolevaju žene, i to bele, i da one uvek izgledaju prozirno i mršavo. Zaista, glavna junakinja je bela, mršava, bogata, iz disfunkcionalne porodice, a većina pacijenata na klinici gde je smeštena takođe su takve. Imamo jednog muškarca – koji će služiti kao potencijalni ‘’love interest’’ za glavnu junakinju – i jednu debeljucu, uz to Afroamerikanku, koja boluje, verovatno, od bulimije ili kompulzivnog prejedanja, te film propušta da pocrta i tu mogućnost – da je osoba koja pati od poremećaja ishrane ponekad i osoba koja muči muku sa kilogramima i ne izgleda vitko, niti ima ‘’lanugo’’ malje po rukama.

S druge strane, mada se film bavi nekim tragičnim posledicama anoreksije i uopšte poremećaja ishrane, kao što su, recimo, suicid inspirisan Tumblr-om, ili pobačaj jedne od klijentkinja klinike, mnoge informacije izostaju – na primer, brojni zdravstveni problemi koji prate anoreksiju, kao što su osteoporoza, usled koje nastaju i lomovi kostiju, problemi sa srcem, bubrezima, oštećenja nerava. Na kraju dana, gledaoci uprkos strahovima terapeuta i porodice da će Elen umreti, vide samo njeno mlado i premršavo telo, u pojedinim scenama prekriveno modricama od suviše žestokog vežbanja –  a to telo je možda upravo ono što neko ko boluje od poremećaja ishrane i želi. Efektnije bi bilo, recimo, prikazati pacijentkinju koja usled zloupotrebe laksativa nema više kontrolu nad svojim sfinkterima, a što je, sudeći po nekim ekspertima, zapanjujuće česta pojava, ili bulimičnog klijenta kome se usled prečestog povraćanja kvare i ispadaju zubi, umesto prelepe mlade žene u preširokoj garderobi; u ovom filmu, prilika da se poremećaj ishrane prikaže kao ozbiljna bolest koja napada i telo i psihu ipak je propuštena.

A kako film prikazuje terapiju, odnosno tretman poremećaja ishrane? Doktor Bekam je opisan kao ‘’nekonvencionalan’’. Recimo, u jednom trenutku odvede svoje pacijente da plešu na kiši i nako toga idu na kafu, kao vid slavljenja života.

U ostalim trenucima, njegov pristup može se opisati kao mešavina Racionalno-emocionalno-bihejvioralne terapije i standardnih zdravstvenih procedura kao što su merenje pacijenata i određivanje indikacija za veštačko hranjenje. Rečenice koje na individualnom tretmanu upućuje Elen, poput ‘’Loše stvari će se dešavati, u to nema sumnje, ono što je važno je kako ćeš se ti nositi sa njima’’ su na tragu kognitivnih tehnika, a doktor takođe pokušava da utiče i na životnu filozofiju Elen, otud asocijacija na REBT koji se kao terapija ne bavi samo procenama situacije već i sržnim iracionalnim uverenjima o sebi i svetu:

‘’Imaš ideju da postoji način da uvek budeš bezbedna, koja je detinjasta i kukavička… prestani da čekaš da život bude lak, suoči se sa nekim teškim činjenicama i imaćeš ispunjen život’’.

Elen svakako nije kandidatkinja za ovu vrstu terapije, te sa gađenjem napušta kancelariju govoreći: ‘’To je sve što imate da mi kažete? Imaj muda?’’ Realno, to je sve što svaka terapija u svojoj suštini ima da nam kaže, ali je intervencija možda malo neuvremenjena, i vremenski se poklapa sa transfernom reakcijom Elen na doktora: u toku iste seanse, ona ispituje doktora o njegovom privatnom životu i provocira ga primedbama tipa ‘’Vi se bojite intimnosti’’. Doktor odaje neke podatke o svom ličnom životu odbijajući da bude transferni objekat za Elen u psihoanalitičkom smislu. Međutim, kada Elen nakon ove seanse i pretnje da će biti veštački hranjena napušta kliniku, on saopštava njenoj maćehi i sestri začuđujuće zapažanje:

Ne dozvoljavamo im ovde da dotaknu dno, jer je to jezivo za gledanje, ali za Elen, izgleda da je suština u tome da je pustimo da dotakne dno.

Uskoro se to i dešava; šetajući po pustinji, kada ode kod majke i njene partnerke, Elen se onesvesti i zamalo umre, pa u tom stanju doživi nešto što bismo najbliže opisali kao Maslovljev ‘’vrhunski doživljaj’’. Elen odlučuje da ipak ne umre i da ode na lečenje, ovaj put rešena da se oporavi.

‘’Evidence based’’ tretmani za poremećaje ishrane predstavljaju uglavnom kombinaciju individualne kognitivne terapije i porodične psihoterapije, dok u filmu ni jedna ni druga ne uspevaju da naprave makar i minimalni pomak kod Elen. Jedina seansa porodične terapije izgleda kako one, u principu, uvek i izgledaju kada se porodica prvi put okupi oko identifikovanog pacijenta: svi grakću u glas tražeći krivca, identifikovani ćuti, a terapeut je preplavljen sadržajem tražeći obrasce. Međutim, čini se da u ovoj sceni terapeut i ne mari za to da kontroliše proces, i već nakon prve seanse odustaje od porodične psihoterapije, bez mnogo objašnjenja osim toga da mu se čini da neće biti efikasna (iako ima istraživanja koja pokazuju da je efikasnija od individualne psihoterapije).

Pomalo je problematična poruka koja se šalje ovim spletom okolnosti: nauka nije imala svoju reč dok Elen u epifanijskom trenutku nije videla da treba da se promeni. No nije li to takođe realnost svake psihoterapije? Bez barem minimalne motivacije za promenom, malo šta će značiti motivacija okoline, pa čak i ako je pacijent svestan da povređuje svoje bližnje barem koliko i sebe. U tom smislu j važno da Elen na kraju filma nije izlečena, već je samo odlučila da se leči, a ishod je svakako neizvestan i zahtevaće mukotrpan rad.

Ima terapeuta koji otvoreno ne preporučuju da film To the bone gledaju tinejdžeri, niti da ga gledaju ljudi koji se bore sa poremećajima ishrane a da nisu zaista, stvarno fokusirani na oporavak. Ne znam da li bih se složila sa ovim, jer je jedna od najvažnijih lekcija koje sam naučila iz porodične psihoterapije da je potrebno implicitno učiniti eksplicitnim, i da monstrumi najčešće budu manje strašni ako im pogledate u lice.

Problem je što za ljude koji pate od poremećaja ishrane čak i same slike izgladnelih tela ili razgovori o kilaži i/ili kalorijama predstavljaju ‘’okidač’’. Netflix je svakako stavio upozorenje o sadržaju na početak filma, tako da je stvar ličnog izbora svakoga da li će se zaputiti na mračno mesto.

 

 

Reference:

Fairburn, G.C. & Harrison, J.P. (2003). Eating disordersThe Lancet, 361(9335). 

Robin, L.A. et al. (1999). A Controlled Comparison of Family Versus Individual Therapy for Adolescents With Anorexia NervosaJournal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry, 38(12). 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s