Krvavi ples i masovne histerije

Piše: Sanja Dutina

Taj dan polovinom februara 2015. u Osnovnoj školi „Isidora Sekulić“ u selu Šajkaš  kod Novog Sada proticao je naizgled sasvim mirno i obično, uz očekivanu vrevu đaka po školskim hodnicima. Učenici petog, šestog i sedmog razreda okupili su se u fiskulturnoj sali na času fizičkog vaspitanja.

Kao i inače trčali su, a kada su stali u vrstu, jednom dečaku je pozlilo. Dok su se drugari vratili sa čašom vode, dečak se onesvestio. Ubrzo zatim, sruđio se još jedan dečak. Devojčica je krenula u pomoć, ali se onesvestila i ona. Za njom još jedna, pa još jedna.  Ukupno devetnaestoro đaka izgubilo je svest. Čak i dve devojčice koje su čas provele na klupi.

U opštoj drami, nastavnici su smirivali uplakanu i uspaničenu decu, ne uspevajući da sakriju ni sopstvenu uznemirenost. Stigli su lekari, a čak devetnaestoro dece prebačeno je u bolnicu.

Neko je rekao da se navodno pre ovog događaja u prostoriji osetio neprijatan miris, zbog čega se isprva sumnjalo da su se deca otrovala. Međutim, uzorci vazduha kao i hemijskih sredstava kojima se održava sala, pokazali su se kao ispravni. Mogućnost trovanja gasom je isključena. Zapravo, sve toksikološke analize Instituta za sudsku medicinu dale su negativne rezultate.

Mediji su danima spekulisali o uzroku ovog događaja, sve dok misterija nije rešena i objašnjena kao slučaj masovne histerije.

Masovna psihogena bolest poznatija kao masovna histerija, odnosi se na brzo širenje određenih simptoma u određenoj grupi ljudi, koji nemaju organsku osnovu. Obično je to izolovana grupa ili zajednica u kojoj je prisutan visok nivo anksioznosti i stresa; simptomi se naglo javljaju, šire se putem bilo kojeg čula, ali prolazni su i uglavnom bezopasni.

Zanimljiva ilustracija ovog fenomena data je u jednoj epizodi serije Haus, kada se doktor Haus i Kadi avionom vraćaju sa simpozijuma u Singapuru. Slično nesrećnom detetu, Koreanac Peng koji je sedeo u sedištu do njih, počinje da povraća, dobija temperaturu, glavobolju, osip po telu. Ispoljava klasične simptome zaraznog meningitisa. Broj putnika sa istim simptomima počinje da se uvećava. Kako bi proverio svoju teoriju o masovnoj histeriji, doktor Haus sugeriše putnicima da je jedan od simptoma bolesti i nekontrolisani tremor leve ruke, nakon čega veliki broj njih počinje da podiže levu ruku u vazduh pokazajući koliko se trese.

Iako retke, masovne histerije, poput ove iz serije, postoje od pamtiveka i oduvek izazivaju intrige.

Verovatno najupečatljivije su plesne histerije zabeležene u srednjem veku. Prvo je 1374. godine „plesna manija“ zadesila desetine sela pored Rajne, kada su hiljade meštana izašli na ulice i igrali i to – bez muzike. Zabeleženo je da su bili toliko izmoreni da su „režali kao divlje životinje.“ Manija se naglo pojavila ali isto tako je i nestala, sve dok 1518. godine nije pogodila Strazbur. U roku od nedelju dana igralo je 34-oro ljudi, a do kraja meseca – 400.

Šta je pokrenulo ove ljude da igraju kao sumanuti? Nizale su se mnoge teorije, a prema jednoj,  verovalo se da su jeli jednu vrstu gljiva po imenu ergot, koje izazivaju drhtanje, delirijum i konvulzije, što je dovelo do masovne psihotične epizode. Ipak, ergot ne bi doveo do manijakalnog plesa, niti postoje bilo kakvi dokazi da je kompletna grupa jela ili pila nešto što je presudno uticalo na simptome. Najbrže je odbačeno verovanje da su zapravo svi bili deo sekte, tačnije plesnog kulta. Prosto je bilo nezamislivo da se iko upusti u krvavi ples a da nije u izmenjenom stanju svesti. Prema svedočenju očevidaca, ljudi su bili preplašeni i očajni i nisu pokretali telo svojevoljno.

Ne znajući kako da raguje, vlast je kao lek prepisala – uporni nastavak plesa. Napravili su crveni podijum za igru, platili su profesionalne plesače da bodre meštane kao i muzičare. U trenutku kada su plesači počeli da umiru, vlast je označila svetog Vita kao krivca. Naime, ovaj svetac je poslao ples kao kugu ili kletvu jer su ga razljutili kockanje, razvrat i prostitucija. Kako bi umolili sveca, svi su poslati na planinu da se mole igrajući oko oltara, navodno noseći crvene cipele posebno spremljene za ceremoniju. Narednih nedelja epidemija je polako utihnula.

Istoričar Džon Valer, prvi je pretpostavio da je plesna manija psihogena bolest koju su pokrenuli depresija, strah i anksioznost. I zaista, malo pre epidemije plesa, Strazbur je bio opkoljen hladnoćom, bolestima, očajem i siromaštvom. Ovakvo teško i traumatično vreme, praćeno sujeverjem, bilo je okidač za maniju koja se proširila među stanovništvom kao zaraza. Plesači su u svojoj glavi već bili predisponirani ideji o zaposednutosti i kazni plesom, s obzirom na to da se sveti Vito povezivao sa plesnim zabavama.

Plesne manije nisu jedine „egzotične“ masovne historije koje su pogodile naše pretke. U manastirima širom Evrope tih godina, zabeleženi su slučajevi časnih sestara koje upadaju u delirijum, vrište, seksualno izazivaju sveštenike, pominju odnose sa Đavolom i Isusom, trče kao psi, skaču sa drveća imitirajući ptice ili mjauču kao mačke. Uloga stresa je, kao u Strazburu, potpuno jasna. Mnoge žene su odlazile u manastir ne iz ličnih pobuda i posvećenosti već kako bi udovoljile roditeljima. Manastir se teško napuštao i većina žena je, možemo pretpostaviti, bila nesrećna.

Hendrik Hondius – tri žene pogođene plesnom histerijom

Kako bi se izazvala epizoda masovne histerije, pored relativno zatvorene grupe, stresa, anksioznosti i već ukorenjenih uverenja i sujeverja, pretpostavlja se da je potreban još jedan snažan okidač koji pokreće ovaj fenomen. Koji je to okidač – i dalje nam je nepoznato, ali koliko masovne histerije oblikuju uverenja žrtava i dominantne sociokulturne brige vremena, dokazuju navedene plesne histerije kao i slučajevi iz manastira. Poznato je verovanje pojedinih kaluđerica koje su verovale da mačke predstavljaju demone kao i da ljude mogu zaposednuti određene životinje.

Kada kažemo relativno zatvorene grupe, zapravo mislimo na potpuno zdrave zajednice koje su na neki način izolovane ili pak nedovoljno razvijene, čiji su članovi fizički ali i emotivno bliski. Stoga ne čudi što su i škole danas mesta gde se ovaj fenomen najčešće sreće, uz svu anksioznost, strah i stres koji mogu da ih prate.

Studije ličnosti pokušale su da provere i eventualno utvrde da li postoje neke socijalne, psihološke ili fizičke karakteristike koje određene ljude čine podložnim masovnim histerijama. Mnogi brane tezu da su žene i deca školskog uzrasta češće žrtve od muškaraca. Robert Bartolomeo, sociolog sa Novog Zelanda, došao je ovog zaključka analizirajući podatke i zapise o masovnih histerijama od 1566. godine.

Međutim, srodni slučaj deluzije „koro“, u kojoj muškarci, najčešće u Africi i Jugoistočnoj Aziji, veruju da im se penisi smanjuju i uvlače u telo, pobija i ovu prepostavku.

Na koncu, sve ove hipoteze su odbačene i trenutno dominira mišljenje prema kome masovne histerije nemaju nikakve veze sa psihološkim poremećajima i poremećajima ličnosti, kao i da pod odgovarajućim uslovima svako može da ih iskusi. Naša psiha u ovom domenu ostaje enigma. Još jednom vidimo koliko kultura uslovljava različite psihičke fenomene i poremećaje, i kako, čak i kada gubimo kontrolu, to činimo onako kako je kulturno očekivano.

 

 

Reference:

Waller, J.C. (2008). In a spin: the mysterious dancing epidemic of 1518Endeavour, 32(3). 

Balaratnasingam, S. & Janca, A. (2006). Mass hysteria revisitedCurrent Opinion in Psychiatry, 19.

Matto, S.K. et al. (2002). Mass family hysteria: a report from IndiaPsychiatry and clinical neurosciences, 56(6). 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s