„Split“ – kad je jedno telo pretrpano ličnostima

Piše: Sanja Dutina

Bilija Miligana istorija će zapamtiti kao prvu osobu koja je izbegla zatvor pozivajući se na dijagnozu višestrukog poremećaja ličnosti.

Bili je uhapšen 1975. godine zbog tri silovanja na državnom Univerzitetu Ohajo kao i nekoliko prekršaja poput oružanih pljački. Dok je pripremao odbranu, psiholog mu je pripisao dijagnozu podeljene ličnosti. Imao ih je čak – 24!

„Nepoželjnih“ je bilo 14, a među njima su, primera radi: uglađeni Englez Artur, manipulator Alen, prevarant Tomi, devetnaestogodišnja lezbejka Adalana koja je navodno izvršila silovanja, pa čak i jugoslovenski komunista Ragen Vadaskonović, za koga je tvrdio da je počinio pljačke u stilu Robina Huda.

Bilijevi advokati su se pozvali na neuračunljivost, tvrdeći da su druge ličnosti krive za zločine kojih on nije bio ni svestan. Zahvaljujući svojoj dijagnozi, proveo je deset godina u mentalnoj ustanovi umesto u zatvoru.

Upravo ovaj slučaj poslužio je kao inspiracija za novi film M. Najta Šjalamana „Split“. Džejms Mekavoj (fenomenalno) tumači lik Kevina, čoveka sa 23 različite ličnosti, koji kidnapuje i drži u zatočeništvu tri devojčice. Poput Bilijevog slučaja, Kevinove ličnosti se mogu podeliti na „svetle“ i „mračne“. Sve se zahuktava onda kada Beri, svetla ličnost – ekstrovertni lider, izgubi moć pod uticajem Denisa, uglađenog voajera koji pati od opsesivno-kompulsivnog poremećaja.

Podeljene ličnosti oduvek su bile privlačne teme u sedmoj umetnosti, ali i klasičnoj literaturi (setimo se Doktora Džekila i Mister Hajda). Verovatno najpoznatije filmsko ostvarenje na ovoj liniji je „Tri Evina lica“, koji je zasnovan na istinitom slučaju iz pedesetih godina u čijem središtu je Amerikanka Kris Kostner Sajzmor. Kasnije se pojavio i film „Sibil“ po slučaju Širli Ardel Mejson, koji je opisala psihijatrica Kornelija Vilbur.

Zahvaljujući medijima, malo ko danas nije čuo za višestruki poremećaj ličnost, ali iz istog razloga, ta znanja su zasnovana na stereotipima i predrasudama. Podeljena ličnosti je prvi put uvrštena u DSM tek 1980. godine a danas se u novijoj verziji DSM-a naziva Disocijativnim poremećajem identiteta, koji se često u javnosti pogrešno povezuje sa shifrenijom.

Širli Ardel Mejson

Na Disocijativni poremećaj identiteta (u daljem tekstu: DPI), iako je deo psihijatrijske i psihološke „biblije“, u stručnim krugovima se gleda sa određenom fascinacijom, ali i skepticizmom. Ostaje otvoreno kontroverzno pitanje – da li uopšte postoji ili ne, ili je samo rezultat loše vođene psihoterapije. Činjenica je ipak postoje slučajevi u kojima je pogrešno dijagnostifikovan ili simuliran. Konkretno, u slučaju „Sibil“, ispostavilo se da je ceo slučaj prevara koju su zajedno osmislile Vilburova i Mejsonova, koja je kasnije priznala da je izmislila različite ličnosti.

Prema jednoj struji, tačnije sociokognitivnom modelu DPI-ja, on je samo simulacija koju proizvodi visoka sugestibilnost, sklonost fantaziji, sugestivna psihoterapija i sociokulturni uticaji poput medija ili crkve. U prilog ovim tvrdnjama, određene studije su pokazale da disocijativni simptomi visoko koreliraju sa sklonošću ka fantaziji, povišenom sugestibilnošću i sklonosti ka pseudo-osećanjima. Zagovornici ovog modela neuspešno su se borili da se DPI isključi iz najnovije verzije DSM-a.

Druga struja smatra da je Disocijativni poremećaj identiteta posledica kombinacije više faktora poput hronične emocionalne zapostavljenosti, fizičkog/seksualnog zlostavljanja u detinjstvu, nedovoljnih integrativnih kapaciteta, poremećaja afektivnog vezivanja. U tom smislu, DPI bi bio na samom kraju kontinuuma poremećaja povezanih sa traumom, kao najoštrija forma Post-traumatskog stresnog poremećaja.

Ova grupa stručnjaka priznaje da postoje slučajevi simulacije DPI-ja i imitacije njegovih simptoma, posebno u terapijskom okruženju. Ali pored toga smatraju postoji i autentični DPI.

Šjalaman u filmu „Split“ kao uzrok Kevinovog Disocijativnog poremećaja navodi traumu u detinjstvu – njegove različite ličnosti su se pojavile kao odgovor na nasilnu majku koja je patila od opsesivno-kompulsivnog poremaćaja. Šjalaman je uradio dobar domaći zadatak pripremajući scenario, s obzirom na to da studije konzistentno pronalaze vezu između disocijacije i traume u detinjstvu. DPI se u tom smislu javlja kao beg i odbrana od realnosti kroz podelu misli, identiteta, svesti i sećanja. Određeni terapeuti navode da se kod pacijenata čak i sećanje na traumu deli među ličnostima, tako da se jedna seća osećanja poput stida i straha, druga fizičkog bola. Cilj terapije je samim tim integracija iskustava u jedan kompletan, zaokružen narativ.

U slučaju Disocijativnog poremećaja ličnosti, kao i u Kevinovom slučaju, obično postoji osnovna ličnost tj „domaćin“ i različiti „alteri“. Svaka ličnost sagledava svet iz sopstvene perspektive i u skladu sa tim se i odnosi prema svetu. Karakteristične su i rupe u pamćenju prilikom prelaske iz jedne ličnosti u drugu, pa se pretpostavlja da su sećanja podeljena kroz različita „stanja“ identiteta.

Alteri međusobno mogu da komuniciraju, mogu da komentarišu svakodnevne događaje, upadaju i preuzimaju druge altere, i kada deluje da jedna ličnost ima kontrolu, pod uticajem drugih altera može da se ponaša drugačije (to su obično, poput Denisa, moćniji alteri).

Jedan deo filma akcentuje mogućnost menjanja biohemije tela, posebno u slučaju finalnog dolaska „Zveri“. Iako je jasno da završetak pripada fantaziji, određeni zagovornici postojanja ovog poremećaja podržavaju tezu da neurobiologija tela zavisi od trenutno aktuelne ličnosti. U Kevinovom slučaju jedna ličnost je kao dijabetičar morala redovno da uzima insulin, a u nekim zabeležim realnim slučajevima navode se primeri gde isključivo jedna ličnost mora da nosi naočare, dok je druga levoruka, treća ima alergiju na sok od narandže, četvrta nosi manji broj cipela. Naučnici smatraju da je ovo potencijalni dokaz kako psihološka stanja mogu uticati na biologiju tela.

Među onima koji veruju u autentičnost Disocijativnog poremećaja identiteta, postoje unutargrupna neslaganja po pitanju moralne odgovornosti. Dakle, da li je Bili Miligan odgovoran za zločine čak i ako je optužio druge ličnosti da su ga počinile?  Sve se svodi na pitanje da li Bilija treba da posmatramo kao jednu ličnost dok su alteri samo aspekti ličnosti, ili je svaki alter ličnost za sebe.

Zanimljivo je da se u slučaju podrške pretpostavke o više zasebnih ličnosti, koja zagovara postojanje moralne autonomije, nezavisnosti ličnosti, osobina i sećanja, smatra da je Bili odgovaran čak i za akcije svojih altera. Alteri jesu odvojene ličnosti sa autonomijom, ali međusobno komuniciraju tako da je Bili imao informacije o događaju koji je protivzakonit i nije uradio ništa po tom pitanju. U drugom slučaju, gde je Bili i dalje samo jedna ličnost, moralna odgovornost za zločine se briše jer izmenjeno stanje svesti koči njegovu samokontrolu. Zločini su počinjeni, a da Bili toga nije mogao biti svestan.

Bili Miligan

Na ovu temu je možda najbolje odgovorio predsednik komiteta koji je bio odgovaran za četvrtu verziju DSM-a, Dejvid Spigel:

„Prošireno je opšte nerazumevanje suštinske psihopatologije disocijativnog poremećaja, gde postoji neuspeh integracije različitih aspekata identiteta, sećanja i svesti. Problem nije to što imamo više od jedne ličnosti, već to što imamo manje od jedne ličnosti.“

Šjalaman je u nekoliko navrata izjavio da je od malena fasciniran ovim poremećajem, i „Split“ je na neki način omaž toj njegovoj celoživotnoj fascinaciji. Ne može se poreći da je naveo gledaoce da se više zainteresuju za ovaj poremećaj i da ga bolje razumeju, međutim, kao i većina filmskih ostvarenja može da doprinese stigmatizaciji Disocijativnog poremećaja ličnosti. Još jednom imamo nasilnog ludaka sa dijagnozom koji bez kontrole napada i ubija, dok u stvarnosti osobe sa ovim poremećajem nisu sklone nasilju više nego bilo koji prosečan čovek kojeg sretnete na ulici.

 

 

Reference:

Reinders, S. et al. (2012). Fact or Factitious? A Psychobiological Study of Authentic and Simulated Dissociative Identity StatesPLOS ONE 7(7).

Kennett, J. & Matthews, S. (2011). Identity, control and responsibility: The case of Dissociative Identity Disorder. Philosophical Psychology, 15(4). 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s