Silovanje u „Apple Tree Yard“: Kada nisu mogući ni otpor ni bekstvo

Piše: Marica Stijepović

Malo je psihološki uverljivih momenata u seriji Apple tree yard: Ivon Karmajkl, uspešna genetičarka i majka dvoje dece, smuva se na bum (zašto?) sa anonimusom za koga kasnije saznajemo da se zove Mark, a potom (spoiler alert) oboje zaglave u zatvoru. Ivonin muž Geri takođe je u vezi sa studentkinjom, ali ostaje lojalan Ivon (zašto?) kroz celu njenu golgotu, koja se završava njenim izlaskom iz zatvora i čežnjom za ljubavnikom (zašto?) koji je u zatvoru ostao poput kakvog viteza u sjajnom oklopu.

Međutim, mi ćemo se u ovom tekstu baviti onim što jeste psihološki uverljivo, a to je prikaz silovanja i onoga što se događa nakon silovanja na individualnom, interpersonalnom i legalnom planu. Baš kao kada smo pisali o filmu Mustang, seksualno nasilje pojavljuje se tamo gde ga ne očekujete, iznenada, neizbežno, i ostavlja posledice po žrtvu i njeno okruženje. Poslednje što biste očekivali u priči o sredovečnoj naučnici koja razvija strast prema pogrešnoj osobi, u pogrešno vreme i na pogrešnim mestima, i koja pojedina svoja ponašanja objašnjava menopauzom – je da bude silovana na zabavi koju priređuje ugledna naučna institucija.

No, upravo se to dešava. Džordž, do tada bezopasni saradnik, udara Ivon, preti joj da će je opet udariti ako se bude branila i brutalno je siluje. Ivon je toliko prestravljena da se zaista i ne brani, a kasnije deli taksi sa svojim napadačem. Kada dođe kući, ne prijavljuje slučaj policiji niti odlazi kod doktora, iako joj je telo prekriveno modricama i ima unutrašnje rane i pocepan anus. Jedan od razloga što Ivon ne prijavljuje silovanje je činjenica da je neposredno pre susreta sa napadačem imala seksualni odnos sa svojim ljubavnikom, što bi se pri ginekološkom pregledu otkrilo. Međutim, to nije jedini razlog.

Ivon na svedočenju sudu navodi da ni sama ranije nije razumela šta se događa ženama koje ne prijave da su bile seksualno zlostavljane, ali da je razumela kada se njoj dogodilo. Sistem, kako ona objašnjava, nije naklonjen ženama, ispitivali bi je o svemu, što bi joj samo pogoršalo traumu. Nije ispričala čak ni svome mužu jer nije želela da “uprlja“ svoj dom pričom o silovanju, niti da u bilo kom trenutku pogleda svoga muža i zapita se da li on razmišlja o tome, čak i kada od događaja budu prošle godine. Pa ipak, Ivon ne može da sakrije da joj se nešto događa: pokazuje “pobuđenost“, uplašenost, oseća da se svet promenio, da se ona promenila. Svet za nju više nije bezbedno mesto, uključujući posao koji voli i na koji je ranije odlazila sa radošću.

Džudit Luis Herman u knjizi Trauma i oporavak navodi da je psihološka trauma ‘‘velika patnja nemoći. U trenutku kada se događa trauma, strašna sila učini žrtvu bespomoćnom. Kada je reč o sili prirode, govorimo o nepogodama. Kada je sila drugo ljudsko biće, govorimo o zverstvima„. Traumatski događaji uništavaju uobičajene sisteme brige i nege koji daju ljudima osećanje kontrole, povezanosti i smisla.

Ivonin muž u jednom trenutku demonstrira silu traumatskog straha mladom nadobudnom pravniku koji ispituje Ivon, i to tako što mu stavlja nož pod grlo i objašnjava njemu, ali i auditorijumu, šta se zapravo dešava u mozgu žrtve koja trpi traumu:

“Tvoja amigdala, koja nije veća od badema, tera te da učiniš sve samo da bi preživeo, iako tvoj korteks zna da te neću stvarno ubiti“.

Međutim, kako kaže Džudit Luis Herman, kada ni otpor ni bekstvo nisu mogući čovekov sistem odbrane je savladan i dezorganizovan. Naročito zato što nije ispričala nikome o silovanju, Ivon se oseća odvojenom od sveta koji funkcioniše i dalje, bez obzira na njenu traumu. Na večeri kod prijatelja, počinje da govori o tome kako ljudi misle da im se ne mogu dogoditi loše stvari ako se sami ponašaju dobro, ali da to nije istina – loše stvari se stalno dešavaju, i dešavaće se, bez reda i smisla. Kako ne objašnjava kontekst o kome se radi, ljudi je začuđeno posmatraju, što pojačava njen osećaj izolovanosti.

Prema Hermanovoj, Mardi Horovic definiše traumatske događaje u životu kao događaje koji ne mogu biti asimilovani u žrtvinu “unutrašnju shemu“ samstva u odnosu sa svetom. Ivon ne može više da se vrati o svojim ranijim pretpostavkama o bezbednosti sveta, a ne može ni da funkcioniše među ljudima koji još uvek imaju takve pretpostavke.

Sve što se kasnije dešava – ponovo uspostavljanje odnosa sa Markom, sledstveno ubistvo silovatelja i Ivonin boravak u zatvoru – mogu se posmatrati kao deo složenog psihološkog odgovora na traumu silovanja. Iz nekog razloga, Ivon uspeva da se opet oseti bezbedno uz Marka, toliko bezbedno da mu poverava svoje najdublje fantazije i želje da Džordž bude ubijen. Kada muž upita Ivon zašto mu ranije nije ispričala za silovanje, ona navodi da nije želela da se povlače po sudovima, na šta joj muž ukazuje da sada svakako to rade. Razorno dejstvo traume ne dozvoljava da ona ostane zakopana, već na jedan ili drugi način utiče na život cele porodice.

Hermanova navodi da je ženama koje su preživele silovanje potrebna pomoć u njihovoj borbi da savladaju stid i da ispravno procenjuju svoje ponašanje. Pomoć ne bi trebalo da uključuje ni slepu podršku ni oštro i moralističko kritikovanje. Nažalost, zbog kasnijeg sleda događaja Ivon je izložena i jednom i drugom, dok izostaje mogućnost da realistično sagleda ono što joj se dogodilo. Moguće je da čak i njena nerealna procena Marka ima osnovu u neizlečenoj traumi – oseća se ranjivo i potreban joj je spasilac, te u Ivoninom svetu upravo Mark igra ovu ulogu, iako se radi o osobi koja ima poremećaj ličnosti i sklona je lažima i manipulacijama. Stid i sumnja zbog prevare i stid i sumnja zbog silovanja su u njenoj glavi neodvojivi.

Apple tree yard koketira sa psihologijom na više načina: na primer, u jednoj sceni imamo celu stručnu diskusiju o visoko funkcionalnim poremećajima ličnosti sa argumentima za i protiv teze da je poremećaj ličnosti kontinuum a ne kategorija. U drugoj sceni imamo raspravu o eksperimentu sa majmunima, gde je ispitivan altruizam grejanjem poda kaveza i majmunice su, zavisno od interpretacije aktera, držale svoje mladunce u rukama dok im stopala gore ili stavljala mladunče na pod i pele se na njega kada je bol postajao neizdrživ.

Bilo bi lepše i odgovornije da su autori serije kroz dijaloge “provukli“ i još koju teoriju o traumatizovanim ženama i odgovoru tela i uma na traumu silovanja; ipak, i bez toga serija ima potencijal da značajno doprinese razumevanju psihološke dinamike žrtve silovanja.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s