Kako preboleti raskid bolje od Adel

Piše: Sanja Dutina

Taman kada pomislite da je  Adel raskrstila sa svojim bivšim i posvetila mu dovoljno pesama na albumu „21“, četiri godine kasnije javlja mu se „sa druge strane“ kroz pesmu Hello. Ovi potezom uspela je da zadrži krunu i opstane na prestolu kraljice raskida i nesrećnih ljubavi (Tejlor Svift joj nije ni do kolena).

„Hello, it’s me
I was wondering if after all these years you’d like to meet
To go over everything
They say that time’s supposed to heal ya
But I ain’t done much healing..“

Evidentno je da i godinama kasnije, iako u srećnom braku, Adel nastavlja da opsesivno ruminira nad pitanjem šta se to desilo i zašto je ta veza propala. Setimo se, u pesmi „Someone like you“ objasnila nam je da se „on“ ubrzo nakon rastanka verio sa drugom, dok je ona jadna ostala tužna i očajna, a lek za slomljeno srce pronašla, gde drugo, nego – u muzici.

Objašnjenje planetarnog uspeha ove pesme delom je svakako to što se veliki broj ljudi identifikuje sa Adel.  Činjenica je da  iskustvo raskida predstavlja jedan od najvećih stresora koje možemo da doživimo u životu – emotivno nas može pogoditi koliko i smrt bliske osobe. Raskid neretko prati neopisiva čežnja za bivšim partnerom, depresija, histerični plač, povlačenje u izolaciju, nesanica. Melanholično razmišljamo o „starim, dobrim vremenima“, zbog čega još teže prihvatamo da je kraj – realnost jednostavno ne odgovara sećanjima. Adel to mnogo bolje ume da ilustruje:

„Only yesterday was the time of our lives
We were born and raised
In a summer haze
Bound by the surprise of our glory days“

Istraživanje psihologa Artura Arona pokazalo je da kada dvoje ljudi ostvari blisku vezu, njihov self se sjedini, psihološke granice se zamagljuju i kao da postanu jedna osoba. Partnera doživljavamo kao deo sebe, umesto „ja“ postajemo „mi“ i svi planovi i ciljevi vezani su za „nas“.  Raskid veze simbolično predstavlja i gubitak sopstvenog selfa i planova o budućnosti. Čežnja za bivšim partnerom i pomirenjem jedan je od načina i pokušaja da validiramo sami sebe, ali i da pronađemo potvrdu da je sve ono lepo što smo delili bilo stvarno i iskreno.

Ipak, dok jedne proganja duh prošlosti, i pored privrženosti partneru i iskrenoj ljubavi koju osećaju, drugi nakon raskida vrlo lako ustanu, otresu prašinu i nastave dalje.  Šta je to uopšte zdrav raskid, i zašto neki ljudi teže ili lakše podnose kraj ljubavne veze? Šta je to što neke ljude motiviše da jure bivše partnere, i pored direktnog odbijanja na koje nailaze, i pored toga što oni „nikada nisu kod kuće“?

„Zamišljam da imam oko 40 godina i da ga ponovo tražim, i da saznam da ima prelepu ženu i prelepu decu i da je u potpunosti srećan… a ja sam i dalje sama. Pesma („Someone Like You“) je o tome i koliko me ta pomisao plaši.“ (Adel u intervjuu za Digital Spy)

Sve više istraživanja potvrđuje da je ključni koncept u razumevanju procesa odvajanja od bivšeg partnera – strah od samoće. Ovaj strah se definiše kao uverenje, anksioznost ili briga da nikada više nećemo uspeti da pronađemo novog partnera. Održavanju ovog uverenja doprinosi i kultura kojoj pripadamo, kultura koja podstiče ideju da je biti singl neuspeh i nešto što nas sprečava da budemo srećni i kompletni.

Strah od samoće je prediktor osećanja i ponašanja vezanih za raskid. Oni koji se plaše samoće, češće ostaju u disfunkcionalnim vezama iako su nezadovoljni, i ređe odlučuju da takvu vezu prekinu. Istraživanje Stefani Špilman, profesorke psihologije na Wayne State Univerzitetu, pokazalo je da oni koji imaju veći strah od samoće, više čeznu za bivšim partnerom, bez obzira ko je inicirao raskid. Takođe, više razmišljaju o bivšima onih dana kada se više plaše samoće. Ovo ponašanje je upravo motivisano željom da se izbegne osećaj usamljenosti.

Pokušaju održavanja bliskosti i obnavljanja veze sa bivšim partnerima, posebno su skloni ljudi koji pripadaju anksioznom stilu vezivanja. Anksiozni stil vezivanja, između ostalog, karakteriše teže emocionalno odvajanje od bivše ljubavi i posebno sklonost ruminaciji i negativnim osećanjima nakon raskida, poput stresa i tuge. Takođe se povezuje i strahom od samoće. Optimizam po pitanju budućih ljubavnih veza izostaje. U skladu sa Aronovim istraživanjem, pokazalo se da je zalepljenost za bivše veze za ovaj stil vezivanja način oslobađanja od anksioznosti, nešto što uliva sigurnost, pruža osećaj lične vrednosti i potvrde selfa.

Anksiozni tip vezivanja se upušta u mnogobrojna maladaptivna ponašanja kao što je, popularno rečeno, „stokovanje“ bivših partnera na društvenim mrežama. Fejsbuk stokovanje deluje kao uobičajena i bezazlena aktivnost, međutim, istraživanja pokazuju da je povezano sa sporijim emocionalnim oporavkom nakon raskida. Prosto rečeno, ometa proces preboljevanja.

Jedan od načina da se izleči slomljeno srce po psihološkom receptu je upravo da se izbegava izloženost partneru, kako offline tako i online. Drugi način je, posebno u slučaju anksioznog stila vezivanja, ostvarivanje nove ljubavne veze. Prisustvo novog partnera, koji ruši uverenje da nikada više nećemo pronaći sreću, olakšava odvajanje od bivših. Isto tvrdi i Adel u jednom intervjuu – „Srce ti se oporavi onda kada ponovo zavoliš“.

Psiholozi sa Stenford Univerziteta, Kerol Dvek i Loren Hou, svojim istraživanjem su posebno pokušale da razumeju zašto neki ljudi lakše ili teže podnose raskid. Prema njihovom mišljenju, na tipično pitanje – Šta je krenulo po zlu? – različiti ljudi smišljaju različite odgovore, analizirajući događaje koji su doveli do raskida, i koristeći ih da stvore koherentne priče o propaloj vezi. Stoga su pitale svoje ispitanike, čemu ih je iskustvo odbijanja naučilo. Određenu grupu ispitanika je upravo odbijanje definisalo – smatrali su da je raskid posledica toga što je njihov partner otkrio da zapravo nisu dovoljno dobri. Svoju ličnost su opisivali kao negativnu, kao nešto što je upropastilo vezu, a suština je da nešto sa njima jednostavno nije kako treba. Poput Adel („Guess she gave you things I didn’t give to you“), pitali su se šta njegova/njena nova partnerka ima, što oni nemaju.

Druga grupa ispitanika raskid nije povezivala sa svojim ličnim karakteristima, već ga je opisivala kao nešto normalno što se svima dešava, i što nikako ne odražava nečiju ličnu vrednost. Postojao je i jedan broj odgovora koji se fokusirao na lični rast, gde su ispitanici čak i raskid doživljavali kao priliku da nauče nešto novo o sebi, da bolje razumeju svoja očekivanja, ciljeve i potrebe koje imaju od ljubavne veze. U suštini, pokazalo se da se teže preživljava raskid ukoliko razmišljamo poput prve grupe ispitanika, i ukoliko ga vezujemo sa svoje lične nedostatke i negativne karakterike ličnosti.

Loren i Kerol tvrde da raskide možemo učiniti manje stresnim, ukoliko vodimo računa kakve narative kreiramo oko svog iskustva.  Najefikasnija tehnika je distanciranje i zamišljanje kako intimna ljubavna priča deluje nekome sa strane. Na taj način se možemo fokusirati na pozitivne strane i prepoznati šta želimo i kako da postanemo bolji partneri. „Učinio je da odrastem. Poslao me na put kojim i sada putujem“. Razumela je, bar na kognitivnom nivou, i Adel.

 

 

Featured Photo Credit: Vice

Reference:

Spielmann, S.S. et al. (2015). Longing for Ex-Partners out of Fear of Being SingleJournal of Personality, 84(6). 

Spielmann, S.S. et al.(2009). On the rebound: focusing on someone new helps anxiously attached individuals let go of ex-partners. Personality and Social Psychology Bulletin, 35(10). 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s