Homoseksualnost se ne rađa u školi

Piše: Miloš Stanković

Poslednjih dana na internetu se podigla velika prašina nakon objavljivanja članaka o tome da se homoseksulanost promoviše u udžbenicima (tzv. obrazovnim paketima) za osnovnu i srednju školu, te da je to opasno jer će povećati broj homoseksualne dece.

Problematični sadržaj se nalazi u knjizi iz biologije gde se navodi da je ljubav između dečaka i devojčice jednaka kao ljubav između dva dečaka ili dve devojčice.

„Stručnjaci“ smatraju da je ovo „klasična popularizacija homoseksualnosti“, te da je vrlo opasna za decu.

Da li je zaista ono što deca uče u školi toliko značajno da može da promeni njihovu seksualnu orijentaciju? Gde je tu uticaj vršnjaka, medija, porodice? Da li deca prihvataju sve što im se servira? Da li je neko pomislio da dete (pri čemu govorimo o učenicima 8. razreda dakle o deci koja imaju 14, 15 godina) može da kritički pristupi onome što uči i da se ne složi sa tim?

U medijima se navodi da sve ovo liči na eksperiment koji je zasnovan na LGBT ideologiji, a ne na nauci. Međutim, od 1973. Svetska zdravstvena organizacija homoseksualnost ne smatra za bolest.

Brojne su teorije koje nastoje objasniti uzroke seksualne orijentacije. Trenutna znanja mogu se sumirati u zaključak s kojim se većina teorija slaže, a to je da je seksualna orijentacija rezultat interakcije različitih faktora – počev od bioloških, a zatim psiholoških, kognitivnih i socijalnih. S obzirom na različita gledišta, postoji više teorija o uzrocima i razvoju homoseksualnosti. Dakle, ako vaše dete u školi uči o homoseksualnosti to ga neće pretvoriti u homoseksualca/ku. Štaviše može mu pomoći da nauči da poštuje različitosti (dragi roditelji, budite slobodni da mu pomognete u tome) i da ne diskriminiše osobe koje su na bilo koji način različite od njega/nje.

Seksualna orijentacija je ta koja izaziva konfuziju tokom seksualnog razvoja. Danas postoje čvrsti dokazi da se preferencija prema istom polu obično pokazuje već na početku pete godine života, a kristalizuje se do puberteta (Bell, Weinberg i Hammersmith, 1981; Berzon, 1979; Borhek, 1983; Cass, 1985; Jay i Young, 1979; Minton i McDonald, 1985; Morin i Schultz, 1978; Woodman, 1979).

Ilustracija iz spornog priručnika. Fotografija preuzeta sa sajta Informer.

U knjizi „Seksualna preferencija” (uz napomenu da je ispravno govoriti o seksualnoj orijentaciji, a ne preferenciji) Bell i saradnici (1981.) su odbacili psihoanalitičku teoriju o razvoju homoseksualnosti koja, po njihovom mišljenju, preuveličava ulogu roditelja u razvoju seksualne orijentacije sinova.

Autori su takođe zaključili da je psihoanalitički model koji pripisuje mušku homoseksualnost dominantnim majkama i slabim očevima neadekvatan. Odnos deteta sa roditeljima može imati veću ulogu u nastanku ženske homoseksualnosti, iako je postojanje hladnog i udaljenog oca manje značajan uzrok ženske nego muške homoseksualnosti.

Generalno govoreći, oni su zaključili da je verovatno da će seksualna preferenca (orijentacija) i kod momaka i kod devojaka već biti determinsana do adolescencije i da postoji snažna veza između rodnog nekonformizma i razvoja homoseksualnosti kod oba pola, posebno kod momaka. Iako ističu da je njihov model primenjiv na postojeće teorije i da ne stvara nove autori navode da su identifikovali obrazac osećanja i reakcija unutar deteta koji se ne može pratiti do pojedinačnog psihološkog ili sociološkog korena.

Nešto novije istraživanje sprovedeno je u Australiji na uzorku od 528 homo i biseksualaca/ki, uzrasta od 15 do 19 godina (D’augelli, A. R., Grossman, A. H., & Starks, M. T., 2008). Tri četvrtine ispitanika/ca je izjavilo da su se osećali drugačije tokom odrastanja u odnosu na ostale mlade ljude. Za dve trećine ispitanika/ca ljudi iz njihove okoline su izjavljivali da se ponašaju rodno-atipično (pol je ono sa čim se rađamo, rod je očekivano, nametuno ili usvojeno društveno ponašanje polova) i to već na uzrastu od 8 godina. Takođe, više od 50% ispitanika/ca je izjavilo da su ih njihovi roditelji smatrali rodno-atipičnim, a da je polovina tih roditelja pokušala da promeni ponašanje ispitanika/ce.

Ovo su samo neki od dokaza da godine kada se u školi priča o homoseksualnosti nisu krizne kao što „stručnjaci“ navode i da se mnogo ranije može primetiti interesovanje deteta za isti pol.

Na samom kraju bih rekao da stav „ma gejevi su meni ok sve dok to rade u četiri zida“ nije liberalan, iako se prikazuje kao takav. Ako zaista želite liberalnost poželjno je, da ne kažem potrebno, da uradite sledeće: NE PLAŠITE se homoseksualnosti jer nije zarazna (pogotovo ako ste sigurni u svoju seksualnost), ne brinite da će neko pretvoriti vašu decu u gejeve/lezbejke već im od malena pružiti ljubav i podršku i pratite signale koje deca šalju i što je najvažnije ne primoravajte (verbalno ili delima) LGBT ljude da se leče, jer to nije bolest. To kaže nauka.

 

***Deo teksta je preuzet iz priručnika “Rad sa LGBT popluacijom – priručnik za psihologe” čije su autorke Aleksandra Kovačević i Maruška Drašković.

 

Featured Photo Credit: ChicagoTribune

Advertisements

3 thoughts on “Homoseksualnost se ne rađa u školi

  1. Uopste se ne slazem sa vama. Master psiholog sam po struci. Psiholog profesor dr Žarko Trebješanin ispravno ukazuje da se ovim priručnikom deca zbunjuju jer im se sugeriše da je svaka naklonost koju imaju prema osobama istog pola znak njihove istopolne orijentacije. Prema dr Pavlu Milekiću, ulaskom u pubertet deca izgrađuju svoj polni identitet prolazeći kroz nekoliko faza, menjajući svoja interesovanja. Uviđajući promene na svom telu (sekundarne polne osobine) deca prvo postaju zainteresovana za svoje telo (autoerotska faza razvoja) nakon čega upoređuju sebe sa osobama istog pola (homoerotska faza razvoja) nakon čega se okreću osobama suprotnog pola (heteroerotska faza razvoja) nakon koje slede kontakti sa osobama suprotnog pola (heteroseksualna faza). Prolazak kroz homoerotsku fazu nikako ne znači homoseksualnu polnu orijentaciju:

    1. Draga Marija,

      Najpre hvala na komentaru. Debata izmedju stručnjaka je nešto što nam, po mom mišljenju, fali u psihologiji. Nisam detaljno analizirao pomenute obrazovne pakete ali mislim da se ne sigueriše da je svaka naklonost prema osobama istog pola znak istopolne orijentacje. Isto tako, svaka naklonost prema osobama suprotnog pola ne mora nužno da znači zaljubljenost.
      Sa dr Milekićem se ne bih složio. Najpre, postoji razlika između pola (biološki, ono sa čim se rađamo) i roda (društveni konstrukt). Rodni identitet se odnosi na individualni doživljaj sebe kao rodnog, društvenog ljudskog bića koji ne zavisi od pola koji je pripisan rođenjem. Podrazumeva lični konstrukt koji može biti u skladu sa društveno propisanim definicijama u pogledu pola, roda ili ih može negirati, menjati i prevazilaziti. S tim u vezi razlikujemo LGBTTIQ osobe pri čemu se prva tri slova ove skraćenice odnose na seksualnu orijentaciju (lezbejke, gejevi i biseksualno orijentisane osobe) dok se preostala četiri slova tiču rodnog identiteta (transrodne i transeksualne osobe, interseksualne osobe i queer).
      Ovaj članak se bavi seksualnom orijentacijom i moja osnovna ideja je bila da na seksualnu interakciju utiču brojni faktori te da škola nije i ne može biti presudan faktor kao što se potencira.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s