Trebaš mi, da te mrzim: Život sa graničnim poremećajem ličnosti

Piše: Marica Stijepović

Da li ste znali da je ‘’granični poremećaj ličnosti’’ dijagnoza koja se daleko češće daje ženama nego muškarcima? Muškarcu sa istim simptomima verovatnije bi bio ‘’pripisan’’ posttraumatski stresni poremećaj.

U popularnoj kulturi, žene sa graničnim poremećajem ličnosti su ‘’lude kučke’’ kao Glen Klouz u Fatalnoj privlačnosti, mada filmovi ponekada pokazuju i muškarce sa sličnim ponašanjem, i to su uglavnom poremećeni progonitelji. To su ljudi sa razornim besom, nepredvidivim reakcijama, preteranim očekivanjima, skloni optužbama i paranoidnim interpretacijama, manipulacijama ili ‘’lepljivosti’’. Na Internetu se vrte čak i tekstovi i uputstva o tome kako prepoznati takvu, toksičnu, osobu te pobeći glavom bez obzira.

A šta ako od toga, ili nekog drugog poremećaja ličnosti, pati neko blizak, ili vam klijent sa ovim tipom reakcija dođe na terapiju? Da li ćete pobeći ili pokušati da razumete?

Uobičajeno se smatra da klijenti sa graničnim poremećajem ličnosti preterano reaguju jer pogrešno interpretiraju ponašanja ljudi oko sebe. Ponekad ne znamo čak ni šta je to na šta oni reaguju, ili se čini da je njihovo ponašanje manipulativno odnosno usmereno na postizanje određenih ciljeva vezano za druge.

Jedno istraživanje bavilo se proučavanjem toga kako amigdala, kao ‘’gospodar’’ bori se ili beži odgovora, reaguje kod ispitanika sa graničnim poremećajem ličnosti, u odnosu na kontrolnu, takozvanu ‘’zdravu’’ grupu. Studija se bavi jednom od ključnih karakteristika graničnog poremećaja ličnosti, a to je ‘’emocionalna nestabilnost i poremećaj raspoloženja – disforija, iritabilnost, anksioznost koje traju po nekoliko sati ili ređe po nekoliko dana’’, a što se naziva i visokom reaktivnošću i povezano je zapravo sa aktivnostima amigdale. Interesantno je da emocionalna nestabilnost predstavlja ključnu karakteristiku ovog poremećaja a da se malo zna o njenoj biološkoj pozadini.

Naime, studija Harolda Koenigsberga sastojala se u tome da ispitanici gledaju ekstremno negativne ili neutralne slike, a aktivnost amigdale je merena uz pomoć skenera mozga, dok su subjekti verbalizovali i svoje subjektivne doživljaje u odnosu na slike. Potom su ispitanici još jednom izlagani istim slikama, sa istim merama. Pronađene su male ali značajne razlike u izmerenim, objektivnim reakcijama subjekata sa graničnim ili izbegavajućim poremećajem ličnosti i takozvanih ‘’normalnih’’ subjekata iz kontrolne grupe. U kontrolnoj grupi izgleda da je dolazilo do habituacije – reakcija prilikom pokazivanja slika drugi put bila je slabija nego prvi put. U grupi subjekata sa poremećajem ličnosti to se nije dogodilo – njihova emocionalna pobuđenost zapravo se povećala. Subjektivno izveštavanje o emocionalnim reakcijama nije pokazivalo značajnije razlike između kontrolne grupe i ispitanika sa poremećajima.

Interpretirajući ove nalaze, Dejvid Alen smatra da ovo nije dokaz postojanja abnormalnosti u funkcionisanju mozga subjekata sa graničnim poremećajem već da se radi o naučenom odgovoru, koji je, u određenom konktestu, zapravo adaptivan. Ovaj psihoterapeut, koji je za Psychology today napisao niz značajnih članaka o tome kako se odnositi prema ključnim karakteristikama ponašanja klijenata sa ovom dijagnozom, smatra da su prvobitne atačment figure ljudi koji kasnije razviju granični poremećaj ličnosti takve da im šalju takozvane duple poruke: s jedne strane, smatraju da je roditeljstvo početak i kraj života a s druge strane duboko u sebi smatraju da su njihova deca prepreka na putu ka njihovom uspehu i da bi bili srećniji da uopšte nisu postali roditelji. Deca odrastaju reagujući na ovu duplu poruku – ‘’potreban/potrebna si mi i mrzim te’’ tako što nikada ne postanu kompetentne odrasle osobe, a istovremeno imaju konfliktne odnose sa roditeljima.

Alen citira Lornu Smit Bendžamin navodeći da klijenti sa graničnim poremećajem ličnosti odrastaju u porodicama čije su glavne karakteristike da se ljubav i pažnja roditelja zadobijaju samo ukoliko su deca bolesna ili se loše ponašaju; i, uz to, da je porodično funkcionisanje haotično. Često se pokušaji dece da ostvare autonomiju tumače od strane ostatka porodice kao nedostatak lojalnosti. Stoga, ovim klijentima ne bi bilo moguće da se u detinjstvu naviknu na haos, niti da na njega ‘’oguglaju’’ – štaviše, moglo bi biti opasno za njih same ili njihovu porodicu. Kada se negativna iskustva nastavljaju, potrebno je obratiti više, a ne manje, pažnje na njih. Mozak se, kaže on, može istrenirati tako da povećava svoju aktivnost, što se zove neuralnom plastičnošću.

Martie Haselton i David Buss, napravili su teoriju upravljanja greškama, koja sugeriše da je bolje pogrešno proceniti da je okruženje opasno ako je bezopasno nego suprotno – ne proceniti da okruženje jeste opasno. Alen daje slikovit primer: ako od šuškanja u šumi mislite da je medved, a u stvari je bila veverica, i počnete da bežite, ništa niste izgubili osim što ćete se zadihati. Ako pak od medveda mislite da je veverica i ne sklonite se, možete da izgubite mnogo više, možda i sam život. Stoga Alen izvodi zaključak da neka ponašanja pacijenata sa graničnim poremećajem ličnosti treba posmatrati ne kao problem koji terapeut ima sa njima, već problem koji oni imaju; nije od pomoći videti ih kao psihotične, agresivne ili manipulativne već kao ljude koji se bore sa ekstremno disfunkcionalnim socijalnim okruženjem.

 

Featured PhotoCredit: Therapy Tribe

Koenigsberg, W.H. et al. (2009). Neural correlates of emotion processing in borderline personality disorder. Psychiatry Research: Neuroimaging, 172,3.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s