Glasovi u glavi, halucinacije ili račun prošlosti

Piše: Sanja Dutina

Tokom Edinburškog Internacionalnog Festivala knjige, psiholozi su piscima pre dve godine postavili jednostavno pitanje – Da li, dok pišete knjigu, u glavi čujete i glasove svojih likova ili je to samo kliše i metafora? Oko 800 pisaca je prošetalo festivalom, a 70% je odgovorilo potvrdno. Zaista, mnogi pisci su govorili o ovom iskustvu, pa čak i o ulaženju u dijalog sa svojim likovima čak dotle da su morali da izmene tok priče ili pojedine rečenice koje nisu bile po volji njihovim zamišljenim junacima.

Britanski pisac Filip Pulman opisao je kako je morao da pregovara sa svojim likom iz knjige, gospođom Kolter, kako bi mu ona dozvolila da je na početku Ćilibarskog durbina smesti u pećinu. Dramaturg Nik Dir rekao je da je dva puta pisao dramu o Džordžu Trećem, jer „starac prosto nije hteo da umukne“. Džon Fauls, pričajući o svom romanu Ženska francuskog poručnika, rekao je da likovi postaju stvarni tek kada prestanu da ga slušaju.

„Glas kreativnosti“ je unutrašnji govor tačnije dijalog koji, podrazumeva se, dolazi od samog pisca. Kakvi su to glasovi? Da li su slični glasovima na koje se žale psihijatrijski pacijenti, koje zovemo halucinacijama? Ovim pitanjima, ali i fenomenom unutrašnjih glasova i unutrašnjeg govora uopšte, bavi se psiholog Čarls Fernihof u svojoj knjizi The Voices Within.

Fernihof je profesor psihologije na Durham Univerzitetu u Engleskoj, a predvodi i internacionalni tim pokreta Hearing The Voice koji propagira ideju da je „osluškivanje glasova“ važan aspekt svakodnevnog ljudskog iskustva i da ne mora biti povezano sa mentalnom bolešću, kako se obično misli.

Fernihofov pristup unutrašnjem govoru oslanja se na sociokulturnu teoriju ruskog psihologa Lava Vigotskog. Naime, prema Vigotskom, jezik i misao su na samom početku odvojene i nezavisne aktivnosti; jezik prvobitno služi samo za komunikaciju, ali ne i za mišljenje. Tek oko druge godine dečjeg života, jezik i misao se povezuju i nastaje „privatni (egocentrični) govor“ pomoću kojeg dete upravlja svojim ponašanjem, planovima i aktivnostima. Pounutrenjem privatnog govora nastaje unutrašnji govor (verbalno mišljenje) – dete više ne mora da izgovara reči naglas.

U knjizi se unutrašnji govor razmatra i u odnosu na književnost i filozofiju. Autor smatra da je to podjednako vredno istraživačko sredstvo koliko i skeneri mozga. Pored kreativnih glasova koje čuju pisci dok stvaraju delo, Fernihof opisuje i unutrašnji glas koji prati čitanje knjige u sebi (pa i situaciju da čujete i naraciju samog pisca ukoliko vam je poznat). Osvrće se i na pisma koja je Vinsent Van Gog pisao svom bratu Teu, koja više liče na privatni govor nego na razmenu mišljenja. Fernihof tumači da su unutrašnje misli bile suštinski deo kreativnog procesa koje su omoguće Van Gogu da se orjentiše u skladu sa svojom kreativnom vizijom.

Nadalje, on govori i o unutrašnjim glasovima koji su se pripisivali Bogu u srednjem veku, kao što je Jovanka Orleanka tvrdila da čuje božje reči koje su je navele da predvodi francusku vojsku u ratu protiv Engleza.

Osnovna poruka knjige, u skladu sa idejama pokreta Hearing The Voice, jeste da „osluškivanje glasova“ ne treba izjednačavati sa shizofrenijom, jer može biti deo normalnog ljudskog iskustva. Pet od petnaest ljudi ima ovakvo iskustvo, a tek jedan posto ima produženo i kompleksno iskustvo ali bez potrebe za psihijatrijskom pomoću. Samim tim, potrebno je eliminisati stigmu koja se sa tim iskustvom povezuje u javnosti. Glasovi, tačnije auditorne halucinacije, nisu nužno znak mentalne bolesti. Ključ je zapravo u sadržaju i informaciji koju oni prenose. Neki jesu strašni, preplavljujući, preteći, ali ima i pozitivnih i podržavajućih.

Iako je, recimo, Jung tvrdio da halucinacije poseduju značenje i da je njihovo rasvetljavanje preduslov za proces lečenja, psihijatrija generalno na njih ne gleda blagonaklono. Ocenjuju se kao „bulažnjenje, neuralni otpad, beznačajne greške u mozgu“. Fernihof smatra da glasovi (izbegava pojam halucinacija) imaju koren u traumatskim iskustvima i da mogu nositi poruke o nerazrešenim emocionalnim problemima, te da uz dovoljnu podršku mogu biti razrešeni. Psiholog Ričard Bental je ustanovio da su žrtve seksualnog zlostavljanja u detinjstvu posebno sklone halucinacijama kasnije u životu. Isto tako, više od trećine onih koji čuju glasove, navode da su reči zapravo sećanja na prethodne razgovore sa drugim ljudima.

Elenor Longden je u svom TedTalk-u podelila kako je preteće glasove okrenula u svoju korist. Objasnila je da je od samog početka sumnjala da su njeni unutrašnji glasovi odgovor na traumatična životna iskustva, posebno ona u detinjstvu, i da je u jednom trenutku shvatila da joj nisu neprijatelji već pružaju značajan uvid kako da razreši emocionalne probleme. Kada im je „oprostila“ i njihov ton se promenio:

 „U suštini, to je bio proces pomirenja sa samom sobom, jer su negativni glasovi bili otelotvorenje mnogih bolnih sećanja i nerazrešenih emocija. Tačka preokreta se desila kada sam shvatila da me nisu zlostavljali glasovi, već  da su otkrivali osećanja i uverenja o zlostavljanju. I dok su delovali potpuno negativno i zlo, zapravo su predstavljali delove mene same koji su bili najviše povređeni, i kao takvi su zahtevali najviše saosećanja i brige.“

Eleanor Longden, TEDTalk

Kako uopšte nastaju halucinacije? Fernihof pruža svoje tumačenje, iako je svestan njegovih ograničenja. Ako krenemo od toga da je unutrašnji govor internalizovani razgovor različitih glasova, u slučaju kada ne prepoznamo da dolazi od nas samih, tačnije da predstavlja naše sopstvene fragmente, procenjujemo da dolazi spolja, i doživljavamo ih kao halucinacije.  Problem je što, prema ovoj hipotezi, ostaje otvoreno pitanje zašto pacijenti svaki unutrašnji govor ne doživljavaju kao halucinacije, ili zašto glasove ne čuju neprekidno, što u realnosti nije slučaj.

Fernihof je i profesor i pisac (objavio je nekoliko romana), što se vidi u načinu na koji je knjiga pisana – sveobuhvatan i temeljan pristup, jednostavna terminologija u kombinaciji sa aktuelnim istraživanjima, različiti pristupi unutrašnjem govoru, način na koji je isprepletan sa kreativnošću, mišljenjem, rešavanjem problema; prikaz istorije unutrašnjih glasova i njihove zavisnosti od društvenog konteksta. Najvažnije, uspeo je da ne sklizne u popularnu pseudopsihologiju, kao i da ostavi otvorena pitanja i istakne ograničenja sopstvenog pristupa. Za njega je samo proučavanje i sve dublje istraživanje ovog fenomena nagrada sama po sebi, jer je ova tema decenijama bila zanemarena. Štaviše, mnogi su smatrali da je nije moguće empirijski istraživati. Fernihov je dokazao upravo suprotno.

 

Featured Image Credit: BBC

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s