A Monster Calls: Priče, ta divlja stvorenja

Piše: Sanja Dutina

Zeleni čovek, prema keltskoj mitologiji, predstavlja simbol plodnosti, rasta i ponovnog rađanja. Predstavljen je u vidu ljudskog lica koje kao da proviruje iz šume i divljine, sa lišćem i granama koji izlaze iz njegovih usta i nozdrva. U skladu sa životnim ciklusom, gde bez kraja ne može biti ni početka, Zeleni čovek se neizbežno povezuje i sa smrću.

Režiser Huan Antonio Bajona, u svom novom filmu A Monster Calls, vešto je iskoristio simboliku Zelenog čoveka i inkorporirao je u figuru „čudovišta-drveta“ koje u snovima posećuje glavnog junaka, dečaka Konora. Čudovište još prve noći sugeriše da će mu ispričati tri istinite priče, a zatim je dečakov zadatak da uzvrati svojom ličnom istinitom pričom o pravim strahovima koje ne sme da prizna i izgovori naglas. Pripovedanjem, drvo mu pomaže da oblikuje svoja bolna iskustva, zbunjujuće i nerazrešene emocije, kao i da se suoči sa majčinom terminalnom bolešću, otuđenim ocem, i vršnjačkim nasiljem koje trpi u školi.

Konor se trudi da spolja bude savršena podrška majci koja postepeno gubi bitku sa kancerom.  Međutim, „previše odrastao da bude dete, ali i previše mlad da bi bio čovek“, stres  se manifestuje kroz noćne more i promene u ponašanju poput izolacije od drugara u školi i konflikata. Zajedno sa tugom i besom, kako se pretpostavlja, prvi simptomi su tipični za anticipatorno tugovanje koje se javlja kada postoji mogućnost iščekivanja smrti voljene osobe.

Dečak ne ume da verbalizuje svoja osećanja i nedostaje mu neko ko bi ga ohrabrio da priča o svojim komplikovanim emocijama ali i psihičkoj i fizičkoj iscrpljenosti. Njegov unutrašnji svet prolazi nezapaženo pored hladne bake i oca koji ima novu porodicu na drugom kontinentu u kojoj nema mesta za Konora. U tom smislu, svestan je da ukoliko majka umre, napušta ga jedina osoba na koju može da se osloni i koja mu uliva osećaj sigurnosti.  Potencijalni gubici su mnogostruki – pored majke, gubi i identitet, nadu, snove, i stabilnost.

Tri priče koje mu čudovište priča usmerene su upravo na ove probleme. Ono što Konora zbunjuje jeste to što se priče ne završavaju kao tipične bajke, a upravo to ih i čini terapijskim. U prvoj, uz neočekivane obrte ispostavlja se da princ nije junak, a da veštica nije ubica. Poruka je da nijedan čovek sam po sebi nije ni dobar ni loš – većina je negde između – „Ponekad veštine zaslužuju da budu spašene“, ili onako kako je Konoru jasnije – „Ne treba ni da te spašavam od bake“.

a_monster_calls_podcast

Prema analitičkom tumačenju snova, sasvim je očekivano da se potisnuti stres i anksioznost iz budnog života preslikaju u noćne more. Subjektivni nivo sna je upravo personifikacija misli i osećanja psihe onoga ko sanja. Jung je smatrao da su noćne more posledica neuspešne integracije i nezdravog rascepa svesnih i nesvesnih delova uma. U njima se manifestuju nesvesni sadržaji koje svest ili ignoriše ili potiskuje, jer je razumevanje situacije previše opasno i strašno da bismo ga odmah prihvatili. Zadatak noćnih mora je da zapravo ohrabre sanjara da prihvati takve zastrašujuće elemente kao deo sebe samog. Jung je u jednom predavanju rekao svojim studentima:

Proganjajući snovi uvek znače – ovo hoće da dođe po mene… Želeli biste da to odvojite od sebe, takvo iskustvo je za vas strano – i postaje još opasnije.“

Ukoliko prestanemo da se borimo protiv takvih neželjenih delova sebe i prihvatimo ih, dolazi do psihološkog rasta, jedinstva svesnog i nesvesnog i zdrave psihičke ravnoteže. Na tom putu, pomažu nam i vode nas arhetipske predstave koje pružaju posebne i dodatne uvide. Drvo u vidu Zelenog čoveka u ovom filmu predstavlja arhetip Senke, tačnije ono što Konor sakriva i od sebe i od sveta. Čudovište ga pričama navodi da se suoči sa osećanjima koje ne želi da izgovori, a proizilazi iz ponavljajuće noćne more u kojoj vidi majku koja pada u provaliju na groblju.

Na samom kraju filma, Konor priča četvrtu priču i priznaje bolnu i razarajuću istinu:

Želim da se sve završi. Pustio sam je da padne, da umre. Zaslužujem najgore, da budem kažnjen. Nisam joj verovao. Počeo sam da razmišljam koliko želim da sve bude gotovo. Sada će umreti a ja sam kriv za to.“

Istina je da bez obzira koliko voli majku, Konor ponekad poželi da ona najzad umre kako bi njegova drama bila okončana. Usled bespomoćnosti, besa, umora i tereta majčine bolesti, olakšanje vidi u njenoj smrti, što nosi i krivicu. Deca teško mogu da pojme zašto se neke stvari dešavaju, posebno u slučaju terminalne bolesti roditelja. Zahvaljujući magijskom mišljenju karakterističnom za decu, Konor odgovornost prebacuje na sebe, i pita se da li su takve grozne misli i nedostatak vere proizveli majčinu neminovnu smrt, i da li bi se u suprotnom izlečila. Postaviti naglas takvo pitanje je zastrašujuće. Snovi i fantazija siguran su način suočavanja sa osećanjem krivice i ostalim emocijama koje nije u stanju da razume.

1481393320_focusfeatures_amonstercalls_felicityjones_sigourneyweaver_jabayona_patrickness_sweaver_hreporter-796x333

Tek nakon što Konor ispriča svoju priču, razumemo da je zatočen u beskrajnom krugu krivice iz kojeg ne vidi izlaz. Za njega postoji jasan put od lošeg ponašanja preko posledice (kazne) do pomirenja i olakšanja. Uradio je sve što je u njegovoj moći da dođe do kazne, ali je ona uporno izostajala, što je samo doprinelo osećaju da je za druge ljude potpuno nevidljiv. Kada u naletu besa razbije sve u sobi, indirektno zahteva od bake i oca da ga kazne, ali oni ne reaguju. Postaje jasno da iz istog razloga na neki način pristaje da ga svakodnevno fizički zlostavlja drug iz odeljenja: „Mislim da sam te konačno shvatio. Samo tražiš nekoga da ti razbije glavu. Ali nisam više taj tip.“ Kada dežurni zlostavljač odbije da nastavi da učestvuje u njegovoj igri kažnjavanja, Konor toliko pobesni da ga napada i dečak završava u bolnici.

Bio jednom nevidljivi čovek. Kome je dosadilo što ga niko ne vidi. Nije zaista bio nevidljiv samo su ljudi navikli da ga ne vide. Jednog dana to više nije mogao da podnese. Zapitao se, da li uopšte postoji?“

Ako nema kazne, Konor oseća da je u potpunosti van kontrole i da neželjenim mislima nema kraja. Iz začaranog kruga izbavlja ga čudovište poukom koju izvlači iz četvrte priče:

Ljudi su komplikovane zveri. Veruješ u utešne laži ali znaš da su potrebne zbog bolne istine. Na kraju, Konore, nije važno šta misliš. Važno je samo ono što uradiš.“

A Monster Calls je još jedan film u nizu koji pripada magijskom realizmu, pravcu u kojem se elementi fantazije prepliću sa realnošću. Takvi su i The Babadook, Pan’s labyrinth, The Fall, Big Fish. U svima fantazija je bila savršen način da upoznamo unutrašnji dečji svet, borbu koja se u njima vodi u susretu sa surovom i bolnom realnošću. A Monster Calls je specifičan jer je akcenat upravo na snagi priče same po sebi, i kako nam priče pomažu da prihvatimo emocije i događaje koji su previše jaki i konfuzni da ih razumemo na drugačiji način. Na kraju, „priče su divlja stvorenja, kada ih oslobodiš, ko zna kakvu pustoš mogu izazvati“  ali i do kakvog razvojnog rasta nas mogu dovesti.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s