Hacksaw Ridge, Okinava i Kosovo: Postoje li u ratu vera, pravda i smisao?

Piše: Marica Stijepović

Hacksaw Ridge govori o mladom regrutu Dezmondu Dosu koji uspeva da se pozove na prigovor savesti i da tokom čitavog vremena provedenog u američkoj vojsci ne dotakne oružje, a da ipak bude heroj u svakom smislu te reči.

Gledajući film, mislila sam na predavanje Vladana Beare o Racionalno-emocionalno-bihejvioralnoj terapiji i traumi, a potom i njegovoj knjizi (zajedno sa Predragom Miljanovićem) Gde si to bio, sine moj, koja nosi podnaslov Egzistencijalistički doprinos razumevanju ratne traume. Gibsonov film komotno bi mogao da nosi isti podnaslov kao Bearina knjiga; ili bi mogao da bude filmska paralela te knjige, iako je sasvim izvesno da Gibson nije bio u njenom posedu.

Gibsonov film bavi se borbom američkih i japanskih vojnika na ostrvu Okinava, a Bearina knjiga govori o veteranima ratova devedesetih na području bivše SFRJ. Pa opet, njihova suština je ista – govore o ljudima koji su preživeli i ljudima koji nisu preživeli; ljudima koji su otišli u rat i njihovim motivima i posledicama sa kojima moraju da žive; ali pre svega o tome kako pridavanje smisla i značenja događajima definiše naše ponašanje i naše mentalno zdravlje, odnosno sposobnost da živimo u haotičnom i nepravednom svetu.

Dezmond Dos je “subotar“, pripadnik sekte, koji ozbiljno shvata pravila svoje vere. Naročito bukvalno tumači jednu od deset Božijih zapovesti: Ne ubij, i ne da se omesti kada ga u vojsci ubeđuju da u ratu ne važe ta ista pravila. Njegova uverenja zasnovana su kako na veri tako i na traumatskom uticaju događaja iz detinjstva i mladosti i kao takva imaju rigidan karakter (što, videćemo u filmu, ne mora nužno da bude negativna odrednica).

Dezmond odlučuje da se prijavi u vojsku iz razloga dubokih i neshvatljivih kao što je američki patriotizam: iako njegova zemlja nije direktno napadnuta, objašnjava da je napad Japanaca na Perl Harbor shvatio vrlo lično, i da su dvojica njegovih poznanika izvršila samoubistvo jer nisu mogli da se priključe vojsci. Prema Beari i Miljanoviću, u Srbiji su razlozi prijavljivanja u vojsku bili raznovrsni i složeni: dužnost, strah od zatvorske kazne, strah od odbacivanja i osude okoline: “neki su odlazili iz nacionalromantičarskih motiva, sa idejom da su junaci koji brane goloruki narod od istrebljenja… mnogi su verovali da im je dužnost da se žrtvuju“. Realno, upravo ovaj poslednji motiv vodi i Dosa, s tim što on deluje manje banalno jer se radi o američkom državljaninu koji se bori protiv “đavola lično“ /kako se to u jednom trenutku formuliše od vojnih glavešina/. Mnogi motivi, kaže Beara, su nepoznati i nesvesni i samom čoveku koji odlazi u rat, a kamoli nama koji hoćemo da sudimo o ratu i ljudima.

hacksawridge

Sa Bearinog predavanja sećam se jedne upečatljive priče o dobrovoljcima koji odlaze na Kosovo: u autobusu pevaju, sve dok se zaista ne suoče sa leševima i spaljenim selima, kada u autobusu nastaje muk i ljudi počinju da povraćaju. Stvar je u tome, kaže on, što ljudi čak i kada se prijavljuju na ratište veruju da je kosmos benevolentan, i da će nekako sve biti u redu. Kada se suočimo sa realnošću ratišta, nastupa burno prilagođavanje na ideju da ništa u šta smo verovali više nema mnogo smisla.

Hacksaw ridge je veoma dobar prikaz ove dinamike. Početak filma prati odrastanje i sazrevanje glavnog junaka uz oca, veterana iz Prvog svetskog rata. Otac je alkoholičar koji provodi mnogo vremena piljeći u grobove svojih najboljih prijatelja koji su poginuli u ratu; kroz flešbekove, saznajemo i da je bio sklon nasilju u porodici. Verovatno je da otac pati od uobičajene krivice preživelih i preispitivanja šta je mogao drugačije da uradi u ratu. Pa opet, njegovi sinovi ne povezuju njegovo stanje sa posledicama ratne traume i obojica se prijavljuju u vojsku, a otac je nemoćan da ih u tome spreči. Dezmond se zaljubljuje, prosi devojku, i odlazi u vojsku, kao da veruje da ga rat neće omesti u životnim planovima (spoiler alert: i neće, ali Dezmond je pre izuzetak nego pravilo). Potom imamo romantičnu scenu njegove ženidbe, a onda, naglo – bitku na Okinavi.

Baš kao što Beara i Miljanović kažu u svojoj knjizi:

…prvi susret s ratom je kao kad kročite u novi vid realnosti, kao kad pređete magičnu granicu i uđete u novi svet, drugačiji svet, opasan i zastrašujući… svet u kojem važe druga pravila, svet na koji tek treba da se adaptirate. Od toga kako ćete se adaptirati zavisi da li ćete živi dočekati kraj rata i kako ćete ga dočekati…

Gibsonov film zaista realno oslikava ovaj šokantni prelaz. Od međusobnih čarki i rutinskih priprema za borbu, naš junak se sa drugovima iz jedinice nađe u situaciji u kojoj se sreću licem u lice sa neprijateljem, preskaču leševe, spavaju pored pacova koji jedu mrtva tela, zaklanjaju se tim istim mrtvim telima, bacaju bombe. Ni u jednom trenutku, Dos ne odustaje od svojih principa. Kada mu saborac kaže da bi samo lud čovek odbio da nosi oružje u njegovoj situaciji, Dos sa osmehom odgovara da nikada za sebe nije ni tvrdio da je normalan.

8Jedno istraživanje je pokazalo da se ratna trauma sastoji iz tri elementa i da oni imaju različito dejstvo: iskustvo borbe, svedočenje nasilju ali i učešće u nasilju. Beara navodi da “rat… ljude neposrednije suočava sa činjenicom da ima nepravde na svetu; pitanje pravednosti sveta blisko je vezano za pitanja o smislu života“. U ratu postaje očigledno da ne postoji pravda i smisao; pa opet, Gibson kao religiozan čovek dozvoljava svome junaku da smisao pronalazi u veri. Naime, doživljaj bespomoćnosti se javlja svaki put kada čovek ne vidi izlaz koji je za njega prihvatljiv; Dezmond nasuprot ostalim izbezumljenim vojnicima ne deluje bespomoćno jer se uvek pridržava svoje vere.

Iako neka kvalitativna istraživanja nisu pronašla vezu između rezlijentnosti na traumu i religiioznosti, zdravorazumski je pretpostaviti da ona postoji: uz pomoć religioznosti Dos pridaje značenje naoko (i objektivno) besmislenim i potencijalno traumatičnim događajima; a zato što se celo vreme ponaša u skladu sa svojom religijom, kod njega ne dolazi do konflikta između različitih vrednosti, kao što su, recimo, vera i patriotizam.

Prema jednom istraživanju, viši indeks moralnih i religioznih vrednosti kod ratnih veterana dovodi do bolje kontrole stresa i uopšte boljeg mentalnog zdravlja. Upravo je vera ono što pomaže Dezmondu Dosu da ne podlegne strašnim uticajima rata, da ni u jednom trenutku ne izda svoje principe, a da kasnije u životu sve zasluge za svoju hrabrost pripisuje Bogu. Jedini kritični trenutak u ratu za njega je kada mu se učini da ne “čuje“ Boga, i odmah nakon toga dobija “znak“ šta treba da uradi. Priča o Dezmondu Dosu pokazuje zaista koliko nas definišu naši izbori i koliko značenja definišu događaje u našim životima, pre nego događaji sami po sebi, pa čak i u ekstremnim uslovima kao što je rat.

 

Advertisements

One thought on “Hacksaw Ridge, Okinava i Kosovo: Postoje li u ratu vera, pravda i smisao?

  1. Hvala za zanimljivu studiju i paralele. Film je napravljen uz pažljivo praćenje stvarne, istinske životne priče glavnog junaka.
    „Subotari“ su pripadnici Hrišćanske adventističke crkve koja postoji i u Srbiji. Očekivao sam da će ozbiljna studija izabrati adekvatniji termin od pežurativnog „sekta“ kojim se sve manjinske vjerske zajednice često u medijima označavaju. Ovo je loše zbog nedostatka šireg vjerskog obrazovanja čime se oni drugi i drugačiji konstantno demonizaju zbog svojih pogleda i uvjerenja. Znam šta pričam, i sam sam jedan od njih.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s