Neuronov gambit: Povezanost šaha i inteligencije

Piše: Sanja Dutina

U filmu „Sherlock Holmes: A Game of Shadows“, Šerlok i njegov zakleti neprijatelj, Džejms Moriarti, igraju blic partiju šaha „na slepo“. Šerlok žrtvuje kraljicu, a Moriarti mu kaže da je upravo izgubio svoju najvredniju figuru.

 „Pobednička strategija ponekad zahteva žrtvu“, odgovara Holms.

Pomoću ove scene, reditelj Gaj Riči je na veoma kreativan način prikazao intelektualnu, umnu  borbu dvojice genija. Takođe, mnogi velikani sa filmskog platna pokazali su nam svoje šahovsko umeće. U Bergmanovom filmu „Sedmi pečat“, Antonius Blok izaziva Smrt na partiju šaha. Šah igra i Rik Blejn (Hemfri Bogart) u filmu Kazablanka“, Boris Jelnikov je učitelj šaha u filmu Whatever works dok je ujedno bio nominovan za Nobelovu nagradu.

Šah se oduvek povezuje sa višim kognitivnim sposobnostima i sofisticiranim veštinama rešavanja problema, i smatra se potpuno intelektualnom aktivnošću. Igranje šaha je prestiž i dokaz umne superiornosti. Jedan istraživač je čak tvrdio da povećan broj mladih šahista u svetu dokazuje da je ljudska inteligencija u porastu.

Šah je u fokusu istraživanja veštačke inteligencije, te postoji čitava oblast po imenu kompjuterski šah. Poput Frenka Pula u filmu Odiseja u svemiru 2001 koji igra šah protiv inteligentnog kompjutera HAL 9000, i mnogi velemajstori oprobali su se u meču protiv kompjutera. Svetski šampion, Gari Kasparov, igrao je nekoliko takvih mečeva – u Hamburgu 1985. godine protiv 15 najjačih šahovskih kompjutera, a najzanimljiviji su njegovi mečevi sa IBM-ovim programom Deep Blue, prvim koji pobeđuje svetskog šahovskog prvaka.

Opšte uverenje je da su za šahovske veštine potrebne određene urođene sposobnosti, tj da se sa takvim veštinama čovek rađa. Sa druge strane, danas se često navodi koliko je važno usmeriti decu na šah od malih nogu, s obzirom na to da je izuzetno koristan za intelektualni razvoj, ali i samopouzdanje, upornost i istrajnost. Samim tim iznenađuje da nešto potpuno logično i očekivano, kao što je povezanost inteligencije i igranja šaha, zapravo nema konzistentnih dokaza u istraživanjima.

chess-top-sports

Rezultati, za početak, pokazuju da veštine igranja šaha koreliraju sa određenim kognitivnim sposobnostima, ali ne i sa opštom inteligencijom. Brojni istraživači su ispitivali vizuospacijalne sposobnosti u odnosu na šah, sa idejom da su povezane sa percepcijom, osmišljavanjem i evaluiranjem poteza šahista. U jednoj od najranijih studija, međutim, Đakov i saradnici nisu pronašli razlike u vizuospacijalnoj memoriji i opštoj inteligenciji između osam velikih šahista i laika. Velemajstori su jedino bili supriorni kada je u pitanju prisećanje. Neuronaučna istraživanja ukazuju na veću aktivnost u oblasti mozga šahista pod nazivom frontalni parijetalni korteks, koji se povezuje sa prepoznavanjem i rešavanjem problema.

Nadovezujući se na haotične rezultate u ovoj oblasti, posebno izostanak povezanosti opšte inteligencije sa šahovskim veštinama, kao i neuropsihološke nalaze koji ukazuju da oblasti u mozgu povezane sa opštom inteligencijom nisu aktivne tokom igranja partije šaha, pojavila se druga linija istraživanja. Nju predvode istraživači i autori koji smatraju da za igranje šaha nije ključan intelekt već vežba.

 „Veliki broj stvari za koje mislimo da su inteligentne zapravo se baziraju na iskustvu“, kaže Džon Gabrieli, profesor i istraživač na MekGovern Institutu za istraživanje mozga na MIT-u.

Majstorska veština se može steći samo vežbom i nije proizvod opšte sposobnosti ili urođenog talenta. U skladu sa tim pronađeno je da se šahovski velemajstori u odnosu na manje vešte igrače, bolje prisećaju pozicija na tabli, što se objašnjava poznavanjem obrazaca koji se u ovoj igri ponavljaju. Oni prosto koriste sećanja i modele iz mnogobrojnih prethodnih partija koje su odigrali ili posmatrali. Veština igranja šaha se svodi na dva mehanizma: brzi kao što je prepoznavanje, i spori poput pretrage sećanja za mogućim potezima i akcijama.

Analizirajući kako igra Gari Kasparov, Fernand Gobet i Herbert Sajmon su zaključili da mu je za pobedu dovoljno – dobro pamćenje i pristup sećanjima kroz prepoznavanje pokreta. U jednom istraživanju, koristili su posebnu skalu tokom devet simulatnih mečeva između Kasparova i četiri do osam uspešnih šahista. Kasparov je, dakle, u isto vreme igrao protiv više igrača, zbog čega su oni imali mnogo više vremena za razmišljanje.

Gari Kasparov, 1985.

I pored ograničenog vremena u odnosu na svoje rivale, Kasparov je igrao podjednako dobro, zbog čega su Gobet i Sajmon zaključili da njegov uspeh proizilazi iz sposobnosti da prepozna obrace, a ne da planira buduće pokrete. U suprotnom, usled ograničenog vremena, Kasparov ne bi mogao jasno da razmišlja i planira unapred. Kvalitet njegove igre tako bi bio umanjem. Problem sa ovom studijom je, naravno, to što je rađena na jednom čoveku pa je pitanje da li se rezultati mogu generalizovati.

Novo istraživanje pobija ovu teoriju i kaže da vežba jeste važna, ali inteligencija ipak igra značajnu ulogu. Aleksander Burgoj, profesor psihologije na Mičigen Univerzitetu, prošle godine je sa saradnicima objavio rad u žurnalu Intelligence pokušavajući precizno da odgovori na pitanje zašto su neki ljudi veštiji u igranju kompleksne igre poput šaha u odnosu na druge ljude. Poredio je opštu inteligenciju (G-faktor) i 4 kognitivne sposobnosti, prema Katel-Horn-Kerol modelu:

  • Fluidno rezonovanje (Gf) – kao sposobnost rešavanja novih problema i prilagođavanje novim situacijama, što se najčešće meri Ravenovim matricama;
  • Kristalizovano znanje (Gc) – kao znanja i veštine stečene iskustvom;
  • Kratkoročno pamćenje (Gsm) – sposobnost pamćanja informacija tokom kraćeg vremenskog perioda;
  • Brzina kognitivne obrade (Gs) – tačnije brzina kojom se obrađuju informacije.

Pretpostavio je da svaka od ovih veština može doprineti individualnim razlikama u šahovskim veštinama. Analizirajuću rezultate 19 studija koje su uključivale 1.800 šahista, pokazalo se da veština igranja šaha pozitivno korelira sa sve četiri kognitivne sposobnosti. Burgojn zaključuje da kognitivne sposobnosti značajno doprinose individualnim razlikama, posebno kod mlađih igrača i onih koji su od skoro u ovom sportu.

 „Analizirali smo pola veka istraživanja i naravno, vežba jeste ključna komponenta uspeha, ali visok IQ je takođe neophodan.“

Burgojn se takođe osvrće na popularnu zabludu da igranje šaha decu može učiniti pametnijom. Činjenica je da šah ne može da poveća naš IQ, već prosto privlači decu i odrasle sa više razvijenim kognitivnim sposobnostima – najpametniji, zatim, najviše napreduju u igri. Bez dovoljno razvijenih kognitivnih sposobnosti potrebnih za uspeh u šahu, ni beskrajno vežbanje nije od pomoći.

 

Reference:

Waters, A.J. et al. (2002). Visuospatial abilities of chess playersBritish Journal Of Psychology, 93(4). 

Burns, B. D. (2004). The effects of speed on skilled chess performancePsychological Science, 15(7). 

Burgoyne, P. A. et al (2016). The relationship between cognitive ability and chess skill: A comprehensive meta-analysis. Intelligence, 59. 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s