Iscelite svoj um – bacite self-help knjige

Piše: Sanja Dutina

„Sreća se može kupiti novcem – vi ćete baš to učiniti ako odlučite da potrošite pare na ovu knjigu!“

Ovaj natpis naveden je na zadnjoj korici jedne od mnogobrojnih knjiga iz žanra popularne psihologije koje su u prodaji na našem tržištu. Čak i ovlašni pregled naslova izdanja na sajtovima izdavačkih kuća i knjižara dovoljan je za zaključak da je ponuda ovakve literature više nego bogata.  Grandioznim naslovima i lažnim obećanjima većina mami lakoverne čitaoce. Obećanjima nikad kraja. Ima ih dovoljno da pokriju apsolutno sve potencijalno problematične aspekte života – od ljubavi, društvenih odnosa, poslovnog uspeha, roditeljstva, materijalnog bogatstva, samopouzdanja, veština, sposobnosti…

Sudeći po najavama i sloganima, nema tog problema za koji se rešenje ne nalazi među koricama:

„Neka vam ova knjiga Florens Skovel Šin pokaže kako da pronađete i otključate vrata koja vode u tajno znanje o uspehu. Uspeh vam je zagarantovan!“

„Pomoću ovog vodiča protkanog Stivovim toplim humorom i izuzetnim idejama, upregnućete svoj dar i živeti onako kako ste oduvek želeli. Samo treba da otvorite ovu knjigu i počnete.“

„Trojica najuticajnijih autora našeg vremena nude vam proveren i dosledan plan da ostvarite uspeh u svim oblastima života.“

„Razumevanjem i primenom trinaest jednostavnih koraka koji čine Hilovu formulu, možete ostvariti svoje ciljeve, promeniti život i uživati u statusu bogatog i uspešnog čoveka.“

bookstore_shelf_logo-e1359791702828

Self-help literatura neprekidno obara rekorde – godišnje bude objavljeno više od 45.000 novih naslova, a procenjuje se da je tržišna vrednost ove industrije preko 12 milijardi dolara godišnje i to samo u Americi!  Zapravo, 15 miliona knjiga se godišnje proda samo u domenu ljubavnih veza i odnosa. Gotovo da ne postoji nijedna veća knjižara na svetu među čijim rafovima se ne nalaze desetine ovih „književnih i naučnih dela“.

Kako je moguće da uz sve te knjige i priručnike i dalje postoje ljudi koji nisu srećni, uspešni i bogati? Drugim rečima, iako su svetu „saopštile Tajnu“, osim porasta opšteg proseravanja (kao naučnog termina), sve je isto – nisu učinile svet „srećnijim i boljim mestom za sve nas“, niti su pomogle da sami sebi pružimo bolji i srećniji život.  Da li je potreban dodatni dokaz da ove knjige prosto ne ispunjavaju obećanja sa svojih blještavih korica? Zašto i kako su onda stekle toliku popularnost?

Self-help industrija vuče korene još iz XIX veka iz pokreta po imenu Nova misao. Pokret je promovisao „moć uma“ odnosno sposobnost da se kontrolišu različiti aspekti i uslovi života kroz ono što zovemo pozitivnim mišljenjem („misli pozitivno“), preciznije, vizuelizaciju. Za njenu usku povezanost sa psihologijom, tj njenom popularnom varijantom, zasluge se  pripisuju Martinu Selidžmenu, osnivaču pozitivne psihologije. Ona se fokusira na pozitivne aspekte svakog čoveka, a poseban akcenat je na sreći.

Selidžmen zagovara metode kojima će se svako od nas okrenuti optimizmu, pozitivnim emocijama i stavovima, između ostalog pobijanjem pesimističnih misli. Na stranu to što defanzivni pesimizam ponekad daje bolje rezultate od optimizma u smislu nerealnih pozitivnih misli – štaviše, iluzije se ohrabruju. Sreća se meri, proučava, istražuje i nikako ne prepušta slučaju.

U stremljenju ka ličnoj sreći, saveti se danas pronalaze u self-help knjigama, po principu samootkrovenja. Od Marfijeve knjige „Moć podsvesti“, preko „Tajne“ Ronde Ber pa do najnovijih naslova, recepti za uspeh se svode na zakon privlačenja –  ako misliš pozitivno i ako nešto dovoljno jako želiš, privućićeš dobru energiju i želje će ti se ostvariti. U pitanju je tipičan primer primitivnog, magijskog mišljenja, koje se sastoji od uverenja da misli same po sebi mogu izazvati određene događaje, što je karakteristično za decu.

Uz dovoljnu dozu zdravog razuma, jasno je da se poruke ovih knjiga u potpunosti kose sa realnošću. Ipak, što bismo išta zamerali knjigama koje, ako već ne daju rezultat, bar šire optimizam i uče nas pozitivnom mišljenju? Gabriel Etinger, profesorka psihologije na Univerzitetu Njujork i Hamburg, kroz svoja istraživanja pokazala je da upravo pozitivne misli ponekad mogu predstavljati rizik za ostvarenje želja i ciljeva.

paff_020116_positivefantasies_newsfeatureU prvom u nizu istraživanja, Etingerova je merila uticaj očekivanja i fantazije na gubljenje kilaže žena koje su učestvovale u programima za smanjenje telesne težine. Rezultati su pokazali da su one žene koje su fantazirale o svojoj perfektnoj liniji nakon završetka programa, na kraju izgubile manje kilograma od onih koje su sumnjale u sebe i opteretile se negativnim mislima. Isto se pokazalo u mnogobrojnim drugim istraživanjima, te je Etingerova zaključila da „fantazije o srećnom ishodu ometaju ljude da dostignu svoje snove“:

„Problem sa prostim sanjarenjem o budućnosti i zamišljanjem da ste dostigli određeni cilj je što zamišljamo da smo taj cilj već dostili – i to nam oduzima energiju da zaista razumemo prepreke i ometanja koja nas sprečavaju da dosegnemo pozitivnu budućnost. Ne ulažemo dovoljno truda da krenemo težim putem i da se nosimo sa preprekama i iskušenjima, ali i ne planiramo. Onda, kada nas život pogodi, nespremni smo.“

Prema Etingerovoj, sanjarenje i fantaziranje je korisno samo u onim situacijama nad kojima nemamo kontrolu, i u kojima ne postoji opcija da nešto lično preduzmemo (recimo, kada čekamo rezultate ispita), jer predstavlja beg od realnosti i distrakciju tokom „igre čekanja“.

Barbara Eranraih, američka politička aktivistkinja, na svojoj koži je osetila torturu pozitivnog mišljenja i njene negativne posledice, dok se lečila od raka dojke. U jednom intervjuu je izjavila:

„Tražila sam podršku, ali ono što sam zapravo našla, na moje zaprepašćenje, jeste konstantno podsticanje da budete pozitivni, da od limuna napravite limunadu, da prihvatite kancer kao poklon…Bila sam ljuta i nisam videla ništa loše u tome da priznam kako se osećam. Ali kada su mi rekli da promenim način na koji razmišljam o kanceru, i da je na meni da budem pozitivna, zapravo su mi rekli da budem pasivna pred postojećim stanjem stvari.“

Ako način na koji mislimo određuje uslove našeg života i ono što nam se dešava, ispada da su određeni ljudi sami odgovorni za sve loše što ih snađe, jer ili nisu mislili dovoljno pozitivno ili nisu dovoljno jako želeli. A šta je onda sa žrtvama nasilja, psihičkog i fizičkog zlostavljanja, ili ljudima koji žive u bedi i siromaštvu?  Barbara smatra da „moć pozitivnog mišljenja“ jedino ide u korist privilegovanima, tj onima koji već žive srećnim životom.

45844061Postoji još nekoliko dodatnih problema sa self-help literaturom. Naime, većina se bazira na ličnim iskustvima autora ili iskustvima istaknutih ličnosti koje autori navode, što nema nikakve veze sa psihološkim principima promene, pa ni psihologijom uopšte. Autori ovih knjiga su najčešće samoproklamovani stručnjaci ili stručnjaci upitnog kredibiliteta, koji se služe onim što je pisac R. D. Rozen nazvao „psihoblebetanjem“ – koriste psihološki žargon i ezoterični jezik kako bi stvorili privid istine i primenljivosti, a psihološke uvide svode na lične, pseudonaučne tvrdnje i opservacije. Na taj način i psihologija gubi u očima javnosti naučni kredibilitet, jer je mnogi izjednačavaju sa svakodnevnim i zdravorazumskim zaključcima.

Psihoblebetanje se prepliće sa duhovnošću i spiritualnošću, najčešće istočnjačkim religijama, što bi čitaocima trebalo da pruži privid dodatne težine koju ove knjige imaju. Na primeru Rona Habarda, osnivača Sajentološke crkve, možemo videti svu opasnost koju to nosi sa sobom. Habard je, naime, posle početaka u svetu naučne fantastike, objavio jednu od najprodavanijih self-help knjiga na svetu, Dijanetiku.   Ova knjiga se bavi opisom „reaktivnog uma“, i čitaoce uči kako da postignu „Stanje Čistote“ i oslobode se svih strahova, kompleksa i nesigurnosti koji uništavaju ljudsku dušu. Nekoliko psiholoških žurnala izričito je odbilo da objavi Habardov esej na temu Dijanetike, uvidevši svu njegovu besmislenost, dok je Američka psihološka asocijacija javno kritikovala njegove stavove objašnjavajući da nisu podržani empirijskim dokazima. Večito gladan novca i moći, Habard je vrlo lako principe iz svoje knjige proglasio religijom, koja je brzo pridobila milione sledbenika.

Mnogi programi u self-help knjigama namenjeni rešavanju različitih problema – bilo to kako da u tri koraka ostavite cigarete ili kako da prevaziđete depresiju – nisu testirani niti bazirani na istraživanjima, što znači da obećavaju nešto za šta nemaju nikavog dokaza da u realnosti funkcioniše. Možemo ih prosto nazvati prevarom čiji je jedini cilj da autor stekne publicitet i lično bogatstvo. Uz to, jedan isti program i pristup usmeren je na milione čitalaca sa različitim katakteristikama ličnosti, životnim okolnostima i problemima. Individualni pristup je potpuno zanemaren, a jedan savet nikako ne može odgovarati svima. Samim tim, self-help knjige u određenim situacijama mogu imati smisla samo kao deo psihoterapije, što i jeste uobičajeni deo prakse većine terapijskih pravaca. Za biblioterapiju, međutim, postoje dokazi efikasnosti i primenjuje je isključivo stručna osoba koja ume da prilagodi knjigu specifičnom klijentu koji će iz nje izvući korist.

Znamo da self-help literatura svoj uspeh delom duguje niskim cenima, pristupačnosti i uzbuđenju kada su u pitanju best-selleri, ali i pružanju mogućnosti da se osoba nosi sa problemom u privatnosti, van očiju javnosti i bez potrebe da se obrati psihologu. Šta se dešava ako se terapija u vidu samo-pomoći loše primeni i neuspe? Problem se može pogoršati a može doći i do izjednačavanja samo-pomoći sa terapijskom seansom, zbog čega se gubi vera u efikasnost „prave“ psihoterapije.

09-positive-thinking-w710-h473-2x

Ali, nažalost, psiholozi se i dalje ne bune i nemaju ništa protiv toga da se poneka stručna knjiga zagubi u nepreglednom nizu knjiga popularne psihologije odmah pored joge i kuvara; da se motivacioni govornici predstavljaju kao psiholozi; da se prevaziđene tehnike i beskrajna introspekcija promovišu kao psihološki principi; a da se sama psihologija u javnosti izjednači sa savetom iznetim tokom trač partije u lokalnom kafiću. Self help literatura nije naivan fenomen. Moramo zato da budemo svesni da ukoliko se šireći istinu i naučne stavove ne borimo protiv nje, sigurno nećemo doprineti profesiji.

 

Reference: 

Bergsma, A. (2008). Do self-help books help? Journal of Happiness Studies, 9(3). 

Rosen, M.G. (1993). Self-Help or Hype? Comments on Psychology’s Failure to Advance Self-CareProfessional Psychology: Research and Practice, 24(3). 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s