Ako je stid, nije sramota

Piše: Sanja Dutina

Ako biste se zadesili u američkoj državi Ohajo, i iz nekog razloga odlučili da vozite po trotoaru kako biste zaobišli drugo vozilo, moglo bi vam se desiti isto što i Šini Hardin. Šina je naime, pored oduzimanja dozvole na 30 dana, osuđena da nosi transparent na kojem je pisalo: „Samo idiot vozi po trotoaru kako bi zaobišao školski autobus.“

Slično tome, Šonu Gementeri, koji je krao pisma svojim komšijama u San Francisku, izrečena je presuda da stoji ispred pošte sa znakom na kojem je pisalo: „Krao sam pisma. Ovo je moja kazna.“

Sudeći po stranoj štampi, u Americi se sredstvo kažnjavanja javnim ponižavanjem i izlaganjem na „stubu srama“, uveliko vraća u modu.  Ovo je naravno samo varijacija na temu „stuba srama“ koji se koristio još od pamtiveka kao način javnog ponižavanja prestupnika. Žrtva bi bila vezana za stub satima a posmatrači bi je gađali i povređivali različitim predmetima. Cilj je bio da se osoba stigmatizuje i na kraju postidi pred svojim (ne)delom. Fizički bol je bio neuporediv sa bolom koji je je proisticao iz osuđujućih pogleda gomile. Izazvati u nekome emociju stida, kazna je sama po sebi.

Stid je, prema opštem viđenju, štetna i loša emocija. Nije poželjno da se stidimo, a preteran stid utiče i na naše mentalno zdravlje. Sklonost ka stidu povezuje se sa besom, iritabilnošću, socijalnom fobijom, anksioznim poremećajem, depresijom, poremećajima ishrane, post-traumatskim stresnim poremećajem. Ispada da je stid definisan isključivo kao problematičan. Da li je onda moguće da postoji uopšte i pozitivna strana stida?

Evoluciono gledano, stid se razvio putem prirodne selekcije kao vid prilagođavanja – on pomaže da individua održi svoj status u grupi kao i odnose sa drugima. Stid se javlja onda kada je naš društveni self pod pretnjom a osećaj pripadanja ugrožen, tj onda kada nismo odgovorili društvenim standardima.  Samim tim, određena grupa autora smatra da ova emocija, kao i sve druge, može biti funkcionalna koliko i problematična.

screaming-classic-horror-movie-blondeUzmimo za primer emociju straha. Strah je funkcionalan jer nas upozorava na pretnju i motiviše na akciju kako bismo se zaštitili (ako vidiš zmiju – beži!). Međutim, ako je strah bezrazložan ili prevelik u odnosu na opasnost, može postati problematičan (na primer, može postati fobija, kao što je fobija od letenja avionom ili fobija od pauka).

Po istom principu, stid je funkcionalan ukoliko nas motiviše da ispravimo svoje ponašanje, a postaje problematičan ukoliko nas motiviše na izbegavanje odgovora (izolujemo se ili napadamo i krivimo druge jer eksternalizujemo krivicu).  U racionalno-emotivno bihejvioralnoj terapiji, to bi se zvalo „zdravim“ i „nezdravim“ vrstama osećanja – doduše, prema ovoj teoriji, stid ostaje isključivo u kategoriji „nezdravih“, dok bi „zdrava“ verzija stida bilo osećanje razočaranosti.

Istraživanja na ispitanicima osetljivim na iskustvo stida, pokazuju da do izbegavanja kao reakcije dolazi onda kada uzrok stida vidimo kao nešto što se teško prevazilazi ili kao grešku koja se ne može ispraviti (na primer, ukoliko ispitanik nije imao priliku da se izvini onome koga je povredio). U suprotnom, sramota ih je motivisala da preduzmu neku akciju kako bi popravili sliku o sebi, odnos sa drugima ili status u društvu. Psihološko izbegavanje stida poricanjem, ignorisanjem ili potiskivanjem, ostavlja posledice na psihološko zdravlje.

Društveni značaj emocije stida evidentan je i po tome što se osoba koja izražava stid i sramotu, od strane drugih ocenjuje pozitivnije u odnosu na one koji takve emocije ne pokazuju. Ako jasno drugima damo do znanja da se osećamo postiđeno, bezvredno, i da imamo potrebu da se izvinimo, to nešto govori i o našem moralu i razumevanju situacije, zbog čega nas ljudi posledično prihvataju.

Koliko korisno može biti osećanje stida, najjasnije pokazuje istraživanje psihološkinje Džun Tengni sa Džordž Mejson Univerziteta, koja je poredila efekte osećanja stida i krivice na populaciji zatvorenika. Džun je zapravo htela da dobije odgovor na pitanje da li će kriminalci koji osećaju stid ponoviti zločin?

Prethodno je potrebno napraviti razliku osećanja stida i krivice. Krivica se naime povezuje sa određenom situacijom i činom koji smo napravili („Uradio sam nešto loše time što sam ukrao“), dok se stid povezuje sa procenom selfa, onim što mislimo sami o sebi („Ja sam loša osoba jer sam ukrao“). Džun je očekivala da će krivica biti efikasnija od stida u sprečavanju budućih kriminalnih dela.

privacy-pillory

Ona je uzroku od 400 kriminalaca iz lokalnih zatvora podelila testove koji su procenjivali koliko osećaju stid i krivicu, kao i da li krive druge za svoje probleme. Godinu dana nakon što su napustili zatvor, podelila im je dodatne testove i proverila policijske dosijee. Njena hipoteza je na prvi pogled potvrđena – zatvorenici koji su osećali krivicu, većinom su ispravili svoje ponašanje i ostali su na strani zakona. Zatvorenici koji su osećali stid, imali su tendenciju da krive druge za svoje probleme, zbog čega ništa nisu naučili iz svojih grešaka, i samim tim su ponovili kriminalno delo. Ključan je upravo deo koji se odnosi na prenošenje krivice na druge ljude – ukoliko su osećali stid, poniženost i prihvatali ličnu odgovornost, zatvorenici nisu ponavljali zločine.

Stid dakle može biti i funkcionalan i problematičan, u zavisnosti od toga na šta nas motiviše i koja uverenja stoje u njegovoj osnovi. Glavna funkcija stida je da nas spreči da ugrozimo društvene odnose, da vodimo računa o tome šta drugi misle, procenimo svoje ponašanje i budemo motivisani da ga ispravimo.

Uprkos lošoj reputaciji, stid je emocija kao i svaka druga, što znači da sam po sebi ne može biti negativna.  Pod određenim okolnostima, može biti od koristi.  Ne ustručavajte se, da se ponekad, bar malo, zacrvenite i postidite.

 

 

Reference:

Cibich, M. et al. (2016). Moving beyond „shame is bad“: How a functional emotion can become problematic. Social & Personality Psychology Compass, 10(9). 

Stearns, D.C. & Parrott, W.G. (2012). When feeling bad makes you look good: guilt, shame and person perception. Cognition and Emotion, 26(3). 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s