Brilliant Disguise: Priča o depresiji u priči o životu Brusa Springstina

Piše: Marica Stijepović

U tekstovima o geek psihoterapiji ali i ‘’affinity’’ terapiji već smo pisali o tome kolika je terapijska moć popularne kulture. Ova moć počiva na pronalaženju potencijala za promenu u onome što klijenta interesuje i onoga u šta je emocionalno investiran. U ovom tekstu nameravamo da se bavimo time kako se mentalno zdravlje može promovisati sredstvima popularne kulture kroz prikaze mentalnog zdravlja i bolesti, na nivou celog društva (ili barem armije fanova) a ne samo u odnosu ‘’jedan na jedan’’ kakav je psihoterapija.

Da li vam omiljena knjiga, serija, ili film, može vršiti funkciju terapeuta? Recimo, jedna finska studija bavila se prikazom psihološke traume u seriji Grey’s anatomy. Ona navodi da je prednost televizijskih programa koji se bave ovom tematikom to što iz ‘’sigurne’’ pozicije ispred ekrana posmatramo reakcije ali i izlečenje aktera. (Ovoj TV drami s obzirom na prikaz psiholoških i psihoterapijskih fenomena trebalo bi posvetiti poseban tekst.) U posebno stresnim trenucima moja sestra obično kaže: „Ponekad je sve što je čoveku potrebno u životu jedan Hari Poter maraton“. Možda svako od nas ima taj čarobni štapić pri ruci, ili samo treba da ga potraži.

Najvredniji predmet koji posedujem je autobiografija Brusa Springstina Born to run. Iz nje nećete saznati mnogo više o krahu Springstinovog braka sa Džulijen Filips nego što ste saznali slušajući Brilliant disguise ili If I should fall behind, niti će vas oboriti s nogu prikaz problematičnog odnosa Brusa i njegovog oca, opisan već u brojnim intervjuima i pesmama kao što su Independence day ili My father’s house. Ono što je novo u ovoj iskrenoj autobiografiji, čak i za tvrdokorne fanove, je otvoren odnos prema mentalnoj bolesti.

Na ovu temu Brus je već dao intervju New Yorkeru pre pet godina, ali je u autobiografiji priča dobila posebnu težinu. Springstin opisuje svoje napade anksioznosti i depresije; potrebu za medikamentima, tačnije Klonopinom (koji se na našem tržištu prodaje kao Rivotril); potrebu za psihoterapijom, koja je trajala trideset godina kod istog terapeuta, do njegove smrti. Kad smo kod odnosa sa ocem, ispostavlja se da Sprinsgtinov otac nije bio tipični tiranin i alkoholičar koji je zapostavljao svoju decu; naprotiv, i sam je patio od paranoidne šizofrenije ali i od napada depresije.

gettyimages-481812973Priča o depresiji u autobiografiji rok zvezde (gde očekujete analizu albuma i singlova, uglavnom) značajna je na mnogo načina: najpre, predstavlja vid normalizacije iskustva mentalne bolesti (i porodične istorije mentalne bolesti) kao nečega što se dešava, čak i ljudima kao što je Springstin. Normalizacija je jedna od tehnika porodične psihoterapije. Frizer i Šving opisuju  u knjizi Handbook of Systemic Psychotherapy, kako komentari terapeuta normalizuju iskustvo klijenta, čineći time da se klijent oseća manje izolovanim u svome problemu.

Elsie Jones Smith definiše normalizaciju kao tehniku koja se koristi sa klijentima koji su ‘’izgubili perspektivu’’, i koji su toliko obuzeti problemom da ga posmatraju kao nešto mimo ‘’normalnog ljudskog iskustva’’. Ona se poziva na DeJonga i Berga: normalizacija uključuje odgovor na klijentov razgovor o problemu koji zapravo predstavlja preispitivanje stava da problem klijenta nije u rangu uobičajenog ljudskog iskustva. Majkl Baden je nazvao svoj tekst na ovu temu Coming out of the closet of depression, upoređujući obelodanjivanje sopstvene depresije sa obelodanjivanjem drugačije seksualne orijentacije (što je takođe tema kojoj Springstin u svojim javnim istupima daje podršku). Baden se pita: ako je Springstin priznao da je depresivan, zašto ne bi priznali i ostali depresivni ljudi?

U psihoterapiji, naročito onoj suportativnog tipa, terapeut često nudi sebe kao model sa kojim klijent može da se identifikuje, u smislu usvajanja zdravije psihološke strukture. U suportativnim pristupima, samootkrivanje psihoterapeuta igra značajnu ulogu. Pacijent ima benefite od saznanja kako je terapeut rešavao pojedine probleme i nosio se sa teškim situacijama. Terapeut se međutim ovde ne predstavlja kao savršeno ljudsko biće jer klijent upravo može dosta toga da nauči iz terepautovih neizbežnih susreta sa životnim teškoćama. Klijent potom doživljava i svoje uspone i padove kao ‘’normalnije’’, uobičajene i za druge ljude, pa i za terapeuta koji je zrelo i formirano biće sa manama i vrlinama. Mnogi ljudi sa psihološkim teškoćama ne smatraju sebe normalnim, već naprotiv osećaju da se bazično razlikuju od zdravih i funkcionalnih ljudi u svojoj okolini. Stoga je često korisno da klijenti shvate da nisu sami u svojim problemima.

Takođe, priča o depresiji u priči o životu Brusa Springstina ruši predrasude i stigmu o mentalnoj bolesti. Sama njegova pojava prkosi stereotipima o ljudima koji imaju probleme u oblasti mentalnog zdravlja. Nasuprot stereotipima autodestruktivnih rok zvezda kao što su Kurt Kobejn ili Džim Morison, Springstin je srećno oženjen već dvadeset pet godina, koleginicom Peti, i imaju troje dece. Nikada nije uzimao droge, retko pije. Uz to, Springstin se sa svojom depresijom suočava kroz intiman čin pisanja, ali u knjizi koju čitaju milioni ljudi, što takođe predstavlja kontrast socijalnoj izolaciji tipičnoj za depresiju.

tn_328129522819929776_ci9popsi_b

Socijalna izolacija, međutim, neodvojiva je od stigme vezane za mentalne bolesti. Ogroman broj ljudi koji imaju probleme sa mentalnim zdravljem nikada ne potraži pomoć, a muškarci se još teže odlučuju da potraže pomoć nego žene. Upravo je preporuka Američke psihološke asocijacije da se problemi sa mentalnim zdravljem zbog kojih se pomoć traži predstave kao ‘’normalni’’.

Značajna poruka ove knjige je i delotvornost psihotropnih lekova i pokušaj da se razbije stigma oko njihovog uzimanja. Springstin opisuje kako u jednom trenutku postaje umoran od toga da izigrava ‘’zdravog građanina’’ i zove svog lekara. Šta ti pomaže?, pita ga ovaj. Kada uzmem Klonopin, odgovara The Boss. Onda, uzmi ga, kaže lekar. Takođe opisuje kako bi njegova žena prepoznala da ga obuzima depresija (značajan fakor u borbi protiv bolesti su članovi porodice, čega  smo se dotakle u tekstu o filmu Captain fantastic), odvela ga kod lekara i rekla: Ovom čoveku ovde trebaju lekovi.

Anksioznost i depresija ne nestaju sami od sebe. Takođe, one nisu nužni pratilac mladosti i lepote, kada im se i može progledati kroz prste. Naprotiv, kada je napunio šezdeset godina, Springstin je ponovo imao depresivnu epizodu koja je trajala godinu i po dana. Nekontrolisano je plakao, zbog čega je ponovo počeo da uzima antidepresive.

Čak i dugotrajne svirke po kojima je Springstin poznat postaju koping mehanizam. Opisuje kako su koncerti trajali toliko dugo jer je osećao ‘’čisti strah od samosažaljenja i mržnje prema sebi’’. Kada je na sceni, držao je realan život podalje od sebe. Međutim, nekada je i scenu koristio za prenos iskustava sa psihoterapije. Na jednom koncertu je ispričao šta mu je lekar rekao o njegovim čestim posetama mestu na kome je odrastao, a koje je opisao u pesmi My father’s house: ‘’Dogodilo se nešto ružno i ti se uporno vraćaš tamo, jer misliš da to možeš da popraviš’’. Je li neko pomislio na prisilu ponavljanja, tako karakterističnu za posttraumatski stresni poremećaj? A onda i uvid – ‘’da, to je ono što radim’’, kaže Sprinsgtin a doktor odgovara ‘’e pa, ne možeš’’. Možda, pomisliće potpisnica ovih redova, možda ipak možeš ako odlučiš da svoju priču podeliš sa svetom.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s