Dobar psihijatar u zmijskoj rupi

Piše: Sanja Dutina

Kada jedan američki film uzdrma javnost prikazom jezivog i nehumanog stanja u mentalnim institucijama, toliko da britanski cenzori, strahujući od reakcije publike, ubace dodatni kadar sa upozorenjem da se ne odnosi na uslove u britanskim bolnicama, jasno je da se ne radi o običnom ostvarenju.

The Snake Pit (1948) je jedinstven slučaj da film otvori kontroverznu temu, ukaže na izuzetno loš tretman pacijenata, pretrpanost mentalnih institucija, neznanje medicinskog osoblja i na kraju, doprinese unapređenju pristupa mentalnog zdravlja. Zato je on i danas, posle 70 godina, must-see.

Film je baziran na bestseleru autorke Meri Džejn Vord, u kojem ona delimično opisuje svoje iskustvo u psihijatrijskoj bolnici nakon što je doživela nervni slom, što je doprinelo realističnosti kompletne priče. Kako to tačno izgleda, već na samom početku nam je nagovešteno kada glavna junakinja filma, Virdžinija Kaninghem, potpuno izgubljena i sa rupama u sećanju, okruženje državne bolnice Juniper Hill u Njujorku, oceni kao zatvor.

Ne znamo od čega Virdžinija boluje. Meri je navodno doživela nervni slom usled finansijskog stresa, a prema scenariju, Virdžinija je shizofrenična. Iz današnjem ugla, ova dijagnoza je promašena. To je i razumljivo pošto je prvi Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje (DSM) izdat tek 1952. godine, kada je uvedena detaljnija i preciznija klasifikacija mentalnih poremećaja. O mentalnim bolestima se u to vreme vrlo malo znalo, a ugledni psihijatri, poput doktora Kika, oslanjali su se na dostupne metode kao što su elektrošokovi, hidroterapija, hipnoza, i sa humanije strane – psihoanaliza.

Doktor Kik, kao mladi i saosećajni lekar ispred svog vremena, pokušaće da pomogne Virdžiniji pre nego što je prerano otpuste iz bolnice usled pretrpanosti i nedostatka slobodnih kreveta za novopristigle pacijente. Kako je Kik svetla tačka inače turobnog psihijatrijskog okruženja, kontroverzne metode poput elektrošokova koristi samo da bi ostvario kontakt sa zbunjenom i dezorjentisanom Virdžinijom. Kada primeti poboljšanje, ovakav vid terapije prestaje, a Kik se posvećuje psihoanalizi. Uz pomoć hipnoze otkriva uzrok Virdžinijinih problema. Kako Frojdova psihoanaliza nalaže, neurotični simptomi nastaju usled nerazrešenih konflikata, posebno u detinjstvu, pa saznajemo i da Virdžinija potiskuje strašnu traumu iz najranijeg uzrasta koja se preslikala na njene buduće odnose sa muškarcima.

220px-snakepit1948_62862n

Naime, Virdžinija pati od nerazrešenog konflika i krivice, zbog čega nesvesno odbija ljubav i plaši se da voli. Smatra da njena ljubav ubija – uostalom, dvoje ljudi koje je volela, njen otac i verenik Gordon, umrli su, kako veruje, njenom krivicom. Privrženost ocu je knjiški opis Elektra kompleksa, dok je u Gordona pronašla izgubljenu figuru oca, zbog čega i nije mogla da podnese misao da postane njen suprug.

U trenutku kada doktor Kik rasvetljava izvor njenih tegoba, u samom kadru vidimo na zidu fotografiju Sigmunda Frojda.  Virdžinija na mentalnom planu razume šta je okidač bega od realnosti, ali duboko u sebi i dalje ne razume zašto.  Kik joj, kao pravi psihoanalitičar, objašnjava da nije ni važno zašto, ali da je važnije znati „kako“ i „kada“ je počelo:

Ne znate zašto prekidač pali svetlo ali znate gde je i ne morate se plašiti da ćete ostati u mraku.“

Film je inače kritikovan zbog preteranog aludiranja na Frojda i psihonalizu, pa tako nisu propustili da umešaju ni transfer. Virdžinija na kraju govori doktoru Kiku: „Nisam više zaljubljena u vas, zato mi je bolje.“

Film je po mnogo čemu bio ispred svog vremena, a jedan deo filma je sniman unutar psihijatrijske ustanove Kamarilo u Kaliforniji. Sa stanovišta istorije psihologije, posebno je značajan jer opisuje različite probleme Juniper Hill bolnice tipične za takozvani period uspona azila. Uloga porodice bila je svedena, osoblje su činili samo lekari i sestre, dok su izbor i obuka osoblja bili izuzetno loši.

U komičnoj sceni, koja nas navodi da se zapitamo ko je zapravo lud – sestre ili pacijenti, medicinska sestra ne dozvoljava da se hoda po tepihu jer je to jedino odeljenje koje ima tepih i potrebno je da ostane nov i čist. Virdžinija cinično reaguje: „Zašto ga onda jednostavno ne okačite na zid?“

Pacijenti su se prema tadašnjim pravilima delili prema ponašanju i polu, a Juniper Hill deluje kao ženska bolnica sa velikim brojem odeljenja u odnosu na stepen neprilagođenosti pacijenata. Virdžinija prolazi kroz većinu odeljenja, od onih sa najteže obelelim pacijentima do onih sa blažim simptomima. Nekada regredira svojom krivicom i begom od suočavanja sa problemima, a nekada usled zlostavljanja od strane medicinskog osoblja.

63782462

Bilo je čudno, bila sam među svim tim ljudima i u isto vreme sam osećala da u njih gledam sa nekog dalekog mesta, celo to mesto mi je delovalo kao duboka rupa a ljudi unutra kao čudne životinje.. kao..zmije, a ja sam bačena unutra…

Kasnije, nedeljama kasnije, razumela sam. Setila sam se da sam jednom pročitala u knjizi da su pre mnogo vremena psihički poremećene ljude stavljali u rupu punu zmija. Mislim da su shvatili da ono što normalnu osobu navede da poludi, može da šokira i povrati ludaku zdrav razum.“

Kao i u Juniper Hill-u, bolnice tog vremena bile su pretrpane, broj ležajeva u skučenom prostoru sve veći, i postojao je pritisak da se pacijenti prerano otpuste kako bi se oslobodilo mesto za nove pacijente. Prethodna glavna sestra jednog od „najpoželjnijih“ odeljenja Juniper Hill-a, i sama je završila kao psihijatrijski bolesnik, upravo usled pritiska i stresa sa kojim nije mogla više da se nosi. Pre nego što Virdžinija napusti bolnicu, gospođica Somervil, oštećenog testa realnosti, prilazi joj i meri temperaturu, a zatim zaključuje da će morati da ode jer je potrebno napraviti mesto za nove pacijente.

Olivija de Hevilend se za ulogu Virdžinije dobro pripremila, pa je provodila vreme u mentalnoj instituciji, posmatrala tretmane poput terapije elektrošokovima i hidroterapije, prisustvovala bolničkim društvenim događajima a ponekad i terapijskim seansama lekara i pacijenata. Ovaj film nije dobio priznanje ni za režiju, scenariju, niti glumu. Ipak, ovenčan je Oskarom. Najveću nagradu u filmskoj industriji dobio je za – zvučne efekte.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s