Kako deca postaju ubice (i može li im se „suditi kao odraslima“)?

Piše: Marica Stijepović

Deca ispod uzrasta od 14 godina ne podležu krivičnoj odgovornosti u većini država Evrope i Amerike (premda u nekima od tih država postoji mogućnost da se deci ‘’sudi kao odraslima’’ u slučajevima nekih krivičnih dela). Možda je to razlog što ne postoji puno istraživanja o deci koja se nalaze baš na tom uzrastu, a koja su počinila ubistvo.

Dejvid Šumejker i Ronald Princ u sveobuhvatnom tekstu u Clinical Child and Family Psychology Review, Vol. 3, No. 2, navode da je mogući razlog što tema nije bila interesantna istraživačima prosta činjenica da deca pre tinejdžerskog uzrasta retko čine ovakva krivična dela. Po njihovim podacima, broj počinilaca ubistva koji su ovog uzrasta nije u porastu – iako se, možda, o njima sada više priča. Stoga su uzorci za ispitivanje mali, a raspon godina veliki, ponekad  od 10 do 17 godina. Iz ovog razloga nije bilo moguće ni sačiniti tipologiju ubica ovog uzrasta.

Metodološke teškoće i zamerke sastojale su se ponekada u tome što su uzorke činila i deca koja su počinila homicid i deca koja su ‘’samo’’ pokazala agresivno ponašanje. Uz to, uzrast nije uvek bio pouzdana varijabla jer kalendarski uzrast nije u potpunosti odgovarao intelektualnom i emocionalnom razvoju.

Bušč i saradnici, u često citiranoj studiji u kojoj je sedamdeset i jedan mladi počinilac ubistva ‘’uparen’’ sa drugim, nenasilnim, maloletnim počiniocem krivičnog dela, izjednačenog po polu, rasi, obrazovanju, pronašli su da su mnoga od ove dece imala teškoće sa učenjem ili neurološke probleme. Međutim, meta-analizom su Šumejker i Princ utvrdili da studije nisu konzistentne u delu koji se tiče inteligencije počinilaca i nije potvrđeno da deca koja su počinila homicid imaju nižu inteligenciju od dece iz kontrolnog uzorka.

Studije nisu konzistentne ni u delu koji se tiče postojanja, odnosno nepostojanja psihijatrijskih oboljenja prisutnih kod ove dece. Majers i saradnici pronašli su da nijedno dete iz grupe malih počinilaca ubistava nije zadovoljilo kriterijume za postavljanje dijagnoze nekog od poremećaja iz grupe psihoza, već pre, recimo, poremećaja raspoloženja ili zloupotrebe supstanci i skoro uvek prisutnog poremećaja ponašanja.

badseed1Samim tim, možemo zaključiti da je populacija dece koja počine ovakvo krivično delo heterogena po brojnim svojstvima. Međutim, svi citirani autori se slažu da ona imaju nešto nedvosmisleno zajedničko.

Veliki procenat dece koja su počinila ubistvo dolazi iz porodica u kojima su uslovi za razvoj dece nepovoljni, dakle  postoji psihološko ili fizičko zlostavljanje, porodično nasilje, odsustvo roditelja ili loše roditeljstvo, i opšta nestabilnost domaćinstva.

Fizičko i psihološko zlostavljanje i izloženost porodičnom nasilju, kako zaključuju Šumejker i Princ,  utiču na decu na više različitih načina: za početak, u domaćinstvima gde vlada atmosfera nasilja, deca retko iskuse sigurne veze sa odraslima i sigurno zadovoljavanje svojih potreba dok odrastaju, pa samim tim njihova socijalizacija nije usmeravana od odraslih na adekvatan način. Deca iz ovakvih porodica često traže da odmah zadovolje svoje potrebe, bez odlaganja, što rezultira agresivnim izlivima kada im potrebe nisu zadovoljene. Potom, učenjem po modelu nasilje počinje da se doživljava kao nešto očekivano i normalno.

Pretpostavlja se da kombinacija učenja po modelu i neurološke vulnerabilnosti kod dece povećava rizik od ubistva u situacijama kada je dete preplavljeno sadržajima  svakodnevnog nasilja kod kuće. Takođe, deca koja počine ubistvo češće imaju člana porodice sa kriminalnim ponašanjem nego deca koja nisu počinila ubistvo.

Gotovo svi autori u zaključcima nedvosmisleno pozivaju na porodične i sredinske uslove kao faktor rizika za tako teško krivično delo od strane maloletnog lica i samim tim preporučuju da se preventivni programi ovakvih ponašanja bave upravo porodicama iz kojih potiču deca u riziku, ali i njihovim okruženjem.

boy-aJedan od mojih omiljenih filmova svih vremena je Boy A (nastao po romanu Džonatana Trigela, koji je u Srbiji izdala Dereta). Erik Vilson je proveo polovinu svoga života u zatvoru, a ima samo dvadeset četiri godine; osuđen je za ubistvo svoje vršnjakinje, zajedno sa dominantnijim drugom Filipom. Iz zatvora izlazi pod lažnim, ‘’običnim’’ imenom Džek. Reakcija javnosti, kada se sazna za njegov izlazak iz zatvora, je stravična; novinari pozivaju na linč, raspisana je nagrada za njegovo pronalaženje.

Erik odrasta kao jedino dete nezainteresovanog oca i bolesne majke, dok se za Filipa saznaje da ga je silovao stariji brat. Filip strada u zatvoru kao žrtva suicida ili prebijanja, dok Erik strada po izlasku iz zatvora kao žrtva nerazumevanja sredine.

Film je delimično inspirisan slučajem Džejmsa Burglera. O filmu je njegov režiser rekao:

‘’…suđenje podrazumeva da jednaki sude jednakima… u tom slučaju, dvojici dvanaestogodišnjaka u poroti je trebalo da sede jedanaestogodišnjaci’’.

U knjizi, kao ni filmu Boy A, nikada ne čujemo da se Džek oseća krivim za ubistvo; ni knjiga ni film ne čine da saosećamo sa ubicom, već sa mladim čovekom koji je počinio zločin i koji je osuđen za taj zločin. Stoga, pre nego što se upustimo u frenetičnu hajku i frenetične psovke kada čujemo za neki ovakav slučaj, upitajmo se da li saosećamo – ne sa ubicom, već sa čovekom koji je već sa tri godine predodređen da bude kriminalac, složenom međuigrom hemije mozga i nepovoljnog okruženja.

Advertisements

One thought on “Kako deca postaju ubice (i može li im se „suditi kao odraslima“)?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s