„Captain fantastic“: fantazija o savršenom roditeljstvu

Piše: Marica Stijepović

Generacija roditelja kojoj pripadam bombardovana je stavovima da naša deca nisu dovoljno u kontaktu ni sa prirodom ni sa realnošću.  U filmu Captain fantastic Ben Keš odgaja svoje šestoro dece negde u šumama države Vašington, sam ih školuje, hranu lično ubijaju i spremaju. Ben, naizgled, živi san svakog roditelja – hipstera: njegova deca su fizički veoma čvrsta, toliko čvrsta da preživljavaju bez problema u uslovima koji bi drugu decu ostavili paralizovanu ili mrtvu; ne jedu belo brašno ni beli šećer, zgroženi su gojaznošću prosečnog Amerikanca pitajući se jesu li svi bolesni.  Čitaju Dostojevskog, raspravljaju o kontroverznoj poziciji pripovedača u Loliti, znaju razliku između trockiste i maoiste. Deca imaju originalna imena poput Bodevan i Nai, svako od njih je ‘’jedan jedini na svetu’’. Umesto Božića, proslavljaju Dan Noama Čomskog uz idiosinkratičnu pesmicu o ‘’čika Noamu’’.

Benova žena, majka dece, Lesli, počinila je samoubistvo i porodica kreće na roud trip kako bi sprečili da bude sahranjena na konvencionalan način. Naime, Leslina poslednja želja bila je da bude kremirana u skladu sa budističkim principima (i u neskladu sa porodičnim pravilom prezira prema bilo kojoj organizovanoj religiji, što se licemerno objašnjava time da budizam za Lesli nije bio religija već filozoifija), da se oko njene urne peva (Sweet child o’ mine)  i igra te da bude puštena niz WC šolju u obliku pepela. SPOILER ALERT: do kraja filma porodica će uspeti da ostvari ovaj cilj i to otkopavanjem majčinog na silu sahranjenog tela iz porodične grobnice.

Zanimljivost filma ogleda se pre svega u njegovoj prikrivenoj premisi, odnosno fantaziji o savršenom roditeljstvu kao i savršenom jedinstvu čoveka sa prirodom – a gde su fantazije o idealnom, tu je i narcizam. Benova fantazija o idealnom roditeljstvu zapravo je proizvod primitivnih mehanizama odbrane kao što su splitting i projektivna identifikacija: Kešovi – porodica – su sasvim dobri, dok je spoljnji svet loš; njegov odnos sa Lesli je čist i pun ljubavi, barem ga on tako percipira uprkos činjenici da je supruga počinila samoubistvo i da su se pre toga često svađali. U svojim fantazijama on Lesli zamišlja kao srećnu, i ovo mu daje snagu da nastavi njihovu ‘’zajedničku misiju’’. S druge strane, Lesline roditelje i svoju sestru doživljava, a i film ih tako prikazuje, kao idealno loše, idealno dosadne, idealno prosečne itd. u smislu da ne postoji nikakvo nijansiranje između Kešovih i ‘’drugih’’ niti tolerancija na različitosti. Ben to i demonstrira svojoj konvencionalnoj sestri, čija su deca mediokriteti s tabletima u rukama /kakva bi bila skoro sva deca koju poznajete kada bi ih neko istrgao iz konteksta i prikazao isključivo iz tog ugla/ nasuprot osmogodišnjem detetu koje recituje i razume Povelju o pravima bez imalo zamuckivanja.

Međutim,  Benov narcizam je poljuljan kada mu najstariji sin, Bodevan, kaže da ga ‘’nije ničemu naučio, osim knjigama’’  a srednji sin, Relian, ga pita zašto ne slave Božić kao sve normalne porodice. Nakon toga, njegova kćerka zamalo gine kao posledica nevešo izvedenog plana da se Relian kidnapuje od babe i dede s kojima želi da ostane. A kada dođe do narcističkog sloma kod Bena, on donosi odluku u skladu sa pogledom na svet koji je uslovljen splitingom: odlučuje da decu prepusti dedi i babi, i u potpunosti nestane iz njihovih života, u čemu ga deca sprečavaju uvukavši se kradom u autobus i odlazeći sa njim. Potom najbuntovnije dete citira Čomskog.

captain_fantastic_film_2

Nema nijansiranja: deca ili u potpunosti pripadaju Benu ili u potpunosti pripadaju svetu. Grandioznost se ogleda u potrebi da se drugi sagledaju kao manje vredni od nas: drugačiji stavovi ne mogu da koegzistiraju sa Benovim, te je stoga neophodno da deca u potpunosti napuste svet – čak i ona deca koja su želela da budu deo toga sveta i zbog toga se konfrontirala sa Benom, odustaju od sveta pred pretnjom gubitka jedinog roditelja.

Evidentno je da se sukob vrednosti dešava sa obe strane, jer deda dece, Leslin otac, pokazuje podjednaku rigidnost u propagiranju svojih vrednosti, koje su u filmu date prilično površno i paušalno. Međutim, deda, kao glavni negativac u očima Bena i dece prikazan je ipak kako delimično usvaja njihove vrednosti – radi jogu, šali se na svoj račun. Njih dvojica su u sukobu zbog  neogućnosti da se pomire sa Leslinom smrću: deda svaljuje krivicu za kćerkinu smrt na zeta, a Ben, uprkos svom slobodnom duhu i izuzetnoj informisanosti, ne pokazuje poznavanje bipolarnog poremećaja od koga je bolovala njegova žena niti priznaje uticaj interpersonalnog konteksta na  ovo oboljenje već ga paušalno objašnjava ‘’krenulo je nakon porođaja sa Bodevanom’’.

Ovo je, osim prikaza narcistične porodice, još jedna interesantna tema filma: odnos porodice prema mentalnoj bolesti jednog njenog člana. Naime, prema postavkama porodične terapije, bilo koji simptom a kamoli dijagnozu bolesti nemoguće je posmatrati odvojeno od konteksta; i dok su sedamdesetih godina vladale teorije o porodici kao etiološkom faktoru bolesti, sada je prihvatljivije reći da porodica utiče na tok bolesti.

Ben se prvi put suočava sa mogućnošću da je donekle negirao intrapsihička dešavanja kod svoje žene je kada pročita njeno pismo upućeno majci, u kojoj Lesli negira ‘’navode iz prethodnog pisma’’ i hvali svoj život sa Benom, završavajući ga sa ‘’definišu nas naša dela a ne naše reči’’. Lesli ovo piše neposredno pre samoubistva. Ne dobijamo nikakve informacije o tome kako su se Leslini roditelji, a kako Ben, nosili sa Leslinom bolešću, iz čega je evidentno da su u potpunosti odlučili da izbegnu preispitivanje. ‘’Brutalna iskrenost’’ koju Ben ceni u odnosu sa decom nije dovoljna da bi se pozabavio ovim pitanjem, najpre pred samim sobom; naime, on im kratko saopšava da se majka ubila, dok svojim sestrićima objašnjava i detalje kako je to učinila, ali bez stvarne želje da pronikne u suštinu ovako teške odluke; niti njegova deca, navodno naviknuta na postavljanje teških pitanja, pomišljaju da o ovome sa njim razgovaraju.

Nasuprot ovome, istraživanja pokazuju da je veoma korisno kada je porodica uključena u tretman bipolarnog poremećeja, kao i da su epizode javljanja povezane sa situacijom u porodici. Za porodičnog terapeuta prećutkivanje majčine bolesti je prvi signal da komunikacija u porodici zapravo nije otvorena i fleksibilna kakva bi po navodnim uverenjima porodice ona morala da bude. Kasnije saznajemo da su se Lesli i Ben svađali, da je ona želela da se vrati u civilizaciju i da je kradom pomagala najstarijem sinu da se upiše na koledž. SPOILER ALERT: najstariji sin, iako je primljen na najprestižnije koledže u USA, poslušaće očev savet i neće studirati ni na jednom od njih, iako će se prividno odvojiti od porodice odlaskom u nekakvu nezavisnu avanturu.

cpfU zdravom porodičnom okruženju svako dete je u stanju da razvije svoj identitet, svoja mišljenja o različitim pitanjima, što omogućava autonomiju u pripremi za odrastao život. U narcističnim porodicama bilo kakvo odstupanje od porodičnih uverenja posmatra se kao uvreda i pretnja, na šta narcistični roditelj reaguje, a kako bi drugo nego pretnjom prekida odnosa. Kada je roditeljski stil ovakav, deca postaju odraz roditeljskih očekivanja i nije im dozvoljeno da budu posebni, da budu indvidue – uprkos tome što imaju toliko originalna imena. U ovakvom kontekstu deca uče da ignorišu svoja osećanja, a ako ih osećanja ne vode u ponašanju, postaju potpuno zavisni od vođstva drugih. Ovo je zato što je narcističnom roditelju potrebno  da deca ispune njegove emotivne potrebe – a to je, da nikad ne ugroze njihovu sliku o sebi, da im stalno pružaju potvrdu da je vredan pa čak i superioran i da ima potpunu kontrolu nad svojom decom.

Benu ovo polazi za rukom: iako je na kraju napravio kompromis sa svetom upisavši decu u školu i otišavši sa šume na farmu, njegova porodica i dalje funkcioniše kao jedno, osim najstarijeg sina, koji je umesto koledža otišao da poseti na primer Namibiju. Ostalo petoro dece vredno skuplja jaja domaćih kokošaka, s tom razlikom što sada idu u školu, ali ne možete očekivati da će ih posetiti deda ili tetka ili da će neka od devojaka dovesti momka sa I-phoneom u taj izgubljeni raj. U ovakvom kontekstu, to jest sa ovakvim podtekstom, jasno je zašto je jedan član porodice kao jedini izlaz iz ove situacije video samoubistvo, a prognoza za drugu decu ne obećava – verovatno će imati jednu od dve uloge rezervisane za decu u narcističnim porodicama: ili žrtvena jagnjad ili zlatna deca. Na kraju filma, čak i žrtvena jagnjad su se vratila u okrilje porodice – najstariji sin vrednosno, ako ne fizički – uz potpuno prihvatanje porodičnih pravila. Dok su kada saznaju za majčinu smrt deca pikazana kako tuguju na različite načine, što se i dešava u funkcionalnim poroidcama, prilikom proslave (da, dobro ste pročitali!) majčine sahrane deca različitih uzrasta učestvuju u morbidnom porodičnom ritualu sa nekriičkim zadovoljstvom koje jedino i može da zadovolji njihovog oca.

Umesto kritike konzumerizma ili veličanja iskrene komunikacije koju je moderni svet navodno zaboravio, naročito u odnosu sa decom, Captain fantastic je, očima porodičnog terapeuta, samo priča o žrtvovanju cele porodice grandioznom selfu njenog patrijarha.

 

Featured Image: www.teaser-trailer.com

 

Reference:
Miklowitz, D.J. (2007) The Role of the Family in the Course and Treatment of Bipolar Disorder, Curr Dir Psychol Sci. ; 16(4): 192–196

Donaldson-Pressman, Stephanie, Pressman R.M. (1997) The Narcissistic Family: Diagnosis and Treatment, Jossey-Boss Publishers, San Francisko

One thought on “„Captain fantastic“: fantazija o savršenom roditeljstvu

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s