„Superuvce“: digni ruku kada čuješ biiip

Piše: Marica Stijepović

Superuvce je svakako jedna od pet najznačajnijih knjiga koje sam držala u rukama, i to ne samo zbog svog ličnog iskustva oštećenja sluha. U ove značajne knjige spada i Čudo, o kome smo već pisali ovde, a sa kojim svakako često upoređuju Superuvce na Internetu. Superuvce, naslov originala El Deafo, roman je u stripu koji je o sopstvenom iskustvu napisala CeCe Bell. Počinje sa ‘’normalnim’’ detinjstvom Cece, najmlađe u porodici sa troje dece. Jednog dana, bez ikakve najave, Ceca oboli od meningitisa, nakon kojeg ostaje trajno oštećenog sluha. Ostale posledice meningitisa, kao što su nemogućnost da hoda, se vremenom saniraju. Bolest ima traumatsko dejstvo na nju kao i na celu porodicu još i pre nego što otkriju da je ogluvela; Ceca se ne razdvaja od mame, prati je svuda po kući, strahuje da se ne vrati u bolnicu. Njena sestra, Sara, ostaje pored njenog kreveta svake večeri dok ova ne zaspi.

Iskustvo deteta sa stečenim gubitkom sluha opisano je na univerzalan način: roditelji najpre primete da Ceca ne čuje, odvedu je kod stručnjaka za sluh, on uradi audiogram (‘’Digni ruku kad čuješ bip’’, ‘’Šta? Uh! Možda je rekao digni ruku kad čuješ bip… pa, probaću’’ – naizgled tako obične rečenice koje je svako od nas čuo – ili naslutio – kada je otišao po loše vesti o svom sluhu), a onda pokaže ‘’nekakav grafikon zbog koga se mama i tata ne osećaju baš srećno’’. Onda doctor uzme otisak iz Cecinih ušiju i za dve nedelje ona dobija ‘’kutijicu sa dve žice’’ sa kojom može da čuje čak i sebe kako gricka lizalicu. Ono što se Ceci događa sa četiri godine, meni se dogodilo sa petnaest; nezgodan period jer sam sve do dvadesete odbijala da nosim slušni aparat. Ne samo što mi je odbijanje da nosim aparat dodatno pogoršalo sluh nego me je sada, čitajući Superuvce, stid sopstvenih neadekvatnih koping mehanizama. Moji aparati su, pri tome, smešno mali i neprimetni u odnosu na Cecine. Interesantno je pomenuti da u svetu ljudi sa slušnim aparatima postoji dilema da li pravljenje takvih slušnih aparata (‘’nevidljivih’’) zapravo stigmatizuje ljude sa oštećenjem sluha jer se gluvoća predstaclja kao nešto čega se treba stideti. O ovome je za Psychology today pisala bivša urednica Nju Jork Tajmsa, Ketrin Buton, koja je i sama korisnica slušnih pomagala. (Čitajući linkovani tekst, setila sam se koliko sam zgranuta bila kada sam prisustvovala skupu jedne internacionalne organizacije za omladinu oštećenog sluha i shvatila da njena tadašnja predsednica skriva majušni slušni aparat ispod frizure specijalno ošišane tako da u svakom trenutku prekriva uši. Kad sam se vratila sa tog skupa, demonstrativno sam se ošišala na kratko, samo da bi svet video moje slušne aparate.) 00page

Ceca se, kako priča odmiče, oseća neprijatno zbog žica koje vire, kao i ‘’ružne torbice’’ koju nosi, ali ovo prestaje da joj smeta kada pođe u specijalnu školu za decu oštećenog sluha. Poglavlja koja slede od  velikog su značaja za sve koji žive sa ovim oštećenjem, ali i njima bliske ljude. Komunikacija je po definiciji dvosmeran proces, koji podrazumeva da svi mogu da prate razgovor i uključe se u njega. Kada se to, iz bilo kojeg razloga, ne dešava ili ne ide glatko, većina ljudi se oseća frustrirano. Superuvce pomaže ‘’čujućoj većini’’ da shvate kako pokušaji komunikacije izgledaju iz ugla osobe koja ne čuje, pa se uz to i stidi da prizna da ne čuje, te zato ponekad ignoriše, a ponekad pogrešno odgovori. Ono što ljudi koji čuju ne znaju je da se gluvi i nagluvi ljudi upinju da komuniciraju, jer komunikacija je ključ opstanka čak i u biološkom, a kamoli u društvenom smislu; ova napetost dodatno isrpljuje i dovodi do nesporazuma i odustajanja od komunikacije. Sve ovo je u knjizi objašnjeno potanko: treba gledati kako se ljudima pomeraju usta, kako bismo ih bolje razumeli… ali to je teško jer mnoge reči zvuče slično, pa se usne pomeraju na isti način kada ih ljudi izgovaraju… zato nije dovoljno gledati samo usne. Moraš biti detektiv i tražiti druge detalje… moram stalno videti onoga koji govori. Vikanje ne pomaže. Kad padne mrak, i ne pokušavaj… grupni razgovori se ne mogu razumeti. Psihoterapeutsko dejstvo imaju rečenice Deca se ponovo smeju, pa se smejem i ja… ali čemu? jer se u njima pepoznaju svi koji su ikada imali ovaj problem.

Cecina usamljenost među ljudima koji čuju postaje očigledna kada promeni grad i školu i krene u redovnu školu. Najpre je oduševljena svojom moći da čuje, ali onda je na zemlju spusti najobičnije pitanje ‘’Hej, šta ti je to u ušima? Jesi li ti gluva?’’ Ona ima uobičajene dečje probleme, ali koji su pocrtani njenim oštećenjem sluha –  recimo, uspeva da pronađe drugarice, međutim one je tretiraju na način koji joj ne odgovara. Sa prvom drugaricom, Larom, pristaje na sve njene ideje koje su često napadne i glupe samo da bi uopšte imala drugaricu, dok njena druga drugarica, Đina, pocrtava Cecin hendikep time što stalno viče, rasteže slogove i ne trudi se da zaista razume kako bi mogla da joj pomogne. Na primer, pozove je na žurku u pidžamama i ugasi svetlo tako da Ceca ne čuje razgovor; pusti film i pojača ton ne shatajući da je Ceci potrebno da razume, a ne da čuje. Njihovom prijateljstvu dođe kraj kada Ceca odluči da joj stavi na znanje kako treba da se ponaša prema njoj – kao i da joj nije prijatno da bude predstavljana kao ‘’gluva drugarica’’.

Pages from El Deafo by Cece Bell. Click here to enlarge.Cecin koping mehanizam – narodski rečeno, odgovor na sve ovo, je da sebe zamisli kao superheroja. Koja je moja supermoć? Supersluh! Uostalom, kako kaže i autorka knjige, pa i Brus Vejn mora da nosi celu onu opremu koja ga pretvara u Betmena! Cecino raspoloženje međutim oscilira: Superheroji jesu sjajni, ali su i drugačiji. A biti drugačiji često znači biti usamljen. Na početku pripremnog razreda sam vrlo usamljena. Mehanizam je sličan kao kod Betmena koji nadvladava svoju traumu kao i gubitke i pretvara ih u svoju snagu, s tim što je Cecin slučaj još opipljiviji. Radi se o tome da ona postaje ‘’junak’’ ne uprkos hendikepu već upravo zbog njega.

Kada pribegava fantaziji kao kopig mehanizmu – ono što radimo i mi odrasli kada ne živimo u skladu sa svojim željama i uverenjima – Ceca zamišlja da kao Superuvce radi stvari koje u stvarnosti ne bi mogla. Međutim, i ta fantazija na neki čudesan način oslobađa. Kada pronađe pravu prijateljicu, Ceca je takođe u fantaziji promoviše u najvažnijeg superheroja na svetu, Istinskog prijatelja. Sa istim koping mehanizmima pristupa i činjenici da je počela da nosi naočare. Zahvaljujući svom slušnom aparatu postaje popularna u razredu: pošto učiteljica nosi mikrofon oko vrata, jedino Ceca može da je čuje kada se vraća u razred i tako upozori drugare da se vrate na mesta. Ovu supermoć nijedno drugo dete nema! Dugo sam želela da čujem kao oni, ali ja imam nešto što oni nemaju – supermoći! I zabavno je koristiti ih ovako! A što je još važnije, zahvaljujući supersoničnom uhu, uspeva da izgladi nesporazum sa svojom najboljom drugaricom.

Cece Bell, čija je ovo autobiografija, u međuvremenu je postala poznata autorka knjiga za decu, ilustratorka, gostuje po školama i motiviše decu ali i odrasle da prihvate one koji su različiti – i supereheroji – među nama. Navodi da je namerno crtala likove u knjizi kao zečeve jer su zečevi poznati po svom dobrom sluhu a ona se osećala kao jedini zec sa čijim ušima nešto nije u redu. Knjigu je osmislila kao neku vrstu priručnika ljudima koji čuju kako bi znali kako treba da se ponašaju prema onima koji nose slušne aparate. Zamorno je objašnjavati čak i bliskim ljudima iznova koliko je naporno živeti u svetu ljudi koji čuju i podrazumevaju da svi ostali čuju. Za decu sa oštećenim sluhom značajno je da mogu da čitaju o nekome kao što su oni – ovo normalizuje njihovo iskustvo, što je i opisano na jednom mestu u knjizi, kada Ceca gleda film o devojčici koja nosi slušno pomagalo. Čak kada toj devojčici u filmu kažu ‘’Gluva si kao top’’, Ceca se oseća rasterećeno i počinje da se smeje. U ovoj eri političke korektnosti, to zaista i jeste rasterećenje. Nikada nisam imala problem da me nazovu ‘’gluvom’’ (umesto ‘’osobom oštećenog sluha’’ ili kako se već moderno kaže) jer sam na faksu imala drugarice spremne da uvek sednu sa mnom u prvu klupu da bih mogla da čitam sa usana profesorima, te muža i braću koji su spremni da mi simultano prevode domaće filmove. Za sve ljude i decu oštećenog sluha čije porodice i bliski ljudi su tek na početku učenja o potrebama gluvih i nagluvih ljudi u svakodnevnoj komunikaciji – Superuvce je sjajno štivo.

 

Featured Image: www.washingtonpost.com

One thought on “„Superuvce“: digni ruku kada čuješ biiip

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s