Psihologija „ljubića“: da li je za sve kriva Džejn Ostin?

Piše: Zorka Vuković

Dok sam čitala članke za ovaj tekst, setila sam se davnog razgovora sa drugaricom. Scena se odvija u drugom razredu gimnazije, a glavne uloge imamo nas dve štreberke, stereotipne propratne spoljašnosti koja bi se, kad malo bolje razmislim, danas nazvala hipsterskom – išle smo ispred vremena. Elem, tema je bila mučna situacija nemanja dečka – ni u tom trenutku, niti ikada pre toga. Zaključak visokoumnog razgovora o mogućim razlozima bio je sledeći – za sve su krive sestre Bronte i Džejn Ostin.

Ljubavni romani (romance novels) jedan su od najprodavanijih književnih žanrova. Statistike iz 2014, izvedene iz istraživanja na američkoj populaciji, pokazuju da su čitaoci ovog žanra najčešće žene (82%), starosti između 30 i 54 godine; 64% pročita dva ili više romana mesečno, a u najvećem procentu (35,1%) staž čitanja „ljubića“ prelazi 20 godina. Samo u SAD izdavačka industrija je 2011. godine prodajom ljubavnih romana zaradila 1,5 milijardi dolara.

Dajući definiciju romanse, Nortrop Frej ističe da cilj romanse jeste utopijska fantazija, ali sa elementima stvarnosti, baš kao što je slučaj sa mitovima i bajkama. Uz dozu opreza, možemo ih nazvati savremenim naslednicima bajki (ili bar vanbračnom decom?). Linda Li, folkloristkinja sa fokusom na bajke i rodne narative, pokušala da definiše vezu između bajki i savremenih ljubavnih romana. Ona zaključuje da obe priče imaju određenu formu, uvode u svet fantazije, fokusiraju se na stvaranje i pomirenje para; iako u tekstovima ima varijacija, svi su žanrovski prepoznatljivi i često su obe forme, i bajke i ljubavni romani, otpisani kao trivijalni. Takođe, ona podvlači da se zaboravlja da bajke nisu namenjene samo deci, te tu vidi još jednu sličnost.

Li navodi da se među analitičarima žanra izdvajaju dve struje – ona koja misli da stereotipnost forme održava status quo kada se radi o menjanju ustaljenih socijalnih normi i patrijarhalnih uloga muškarca i žene. I zaista, najveći broj ovih knjiga završava se sa „i živeli su srećno do kraja života“ momentom, direktno ili kao nagoveštaj. Ona sama se ne slaže sa tom tvrdnjom, a žanr smatra dinamičnim i usklađenim sa vremenom u kome se piše, kao i potencijalnim terenom unutar koga se mogu menjati socijalne norme. Kao jedan od primera aktuelnosti žanra, navodi fantazije o silovanju, popularne tokom sedamdesetih. Cilj nije bio navesti čitaoca da se identifikuje sa realnim činom silovanja, već da obezbedi eskapističku formu uživanja u nečem što je zabranjeno – u ovom slučaju, u to vreme ne tako javno prihvaćenom seksu pre braka. Junakinje ne daju pristanak na čin, čime je odgovornost skinuta sa njih, ali sam seks za njih predstavlja uživanje, a ne bol i poniženje. Sa druge strane, u poslednjih dvadesetak godina, situacija se menja, te junakinje postaju aktivnije, samostalnije, spremnije da istražuju sopstvenu seksualnost i mejnstrim podžanrovi uglavnom odbacuju fantazije o silovanju. barbaracartlandcover

Druga struja smatra da ljubavni romani nude kodirane poruke o ženskoj moći koja se ogleda u menjanju heroja, što je najprimetnije u menjanju njegovih fizičkih (seksualnih) nagona u ljubav. Druga pretpostavljena pobeda žena nad sistemom, jeste pristupanje (putem braka ili veze) resursima i moći koja bi im kao ženama bila onemogućena od strane još uvek patrijarhalnog društva. Da li je „dobra udaja“ znak ženske moći, ostaje otvoreno za diskusiju.

Kao dodatak pretpostavkama evolucionista o razlikama između muške i ženske seksualnosti (muškarci preferiraju veći broj partnera, žene jednog, posvećenog, koji će brinuti o potomcima) Vu navodi da muškarci jače odgovaraju na vizuelne stimuluse, poput erotizovanih i pornografskih slika i filmova sa nepoznatim ženama. Žene su, iako ni same nisu imune na vizuelne draži, responzivnije na simboliku i kontekst, te na fantaziju o jednom, poznatom i bliskom i dominantnom muškarcu sa kojim se ostvaruje dublja emotivna veza, što u najvećem broju slučajeva odgovara opisu heroja ljubavnih romana. Vu pretpostavlja da je ženska seksualnost sklonija uticaju socijalnih faktora, dok je muška više biološki determinisana, pa u istraživanju pretpostavlja da će žene koje čitaju ljubavne romane biti više seksualno zainteresovane od žena koje ih ne čitaju ili od muškaraca. Rezultati su potvrdili početnu pretpostavku – čitateljke imaju izraženiji seksualni nagon, ali i manji broj partnera i kasnije su stupile u seksualne odnose. Ostaje pitanje smera uzročnosti.

naslovna Nešto starije istraživanje pokazalo je pozitivnu vezu između izloženosti romantičnom sadržaju (bilo kroz knjige, filmove ili druge medije), i nerealnim očekivanjima od partnerskih veza i seksualnog života. Aktivne konzumerke ovih sadržaja su bile sklonije očekivanjima „seksualnog perfekcionizma“, da im partner „čita misli“, a generalno su bile nezadovoljnije svojim vezama ili brakovima od kontrolne grupe. Ipak, i ovde se radi o korelaciji, pitanje je šta je starije, kokoška ili jaje, ili, nešto sofisticiranijim jezikom – ne može se dati odgovor na pitanje o smeru uzročnosti.

Još jedan od razloga zbog čega treba obratiti pažnju na efekat čitanja ljubavnih romana, jeste formativni uticaj živosti narativnog medija, zbog čega se fikcija lako urezuje u memoriju i biva važan gradivni materijal prilikom formiranja stavova. Kao potencijalno pozitivan aspekt čitanja ljubavnih i erotskih romana, pojedini autori navode izloženost žena seksualnom sadržaju, što, kombinovano sa seksualnim obrazovanjem, može biti korisno. Međutim, ukoliko objektivne informacije izostanu, ostaje bežanje u fantaziju, pročišćenu od životnih, nekada ne tako privlačnih elemenata stvarnosti. Analizirajući sadržaje romana, Igbal ukazuje na mogući negativan uticaj na reproduktivno zdravlje. U najvećem broju knjiga, izostavljena je dublja priča o seksualnoj zaštiti, a nezaštićeni seks navodi se kao primer poverenja i bliskosti, gde ne postoji „barijera“ između partnera. Iako savremene autorke češće pominju kontracepciju od svojih prethodnica, opisi su često površni i izostavljaju edukativne elemente. Slabo se piše o posledicama seksa, a i dalje postoji opasnost od glamurizovanja seksa bez eksplicitnog pristanka.

Opis seksualnog vrhunca u ljubavom žanru još jedan su iskorak od onoga što nudi realnost. U ovim savremenim fantazijama, orgazmi pljušte na sve strane i lako se postižu. Kao posebno postignuće, smatraju se simultani orgazmi (čak 45% opisanih orgazama u analiziranim romanima su simultani). Autorke istraživanja koje se bavilo kvalitativnom i kvantitaivnom analizom orgazama u romanima, Kabrera i Menar, smatraju da ovakvi opisi ojačavaju zapadnjački stav, usvojen i od strane psihijatara i lekara, gde izostanak orgazma ukazuje na patologiju. Ukoliko vrhunac nije postignut, dolazi do osećaja krivice kod jednog ili kod oba partnera.

Ipak, pisci ovog žanra zastupaju stav da žene vrlo dobro razdvajaju fikciju od stvarnosti, i da u tom pogledu nisu ništa ugroženije od muškaraca koji čitaju misterije, a ne postaju tajni agenti. Nejasno je zašto je ova forma toliko privlačna ženama – da li zbog, makar fantazmatskog, proživljavanja onoga što nemaju na stvarnosti, da li jednostavno zbog toga što je laka razbibriga i način opuštanja čiji cilj i jeste da bude što manje podudaran sa životnim zahtevima, obavezama i odlukama.

Sumirano, zaključak iz uvodne priče može se prilagoditi konačnom zaključku teksta. Džejn Ostin i porodica Bronte na stranu (sve vam je oprošteno), izgleda da ljubavne romane ipak možemo kriviti za ponešto. A nas čitateljstvo – za to što verujemo u bajke – davne, savremene, ljubavne ili neke druge.

 

Featured Image: www.exlibrispurses.com

 

Cabrera, C. & Ménard, A.D. (2013) ‘‘She Exploded into a Million Pieces’’: A Qualitative and Quantitative Analysis of Orgasms in Contemporary Romance Novels, Sexuality & Culture  17:193–212

Iqbal, K. (2014) The impact of romance novels on women’s sexual and reproductive health, Journal of Family Planning and Reproductive Health Care 40(4)

Lee, Linda J. (2008) Guilty Pleasures: Reading Romance Novels as Reworked Fairy Tales, Marvels & Tales, Volume 22, Number 1, 52-66

Shapiro, Joan & Kroeger, L. (1991) Is life just a romantic novel? The relationship between attitudes about intimate relationships and the popular media, The American Journal of Family Therapy, 19:3, 226-236

Wu, Huei-Hsia (2006). Gender, Romance Novels and Plastic Sexuality in the United States: A Focus on Female College Students, Journal of International Women’s Studies, 8(1), 125-134.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s