Istina je tamo negde: Prave verzije priča o psihološkim eksperimentima

Piše: Sanja Dutina

Ono što su Njutn i jabuka za fiziku, to su mali Albert, Ašove studije konformizma, Stenfordov zatvorski eksperiment i Kiti Đenoveze za psihologiju. Ali šta ako ove priče i nisu baš onakve kakvim su nas učili? Šta ako mali Albert nije generalizovao strah na sve bele objekte? Šta ako posmatrači ubistva Kiti Đenoveze jesu reagovali? Možda i ne podležemo tako lako mišljenju većine, a možda i ne čuči u svima nama zlo koje vreba povoljnu priliku da se pokaže, kako je zaključio Zimbardo.
Kada se priča prepričava dovoljno dugo, posebno ako se konstantno preuzima iz druge ruke sa ciljem da bude što razumljivija i što više pojednostavljena, određeni detalji neretko bivaju izmenjeni ili pogrešno interpretirani. Šta je prava istina o sad već mitskim psihološkim eksperimentima?

Istina o malom Albertu
Popularno pitanje glasi – ko je uopšte mali Albert? Poslednjih godina, nekoliko autora tvrdilo je da je otkrilo Albertov indetitet. Prema jednom, Albertovo pravo ime je Daglas Merit, a bio je sin Arvile Merit, medicinske sestre koja je radila u bolnici u kojoj su i vršeni eksperimenti. U ovoj verziji priče, Albert je umro sa šest godina. Neki drugi su kasnije obelodanili da je Albert patio od neuroloških oštećenja usled hidrocefalusa. Međutim, nijedni nisu u pravu a činjenica je da i dalje ne znamo gotovo ništa o pravom Albertu.
Najveći broj krupnijih nepravilnosti vezanih za sami eksperiment, tiče se prirode i vrste objekata na koje je Albert imao uslovljen strah. Na primer, u nekim udžbenicima izmišlja se strah od ujninog krznenog kaputa, plišanog medvedića i mačke. Greške su vezane i za boju. Naime, pacov kojeg je Votson inicijalno koristio bio je bele boje, ali većina drugih objekata nisu, poput zeca, psa, Votsonove kose, igračaka. Dodatni beli objekti kojima je testiran samo su maska Deda Mraza sa belom bradom i kutija pamučne vate. Pojavile su se i nepostojeće krznene bele rukavice i beli komadi krzna, i upravo zato se pogrešno predstavlja da je Albert generalizovao strah na sve bele i krznene stimuluse.
Određeni strah od ovih stimulusa jeste bio induktovan ali ne toliko konzistentno kako se navodi. Votson je Alberta uslovio na strah od pacova, zeca i psa, ali pet dana kasnije, u drugoj prostoriji, Albert na ove životinje skoro pa uopšte nije reagovao. Mesec dana kasnije, kada je opet testiran, plašio se pacova, kaputa, zeca i psa, ali je inicirao kontakt sa zecom i kaputom, što govori o tome koliko su Votsonovi nalazi bili zbunjujući.

albert-e1452866332558
Neki autori iznosili su tezu da je ceo eksperiment imao srećan kraj jer je Votson razuslovio Alberta, ali ni to nije tačno. Votson je saznao da mu Albert kroz mesec dana neće više biti na raspolaganju, i te dane je iskoristio za dodatnu igru sa stimulusima.
I sam Votson je vremenom prepravljao i naglašavao različite aspekte eksperimenta, pa čak je i opisao svoj rad kao „u toliko nedovršenom stanju da su verifikovani zaključci nemogući; zato se na ovaj sažetak, kao i na mnoge druge delove psiholoških radova, mora gledati kao na preliminarno izražavanje mogućnosti a ne katalog konkretnih i korisnih rezultata.“ Uz sva ograničenja i metodološke nedostatke, studija o malom Albertu se u najboljem slučaju može shvatiti kao pilot studija, pa opet, jedna je od najpoznatijih priča iz istorije psihologije.

Istina o slučaju Kiti Đenoveze
Zahvaljujući Kiti Đenoveze, naučili smo da gužve i gomile mogu biti opasne, i da niko ne pomaže kad svi gledaju. Ipak, nije sve tako crno-belo.
Prvi tekstovi nakon ubistva Kiti Đenoveze, objavljeni u The Long Island Press-u i The New York Times-u ne pominju nijednog svedoka. Times ipak kasnije šokira naciju – „Tokom više od pola sata, 38 uzornih građana Kvinsa, posmatralo je kako ubica prati i ubija ženu u tri odvojena napada. Niti jedna osoba nije pozvala policiju.“ I drugi su preuzeli ove podatke, a ostalo je istorija.
Džozef De Mej Junior, pravnik i istoričar iz Kvinsa, argumentovano tvrdi da je nekoliko ljudi videlo napad na Kiti, da su shvatili razmeru opasnosti i reagovali – neki su vikali sa prozora a neki pozvali policiju. Vinston Mozli je napao Kiti ne tri već dva puta, u razmaku od 10 minuta. Tokom prvog napada, čuo se povik iz zgrade koji je oterao Mozlija. Jedan od svedoka, koji je u to vreme bio dečak, seća se događaja, kao i da je njegov otac zvao policiju. Prema zapisima sa suđenja Mozliju, jasno je da je žena iz svog stana videla napad, pozvala komšiju koji je obavestio policiju, a zatim potrčala prema ranjenoj Kiti i držala je u naručju dok nije došla policija.
Koliko je efekat posmatrača komplikovan fenomen, potvrđuje i istraživanje objavljeno 2010. godine, a koje je pokazalo da grupe jesu sporije kada treba priteći u pomoć, ali i to se briše onda kada je situacija zaista alarmantna i kada je potrebno da se neko fizički umeša.

asch-experiment

Istina o Ašovim eksperimentima
Verovali ili ne, svima poznata suština Ašovih eksperimenata da socijalnom pritisku ne možemo da odolimo, potpuna je zabluda a poruka suprotna. Kada su prvi put objavljeni rezultati, tumačili su se ispravno, onako kako ih je i Aš video – kao snagu ljudske nezavisnosti u odnosu na mišljenje većine. Ljudi su sigurni u svoju percepciju – 63.2% je išlo protiv većinskog (pogrešnog mišljenja) dok se 36.8% povinovalo većini. Aš je merio i individualne razlike, pa je tako 25% ispitanika konstantno izražavalo uverenost u svoje mišljenje, dok je samo 5% ispitanika podilazilo grupi.
Tek kasnije, fokus je izmenjen i skrenuo u korist konformizma. U zavisnosti od toga šta akcentujemo, rezultati mogu i drugačije da se posmatraju. Udžbenici naglašavaju broj ispitanika koji su podlegli pritisku grupe, zanemarujući mnogo veći broj onih koji su ostali verni svojim stavovima. U kontekstu individualnih razlika, pominju da se 75% ispitanika bar jednom povinovalo većini, umesto podatka da se 95% ispitanika bar jednom usprotivilo.
Postoje i beleške sa intervjua koje je Aš vodio nakon eksperimenata, u kojima su ispitanici tvrdili da su sve vreme znali da grupa nije u pravu. Pa čak i u slučaju kada su se složili sa grupom. Prema njihovom viđenju, iako ih grupa nije ubedila, prilagodili su se kako bi umanjili neprijatnost situacije. Nije da ovaj podatak nije interesantan, ali godine su učinile da se Ašov eksperiment previše udalji od istine.

Istina o Stenforskom zatvorskom eksperimentu
Posle tri ekranizacije, malo kome je promaklo da je Zimbardov zatvorski eksperiment naglo prekinut nakon što su čuvari neočekivano postali previše brutalni. Pouka: i dobri ljudi u određenim situacijama postaju zli.
Međutim, ovaj eksperiment je trpeo kritike čak i u vreme kada je završen. Izgleda da je Zimbardo uticao na to da čuvari pomahnitaju i počnu da se ponašaju kao tirani. Tačnije, Zimbardo je bio nadzornik čuvara. Istina je da im nije davao nikakve instrukcije, ali dešavalo se da razmirice između čuvara i zatvorenika prerastu u fizički konflikt, što je Zimbardo u potpunosti ignorisao, na taj način poručujući čuvarima da je sve pod kontrolom i da slobodno nastave. Ćutanje je odobravanje, a uz svest da su posmatrani, čuvari su mogli da priušte publici (istraživačima) dobar show. Ali i nezavisno od toga, samo jedna trećina čuvara se zapravo ponašala sadistički, što je ukupno četvoro ljudi.
Jedan od čuvara je kasnije u intervjuu objasnio da je svesno kreirao svoju personu čuvara, poučen iskustvima koje je stekao kao član školskog dramskog kluba:

„To je bilo nešto što mi je poznato: da preuzmem drugu ličnost pre nego što se popnem na pozornicu. Čak sam vodio i svoj lični eksperiment – koliko daleko mogu da idem i koliko sile mogu da upotrebim, pre nego što neko kaže – Prestani sa tim!“

download
Dodatni faktor koji je mogao da oblikuje rezultate eksperimenta jeste izbor ispitanika. Ispitanici su se prijavljivali na oglas koji je tražio volontere za psihološku studiju zatvorskog života. 2007. godine urađen je eksperiment – puštena su dva oglasa u novinama, jedan je bio identičan onom koji je objavio Zimbardo, a drugi je samo izostavio frazu „zatvorskog života“. Poređenjem profila ličnosti ljudi koji su se prijavili na oglase, autori su došli do nalaza da je grupa koja je očekivala zatvorsku studiju imala značajno povišenu agresivnost, autoritarnost, makjavelizam, narcizam i socijalnu dominantnost, a nižu empatiju i altruizam.
Džon Mark, jedan od čuvara misli da su Zimbardova očekivanja uticala i na tok eksperimenta i na interpretaciju rezultata:

„Hteo je da bude u mogućnosti da kaže da se studenti, ljudi koji pripadaju srednjoj klasi, okreću jedni protiv drugih, kada dobiju poziciju i moć. Na osnovu mog iskustva, onoga što sam video i osetio, mislim da malo preteruje.“

A pazite sad – 2002. godine kada je BBC ponovio Zimbardov eksperiment uz pomoć dva socijalna psihologa, zatvorenici su formirali toliko jak grupni identitet da su svrgli čuvare sa vlasti!

 

FeaturedPhotoCredit: www.redbubble.com

Reference:

 Griggs, R. (2014) The Continuing Saga of Little Albert in Introductory Psychology Textbooks, Teaching of Psychology  vol. 41 no. 4, 309 – 317
Friend, R., Raferty, Yvone & Bramel, Dana (1990) A puzzling misinterpretation of the Asch „conformity“ study, European Journal of Social Psychology 20(1), 29-44
Harris, B. (2011) Letting go of little Albert: disciplinary memory, history and the uses of myth, Journal of the History of Behavioral Science,  47(1), 1-17
Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s