Zvuci za orgazam. A o seksu drugi put.

Piše: Sanja Dutina

Da li vam se nekada desilo da osetite nekakvo čudno, opuštajuće, prijatno „golicanje“ kroz telo, dok vam, recimo, frizer prolazi rukama kroz kosu, neko pažljivo savija kesu koja šuška, dok slušate glas koji šapuće ili nežno lupkanje noktima po plastičnoj površini? Osećaj je teško opisati ali koriste se termini poput „unutrašnjeg svraba po glavi i telu“, „moždanog orgazma“, „masaže mozga“, „meditativnog transa“, nešto slično kao kada se naježimo kada čujemo dobru muziku ili nas opusti zvuk morskih talasa.

Ako znate o čemu pričam, iznenadiće vas da taj neobični momenat kada zbog specifičnih zvukova osetimo mir i trnce po telu, zapravo ima ime. Ako  ste potpuno zbunjeni opisom, pre nego što nastavite da čitate, pogledajte ovaj klip:

Možda vam i dalje nije jasno šta se to dešava na snimku i pomalo imate transfer blama. U suprotnom, podsetiće vas na iskustvo koje ste već imali, koje ste možda ignorisali ili čuvali za sebe misleći da ste jedini na svetu kome se to dešava.

ASMR (Autonomous Sensory Meridian Response) je zvanični (ali ne i naučni) termin skrojen 2010. godine da opiše „zvukove koji pružaju dobar osećaj“. Sve je počelo kada je 2008. godine na forumu Steadyhealth.com, jedan od korisnika otvorio temu pod imenom „Čudna senzacija koja daje super osećaj“, pitajući se da li još neko oseća čudne senzacije u prisustvu čudnih stimulusa. Nekoliko ljudi je odgovorilo potvrdno, i ova neimenovana senzacija koja verovatno postoji od pamtiveka, prvi put je dobila potvrdu postojanja zahvaljujući diskusiji ljudi na internetu.

Dženifer Alen dve godine kasnije ovaj fenomen naziva ASMR-om, i ujedno osniva sajt asmrresearch.org, u nadi da će pokrenuti interesovanje javnosti i podstaći naučna istraživanja. U kovanici Autonomous Sensory Meridian Response, „autonomni“ se odnosi na individualnu i ličnu prirodu okidača, „senzorni“ i „odgovor“ je jasno odakle potiče, a „meridian“ je samo lepša reč za orgazam, iako ASMR nema apsolutno nikakve veze sa seksom niti je u pitanju seksualna senzacija. Dženifer je još otkrila da je ASMR univerzalan fenomen, i da ga veliki broj ljudi doživljava na bilo kom uzrastu – kod nekih se prvi put javlja u detinjstvu, kod nekih u poznim godinama.

Svako ima neke lične trigere koji pokreću ASMR, samo ih treba pronaći. Okidač može biti bilo šta. Najčešće su to zvuk pisanja olovke po papiru, kuckanje prstima po podlozi, nežno šaputanje, spori pokreti, pritiskanje kožne površine, okretanje stranica knjige ili časopisa, otvaranje poklopca sa tegle, savijanje odeće, otvaranje poklona, češljanje kose, zvuk smokija ili čipsa koji se lomi pod zubima, presipanje i mešanje tečnosti ili peska.

Okidač koji se izdvojio kao zajednički svim ljudima koji izveštavaju o ASMR-u jeste – Bob Ros. Slikar i voditelj emisije „The Joy of Painting“, poznat po svom umirujućem glasu uz prateći zvuk četkice po platnu. Emisija se puštala u Americi krajem osamdesetih godina prošlog veka, a danas je možete pogledati na YouTube kanalu, gde određene epizode imaju i preko 2 miliona pregleda.

Bob Ros je preminuo 1995. godine, ali po rečima njegovih prijatelja, ne bi ga začudilo što je postao zvezda ASMR zajednice. Naime, i sam je često govorio da je svestan da ljudi ne gledaju njegovu emisiju kako bi naučili da slikaju, već kako bi se opustili. Još tada, fanovi su mu slali pisma u kojima su ga uveravali da zahvaljujući njegovoj emisiji pobeđuju nesanicu.
MTI1NDg4NTg2MDAxODA1Mjgy

Na YouTube-u danas postoji bezbroj kanala i klipova posvećenih ASMR-u. Najpoznatiji je verovatno TheWaterwhispers Ilse, devojke iz Holandije, čiji klipovi, opet, imaju i preko milion pregleda. Tvorci ovih klipova posvećeno rade na kvalitetu snimka, čak koristeći najsavremeniju tehnologiju.  Tema je bezbroj – od igranja uloga gde ste u pravo vi u centru pažnje, lupkanja prstima po omotu knjige, nežnog gužvanja kesice kikirija, pa do pritiskanja dugmića na dzojstiku za Nintendo (često i na zahtev gledalaca). Trajanje klipova je ono što najviše zbunjuje sve koji se nisu susreli sa ASMR – mogu da traju i satima, a u stanju relaksiranosti i „hipnotisanosti“, ASMR „uživaoci“ i ne primete koliko dugo su prikovani pred ekranom.

I pored velikog broja ljudi koji izveštavaju o ovom fenomenu, ASMR i dalje postoji samo na nivou anegdota. U naučnoj literaturi se ne može naći nešto sa čim bi se poistovetio. Slično je osećaju kada se naježimo, ali ipak to nije u potpunosti to. Istraživanja su tek na početku, ali invaziju ASMR-a su propratili svi ozbiljniji svetski mediji poput New York Times-a i Guardiana.

Ema Barat i Nik Dejvis sa Swansea Univerziteta objavili su istraživanje urađeno na 500 ASMR entuzijasta. Kako se i moglo pretpostaviti, pronašli su konzistetnost po pitanju trigera (lična pažnja, šumeći zvukovi, spori pokreti, šaputanje i sl.), ali i da pomaže kod anksioznosti. Mnogi gledaju ovakve klipove kako bi se opustili, kako bi se bolje nosili sa stresom ili lakše zaspali.

S obzirom na to da je fenomen teško opisati rečima i da se kao lično iskustvo neće istaći kao tema razgovora, Emu ne čudi da do skoro nije imao ni ime.

Pre postojanja online zajednice, čula sam da mnogi doživljavaju ASMR, ali su mislili da se to samo njima dešava. Mislim da je nedostatak dokaza da ASMR oseća toliko velika grupa ljudi posledica nedovoljne istraženosti, ali i toga što ga prosto opisujemo kao naježenost.“

Fokusirana pažnja je svakako jedna od ključnih dimenzija ASMR iskustva, a povezuje se i sa osećajem uronjenosti, uz gubitak osećaja za vreme, i sa sinestezijom. Dženifer Alen smatra da ima veze sa detinjstvom, momentima kada su roditelji bili nežni prema nama – nežni dodir je takođe važan. Neki ga i opusuju kao osećaj „povratka u majčinu utrobu“.

Behavioral-HealthSve što zavredi pažnju javnosti, privuče i pseudo-naučna objašnjenja, pa tako i sami autori klipova tvrde da ASMR senzacije proizvodi oksitocin, hormon „ljubavi“ koji se na primer otpušta kada se ljubimo ili grlimo. Ne samo da ovo povezivanje nema utemeljenje u istraživanjima, već i je i predstavljanje oksitocina kao hormona „ljubavi“ preterano i pod znakom pitanja.

O ASMR-u ne znamo još uvek ništa, iako je većini poznat osećaj. Ne razumemo koji mehanizmi stoje u pozadini, da li je urođen ili naučen, zašto se javlja, ali toliki broj YouTube pregleda svedoči da postoji. A koliki broj vas koji čitate može to da potvrdi?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s