Istina o psihijatriji

Piše: Sanja Dutina

Psihijatar Robert Torre prvi put mi je privukao pažnju svojim tekstom objavljenim u hrvatskom  “Globusu” pre nekoliko meseci, kada se sažeto ali temeljno obračunao sa self-help psihologijom. Lid je glasio:

“Zavladao je terror pozitivnog životnog stava i psiho-fore su prodrle svuda. Popularna psihologija ne obraća se osobama s poremećajem, nego terapeutizira normalne.”

U moru psihologa i psihijatara koji su prigrlili pop-psihologiju i psiho-blebetanje, prijatno iznenađuje susret se stručnjakom koji javno kritikuje, osporava i promišlja, a sve sa ciljem da struku „izvede sa stranputice na kojoj se kreće već gotovo trideset godina.“

Svoje stavove Torre preciznije iznosi u knjizi Prava istina o psihijatriji“ objavljenoj u Zagrebu 2014. godine. Ako među istaknutim „nositeljima“ kritičke psihijatrije na samom kraju knjige pomene i Dušana Kecmanovića – znate da je na pravom putu. Ipak, objavljivanje feljtona a zatim i knjige izazvalo je buru u hrvatskoj javnosti, pa je čak i predsednik Hrvatskog psihijatrijskog društva uputio zbunjujuće (i neubedljivo) pismo glavnom uredniku Večernjeg lista, optužujući i njega i Torrea da stigmatizuje duševne bolesnike i diskredituju psihijatriju i psihijatre.

Zbunjujuće je jer je potpuno neverovatno da se ono o čemu Torre govori doživelo kao nešto novo. Zapravo, sve je već donekle izneto u delima Tomasa Sasa, Langea i brojnih drugih autora, pripadnika „pravca“ kritičke ili anti-psihijatrije. Torre to ne krije:

„Priznajem da sam potpao pod uticaj stranih faktora – inostrane literature koju nekritički gutam. No plasiranje opštih mesta zapadne psihijatrije na domaći teren doživljeno je kao da sam bacio bombu na hrvatsku psihijatriju. Ma, nisam.“

prava_istina_o_psihijatrijiŠta Torre zapravo u svojoj knjizi poručuje? Pored toga što je pružio pitak opis istorije psihijatrije i metoda lečenja duševnih bolesnika, konstatuje problem psihijatrije kao struke koja slabo napreduje i koja se predstavlja kao nauka, a zapravo joj nedostaju alati koji bi joj pružili naučnu utemeljenost.

„Naime, medicini ne treba psihijatrija kao pseudonauka, niti je psihijatriji dugoročno korisno igrati se medicine, gurati se tamo gde joj nije mesto, praviti se da jest ono što nije ako za to nema dovoljne naučne utemeljenosti, to jest ponašati se kao dete koje bez pokrića želi da ga tretiramo kao odraslu osobu.“

Ističe problem psihoterapije koja u teorijskom smislu ne doseže ni nivo teorija srednjeg dometa, zbog čega se svodi na life coach i zdravorazumske, banalne savete o životu.

Za pojam normalnosti, nemamo adekvatnu definiciju. Sama ta činjenica otvara prostor, tj „sivu zonu“ između normalnog i patološkog, zbog čega se sve češće otkrivaju novi poremećaji koji se, naravno, otklanjaju adekvatnim lekovima (Big Pharma problem).

„Jer najbolji je marketing leka – marketing bolesti, ili jasnije – lakše je prodati lek ako je prethodno prodana bolest. A nema medicinske grane kojoj je lakše izmisliti novu bolest od psihijatrije.“

U tom smislu, čak i svakodnevne životne reakcije i teška životna razdoblja, sagledavaju se kao neprepoznati psihički poremećaji. Prag dijagnostifikacije psihijatrijskih poremećaja je snižen, pa je tako, na primer, tuga ustupila mesto depresiji.

Neuropsihologija i neuronauke su obećavale, ali ni nakon 20 godina, pa i godina koje su proglašene „decenijom mozga“, nemamo značajne rezultate koji utiču na način na koji dijagnostifikujemo mentalne poremećaje i na koji ih lečimo. „Neuronauke dosad i zasad ne mogu ništa konstruktivno reći šta znači biti čovekom s genuino ljudskim životnim iskustvima.“

Torre smara da je vladajuća psihijatrijska paradigma potrošena, i da nam je potrebna nova. Kritički osvrt na psihijatriju je korektan i dobar za pacijente, jer su oni su „partneri u zajedničkom kreiranju politike mentalnog zdravlja“, zbog čega moraju biti upoznati sa „karakteristikama proizvoda koji im nudimo“. Torre se zalaže za psihijatriju u zajednici, uz razvijanje tolerancije i saosećanja sa patnjama drugih ljudi. U psihoterapiji, upravo je empatija ono što leči, stoga je više talenat nego nešto što se može naučiti tokom studija i edukacije. Oslanjajući se na istraživanja, zaključuje da nema dobre i loše terapije već boljeg ili lošijeg psihoterapeuta.

Ovim ne želi da kaže da psihijatrija nije nikome pomogla, niti da ne postoji želja da se pomogne. Problem je što nema standarda za pristupanje pomoći. „Ne dao Bog da hirurzi imaju takvu nedefinisanost i slobodu pristupa pri hirurškim zahvatima, jer posledice bi bile više nego pogubne.“

 

 

Featured Photo Credit: huffpost

One thought on “Istina o psihijatriji

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s