Čovek je životinja koja priča priče

Piše: Marica Stijepović

Legendarni profesor razvojne psihologije sa Beogradskog univerziteta, Ivan Ivić,  čijem sam poslednjem (zvaničnom profesorskom) predavanju prisustvovala  i koji nas je nakon tog predavanja poveo u Plato na kafu (bolje sam zapamtila tu priliku nego sadržinu predavanja, priznajem) – napisao je celu knjigu o tome da je definicija čoveka da je on životinja koja koristi simbole. Definicija mi se dopala jer je spajala psihologiju sa filozofijom, mada je unutrašnjost knjige više govorila o tome kako se čovek u okviru života razvija tako da može na pravi način da koristi simbole, nego o tome kako ih “ređa“ u neki viši smisao. Gotovo petnaest godina kasnije, mislim da su nam simboli (na primer, reči) dati da bismo pričali priče, i bliža sam definiciji narativnih terapeuta (mada se ona ne protivi Ivićevoj definiciji): čovek je životinja koja priča priče.

Uvek mi se činilo da se u svim definicijama čoveka kao životinje zapravo pokušava stvoriti otklon i distanca od čovekove životinjske, krajnje biološke prirode, one koja pomalo plaši psihologe i filozofe, jer se uvek plašimo nepoznatog. Stoga i definicija koja čoveka opisuje kao životinju koja priča priče možda stavlja akcenat na kognitivnu, svesnu komponentu priča. Ne mora da bude tako: priče se, zapravo, ne samo rađaju već i osećaju u telu. Realno, nauka nam nije neophodna da bismo ispričali priču, i upravo zbog toga verovatno su besmisleni svi kursevi kreativnog pisanja koji funkcionišu kao Catch 22 – talentovanim piscima nisu potrebni a netalentovanim piscima svakako ne pomažu. Međutim, nauka nam je potrebna da bismo razumeli kako dobre priče utiču na publiku.

Svako ko je ikada doživeo panični napad zna da prirodni ’’bori se ili beži’’ mehanizam, kojim nas je priroda obdarila za slučaj da sretnemo vuka u šumi, može da pogodi naše telo i u potpunom odsutsvu spoljašnjeg nadražaja. Priče su samo druga strana svega toga: mogućnost da doživimo fizičku reakciju bez direktnog suočavanja sa stresnim stimulusom. Strašne priče nas privlače jer se plašimo da bi se ’’to’’ moglo dogoditi i nama – i jer želimo potvrdu da bismo ’’to’’ nekako mogli da savladamo, bilo da se radi o susretu s lavom, napadu panike, vesti da imamo neizlečivu bolest ili da je naše dete upravo izvršilo masovni shooting u svojoj školi ili na fakultetu. Da bi priča bila ’’dobra’’, potrebno je da nas odmah navede da naslutimo to, što će u našem telu proizvesti kortizol. Kortizol se uglavnom stvara naslućivanjem nekog zla, ili zločinca, koji vreba u pozadini. Kad nema kortizola, naša pažnja se fokusira na nešto drugo; ali kortizol nije dovoljan, potrebno je da u priči postoji neki lik do koga nam je stalo. Tada naše telo oslobađa oksitocin, koji je verovatno na vrhuncu kod fanova Star warsa u trenutku kada Leia konačno kaže Hanu da ga voli a on odgovori: Znam. Kao fan Harija Potera, avaj, ja nemam takav trenutak jer svi vode ili Sirijusovoj smrti ili Snejpovoj smrti; nešto najbliže tome je trenutak kada Džoel Beriš izgovori: Okay, na kraju Eternal sunshine of the spotless mind, a onda Beckova numera sa početka, na kraju filma dobije sasvim novo značenje: Everybody’s gotta learn sometime. (Eventualno još venčanje Ovena i Kristine u nekoj od brojnih sezona Grey’s anatomy, bez obzira na sve što se desilo kasnije.)

6777O oksitocinu je mnogo pisano i kao početnu frazu za muvanje koristi ga verovatno svaki brucoš psihologije; oksitocin se zapravo luči u svim situacijama kada se ljudi osećaju bliski jedni drugima (najkraća definicija) – ili možda čak i situacijama kada zamišljaju da su bliski? Dok nas priča obuzima, stvari koje bi mogle biti stvarne za nas postaju stvarne. Recimo, ako priča ima srećan kraj, aktivira nam se limbički sistem i oslobađa dopamin. Po Džeremi Adamu Smitu, naša evoluciona potreba je da imamo znanja o rešavanju problema. Ako ne postoji problem, i ne postoji potraga za rešenjem, onda ne postoji ni priča.

Jedna studija je pokazala da čitanje i slušanje priča zaista ima neurološki efekat. Broka oblast i Vernikov region u mozgu povezani su gustim snopom nervnih vlakana i odgovorni su, u šta nauka više ne sumnja, za učenje stranih jezika, razumevanje jezika, pa samim tim i priča. Međutim, priče utiču na mozak pa i na ličnost na mnogo drugih načina. Rejmond Mar negirao je da postoji specifična oblast mozga zadužena za razumevanje fikcije – ukratko, priče i romane obrađujemo u kognitivnom smislu na isti način kao i realne događaje. Mozak, baš kao u paničnom napadu, kao da ne pravi razliku između čitanja o iskustvu i samog doživljaja. Međutim, istraživanja su pokazala da ljudi koji redovno čitaju tzv. “fikciju“ imaju kapacitet da bolje razumeju druge, posmatraju svet i stvari iz njihove perspektive, i uopšte, sposobniji su za empatiju. Iste rezultate je pokazala studija koja se odnosila na predškolce – što im je više priča čitano to su bili ljubazniji i saosećajniji. Interesantno je da su u studiji kontrolisane varijable pola, pa čak i prihoda roditelja, tako da se promena mogla pripisati isključivo efektu priča odnosno izlaganju dece dečjoj literaturi, a što je za posledicu imalo ’’uranjanje“ u priču i preuzimanje perspektive likova od strane dece. Sličan efekat se postizao gledanjem filmova, ali ne i televizije, što je značajna implikacija za naredna istraživanja. Čini se da nas priče čine boljim ljudima, a neuronauka to potvrđuje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s