Piše: Sanja Dutina

8. decembra 1980. godine, Mark Dejvid Čapman ubio je Džona Lenona pred poznatom zgradom „Dakota“, u kojoj su Joko Ono i Lenon stanovali. Prema detaljima zvanične verzije, u koju većina fanova neće nikada poverovati, zbog čega i dalje stoji pitanje – Ko je zapravo ubio Lenona?, Čapman je bio opsednut Lenonom ali i Holdenom Kolfildom, junakom knjige „Lovac u žitu“. Između ostalog, ubistvo je izvršio jer je Lenon bio „lažnjak“, aludirajući na termin koji je Holden koristio da opiše ljude. Očevidac ubistva, vratar zgrade, tvrdi da je Čapman nakon ubistva, čekajući policiju, čitao upravo knjigu „Lovac u žitu“.

Iz tog razloga, Čapmanov zločin se pominje kao primer „copycat“ ili plagijatoskog zločina – zločina koji je u ovom slučaju delom inspirisan sadržajem knjige. Više dosledni definiciji „copycat“ zločina bili bi primeri nasilja i kriminala generalno inspirisani onima o kojima su izveštavali mediji, fiktivna i umetnička dela. Tako su brojna popularna, kultna ostvarenja poput filmova Taxi Driver, Natural Born Killers, The Martix, ili video igrice Grand Theft Auto, serije Dexter, knjige Paklena pomorandža, povezivani sa copycat zločinima. Sve ove priče sugerišu da popularna kultura igra ulogu u određenim aspektima kriminalnog ponašanja, kao što je slučaj i sa samoubistvima slučajevima (fenomen Verterovog efekta, o kojem smo već pisali).

Copycat zločini nisu nov fenomen. Prvi put se pominju još u XIX veku, kada se tvrdilo da su inspirisani knjigama i stripovima. Ubistva Džeka Trboseka, o kojima se senzacionalistički izveštavalo,  inspirisala su brojna plagijatorska ubistva.

Pošto mnogi osuđuju medije za glave krivce copycat i zločina uopšte, a kako smo svi podjednako na dnevnom nivou izloženi nasilnim medijskim sadržajima, kako to da samo relativno mali broj ljudi imitira sadržaje kojima su izloženi i upuštaju se u kriminalno ponašanje?

Pre svega, skoro je nemoguće izolovati samo jedan izvor, poput filma ili video igrice, i oceniti ga kao uzrok zločina. Postoje brojni drugi uticaji i faktori rizika koji doprinose kriminalnom ponašanju. Više od hiljade istraživanja je urađeno na ovu temu, i ne postoji niti nijedna jedina studija koja puko gledanje filma ili igranje video igrice ocenjuje kao jedini, direktni, kauzalni faktor zločina.

a-clockwork-orangeX

U izveštaju Hendrika koji je ispitivao zatvorenike i pokušao da utvrdi koliko je televizija uticala na njihove zločine, pokazalo se da je većina prestupnika vodila beleške dok su gledali krimi-programe, i da je 9 od 10 prestupnika na taj način naučilo nove trikove i povećalo ekspertizu. Takođe, 4 od 10 zatvorenika je isprobalo određeni zločin koji su videli na televiziji.

Međutim, iako ih je motivisalo ono što su videli, svi su već imali kriminalni dosije, i zločin bi bio počinjen bez obzira na to što su videli i čuli. Krimi-programi su poslužili samo kao izvor tehnike ili metode izvršavanja zločina, a nikako nisu predstavljali motivatore ili uzročnike zločina. Zločin i agresija su u mozgu posmatrača – uticaj medija može da postoji ali kod onih koji već imaju kriminalne predispozicije ili određene mentalne probleme.

Natural Born Killers

Film Natural Born Killers (1994) u režiji Olivera Stouna, povezan je sa mnogobrojnim copycat zločinima, i samim tim je najilustrativniji primer ovog fenomena. Do danas, nijedan drugi film nije povezan sa toliko zločina izvršenih u realnom životu.

Kao primer, 2007. godine, što je 14 godina nakon izlaska filma, Jasmin Ričardson (12) i njen dečko Džeremi Steink (23), ubili su Jasminine roditelje kao i njenog osmogodišnjeg brata. Tokom suđenja se otkrilo da su bili opsednuti smrću, da su nekoliko puta gledali ovaj film, i da je Steink gledao film pod dejstvom kokaina u momentu kada  je dobio ideju da „spasi“ Jasmin baš kao što je Miki spasao Malori u filmu.

1995. godine, Ben Daras i Sara Edmondson, otisnuli su se na roadtrip po Americi, i u Misisipiju ubili lokalnog biznismena Bila Sevidža, a zatim u Luizijani pucali u kasirku Petsi Bajers, zbog čega je ostala paralisana od vrata naniže. Godinu dana kasnije, Petsi je tužila Olivera Stouna i Warner Brothers. tvrdeći da su pustili u bioskope film koji glorifikuje zločine i za koji su znali da će podstaći ljude na zločine poput onog koji ju je zadesio. Centralno mesto u njenoj tužbi imala je izjava Olivera Stouna nakon premijere filma, koja glasi: „I najveći pacifista na svetu je rekao kada je izašao sa premijere, da je imao želju da nekoga ubije.“ Stvar se dodatno komplikuje drugom Stounovom izjavom, da je za ulogu Mikija Noksa izabrao upravo Vudija Harelsona, jer je Harelsonov otac zaista u zatvoru zbog ubistva. Samim tim, po Stounu, nasilje mu je u krvi.

NBKillazPostoje brojni elementi koji doprinose da upravo ovaj film bude toliko plodna inspiracija za mnogobrojne zločine – tehnika kojom je snimljen što doprinosi konfuziji žanra, predstavljanje serijskih ubica kao dopadljivih i zabavnih, pravdanje zločina traumatičnim detinjstvom, korišćenje nasilja kao vida osnaživanja žena, privlačni glavni junaci koji su uz to i zaljubljeni, srećan kraj, maskulinizacija zločina koji deluje normalno i nepobedivo.

Natural Born Killers kao i brojni drugi mediji, pružaju priliku za identifikaciju sa nasilnim likovima, glamurizujući zločin i predstavljajući ga kao put do slave. Imajući u vidu da su neke osobe više sugestivne od drugih, posebno patološkoj fantaziji ili disocijaciji, kriminal u medijima ponekad nije bezazlen. Copycat zločini, pa i praćenje javnih ličnosti, upućuju na neuspešan atačment, poremećen identitet, izolaciju, otuđenost i agresivne crte. Većina izvršioca copycat zločina je imala manje od 25 godina, bili su socijalno izolovani, sa razvojnim problemima i problemima sa identitetom, bez roditeljske kontrole sa pristupom i dostupnošću oružja, uz uronjenost u medije. Uz nedostatak osećaja ličnog identiteta, skloni su da preuzmu ili se identifikuju sa identitetom osobe koja je predstavljena u medijima. Nekada je u pitanju depersonalizacija – preuzimanje novog lica kako bi se izvršio zločin.

Autori predlažu da se copycat fenomen posmatra kao kontinuum. Sa jedne strane je minimalan uticaj medija, poput preuzimanja tehnike ili izbora žrtve, dok su na drugoj strani osobe sa psihičkim smetnjama koje ne prepoznaju granicu između fantazije i realnosti. U tom slučaju, mediji mogu biti jak okidač. Primer su slučajevi zločina pod uticajem medija, sa jednim ciljem – da osoba postane poznata i slavna, što ne čudi, imajući u vidu koliko su serijske ubice dovedene gotovo do mitoloških figura i natprirodnih, neuništivih bića (čak i kada su iza rešetaka).

 

 

Reference:

Surette, R. (2002). Self-Reported Copycat Crime Among a Population of Serious and Violent Juvenile Offenders. Criminology and Penology, 48(1). 

Helfgott, B.J. (2015). Criminal behavior and the copycat effect: Literature review and theoretical framework for empirical investigationAggression and Violent Behavior, 22. 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s