The kids are alright: Ne brinite za touch-screen generaciju

Piše: Marica Stijepović

Moj mlađi brat imao je osamdesetih Commodore 64, a nešto kasnije Commodore 128; imale su ga i sestre od ujaka. Njih troje bili su opčinjeni video igricama. Kada se setim njihove usredsređenosti dok čvrsto stežu džojstike, zapitam se koliko su današnja deca zbilja drugačija nego što su ’’gejmeri’’ bili tada.  Uz tih nekoliko modela pred očima, teško mi je da objasnim ljudima zašto baš i ne verujem u  ograničenja screen time, i zašto izjednačavam igru pred ekranom sa drugim legitimnim igrama. Kada vidim svoju decu, koja uredno bulje u tablete kad god im se pruži prilika, kako ispred škole igraju klikere ili ’’Sandokana boli glava’’ zapitam se jesu li to ta ista deca za koju tako nostalgično i tako prepotentno smatramo da ’’nemaju detinjstvo kao što je bilo naše’’. (Ja nikad nisam igrala igrice, a što mi moj spacijalni faktor nikada neće oprostiti; i što me nije učinilo imunom na nove tehnologije, naprotiv, verovatno sam osoba sa najviše Facebook postova dnevno u svojoj užoj, a i široj porodici.)

Dečji psihijatar Viktorija Dankli uporno zastupa tezu da su dečji mozgovi mnogo osetljiviji na upotrebu elektronike nego što shvatamo. Po njoj, mnogi roditelji u svom neznanju dozvoljavaju da deca koriste ekrane na interaktivan način, koristeći društvene medije, mejlove, igrajući igrice, za razliku od pasivnog gledanja televizije. Ah, u takvoj su zabludi, kaže Viktorija Dankli, smatrajući da je upravo ovaj interaktivni način korišćenja ono što kod dece izaziva pobuđenost, pa onda i zavisnost, da ne kažemo kompulzivnu upotrebu. Po ovoj autorki, vreme provedeno u druženju sa ekranima prekida san i zbunjuje unutrašnji sat, jer, navodno, treperava svetlost ekrana imitira dnevnu svetlost i samim tim deca ne dobijaju signale koje uobičajeno dobija njihov mozak kada padne mrak. Pobuđenost nervnog sistema, nastavlja ona, ne dozvoljava da deca utonu u dubok san čak ni kada jednom odu na spavanje. Igranje igrica, takođe, oslobađa dopamin, pa putevi potkrepljenja postaju ’’izlizani’’ i potrebno je sve više i više stimulacije da bi se doživelo zadovoljstvo, slično kao što funkcioniše zavisnost od droge. Autorka ide toliko daleko da ekstrapolira studije na miševima tvrdeći da su one dokaz da veća izloženost veštačkom svetlu ekrana može kod dece dovesti do depresije, pa i suicida. Prava poslastica za anksiozne roditelje, zar ne? Izlivi besa takođe postaju neka vrsta koping mehanizma za takvu decu. S druge strane,  boravak u prirodi pomaže da se održi pažnja, umanji stres i agresivnost, a boravak uz ekran je upravo suprotan boravku u prirodi. Stoga, ona preporučuje da se eletronski mediji postepeno ukidaju deci kako bi se njihovi mozgovi oporavili i vratili se u prirodnije stanje.

Playing videogames hiding in bed

S druge strane, Džon M Grohol se ne slaže sa ovim. On tvrdi da su smart telefoni, tableti i kompjuteri za generaciju današnje dece isto što su telefon i televizija bili za prethodnu generaciju, a radio za generaciju pre njih. On kritikuje (s pravom) preterane generalizacije kojima je Dankli sklona da bi dokazala svoje stavove. Najbolji argument autorke je, kako kaže Grohol, deo koji se odnosi na upotrebu elektronike u vreme pred spavanje. Iako su i ove studije korelativne a ne kauzalne, Grohol se slaže da čitanje sa ekrana u krevetu, ili ekrani u spavaćoj sobi, utiču na prekide normalnih i zdravih obrazaca sna. Što se tiče ideje da vreme provedeno na ekranu desenzitizira sistem potkrepljenja, Grohol navodi da ne postoje jednoznačni dokazi za ovu tvrdnju. Poređenje, veli on, snimaka funkcionalne magnetne rezonance mozga jedne i druge grupe jedva da malo odmiče od frenologije. Gotovo sva istraživanja koja Dankli citira su isključivo korelativna, pokazuju vezu između dve varijable, ali ne i kauzalnost. Svaka sugestija promene ponašanja koja se zasniva na ovakvim istraživanjima može dovesti do rezultata koji nisu baš očekivani i željeni. Ovaj autor navodi da bi roditelji trebalo da postave ograničenja koja se tiču upotrebe elektronike, da postave jednostavna i razumna rešenja. Recimo, da deca ne nose svoje smart telefone ili tablete u krevet, da igraju igrice nakon što završe domaći, da roditelji ranije počnu sa ovim ograničenjima, recimo, kada su deca na ranom školskom uzrastu, jer im je tada lakše postaviti granice nego kada su tinejdžeri.

Logično je pretpostaviti da tinejdžeri razumeju i koriste tehnologiju na različit način od odraslih, u smislu da se osećaju povezanim, recimo, uz pomoć društvenih mreža, čak i kada su odvojeni fizički. Grohol tvrdi da nije dobra ideja ukidati deci i tinejdžerima elektronske medije, jer sama ideja pokazuje fundamentalno nerazumevanje toga kako deca i tinejdžeri koriste društvene medije da se osete povezanim sa vršnjacima i postignu ili poboljšaju svoj status u vršnjačkoj grupi. Naravno da postoje negativni efekti izloženosti ekranima, pa i video igricama, ali postoje negativni efekti svega na svetu, pa čak i lekova, zar ne? S druge strane, čak i igrice kao Grand theft auto (koju ja takođe ne zabranjujem svojoj deci) mogu da imaju pozitivan efekat.

girl and tabletU prilog Groholovim stavovima, čak i rigidna AAP je redigovala svoje preporuke o upotrebi ekrana. Naime, pre petnaest godina Američko udruženje pedijatara dalo je preporuke po kojima deca mlađa od dve godine ne treba uopšte (ali uopšte!) da gledaju televiziju, koriste tablete, kompjutere, smart telefone i slično, a da starijoj deci treba ograničiti (zlo)upotrebu na dva sata dnevno. Komitet za medije AAP u oktobru prošle godine izdao je saopštenje u kome vickasto navode da ’’vreme provedeno za ekranima postaje jednostavno – vreme…’’ Preporuke za korišćenje ekrana su napisane 2011. i, kako Ari Braun (autorka serije knjiga o trudnoći, bebama i todlerima, sličnoj kao i kod nas prevedena Šta da očekujete serija) ironično primećuje, bile su zastarele i pre nego što su objavljene. „Tehnologija se kreće brže nego što nauka može da je prati, tako da smo stalno u zaostajanju za svojim sopstvenim preporukama“. U jesen 2016. trebalo bi da izađu nove preporuke ove organizacije o korišćenju ekrana. Doktorka Brown sada kaže da nisu svi ekrani isti, da postoji komunikacija, konzumacija i kreacija. Mada… čini se da je za kasniju kreaciju često  potrebna konzumacija. Oduvek sam, recimo, želela da napišem tekst o gledanju Youtube igrica i kako moja deca gledaju kako druga deca igraju Minecraft kako bi i sama dobila neke originalne ideje, ili gledaju (meni nesimpatične) Nerf Wars pa onda i sami snimaju svoje videe na istu temu. Međutim, o ovome još ne postoje relevantna istraživanja, pokušajte da ukucate u Google Psychology of Youtube gaming.

Ako je za utehu roditeljima koji razmišljaju kao ja, Dimitri Hristiakis je jedan od autora sadašnjih preporuka AAP, ali je upravo on tražio da se one preispitaju. On predlaže (revolucionarnih) trideset do šezdeset minuta dnevno za decu mlađu od dve godine. Međutim, predlaže takođe da se napravi razlika između pasivnih i interaktivnih ekrana jer ovi drugi mogu, prema njegovom mišljenju, da budu prilično korektno edukativno sredstvo.

Ukratko: ne radi se o tome da deci treba da zabranjujete pristup tehnologiji koju ne razumete (budite iskreni prema sebi) – kao što ne razumete generaciju svoje dece i uslove u kojima oni odrastaju, a kamoli uslove u kojima će živeti kad vas više ne bude. Razgovarajte sa decom o svemu, pa i o tehnologiji. Podstičite ih da imaju život i mimo tehnologije, mada sumnjam da ga već nemaju. Vodite ih u prirodu, ako imate sreću da vam je priroda blizu. Ne brinite. Većina zaljubljenika u ekran će na kraju biti sasvim okej i uspešni ljudi.

 

FeaturedPhotoCredit: www.disqus.com

 

 

Reference:

Kaplan, S. (1995). The Restorative Benefits of Nature: Toward An Integrative Framework, Journal of Enviromental Psychology 15, 169-182

Spence, I. & Feng, J. (2010). Video Games and Spacial Cognition, Review of General Psychology, Vol. 14, No.2, 92-104

 

2 thoughts on “The kids are alright: Ne brinite za touch-screen generaciju

  1. Povratni ping: Zena Ipo

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s