U umu stalkera: Gde je granica između proganjanja i obožavanja?

Piše: Marica Stijepović

U uvodnoj glavi romana Ti Kerolajn Kepnes, Ginevra Bek, stipendistkinja prestižnog koledža, uđe u knjižaru gde radi Džo Goldberg, malo flertuje s njim i plati knjige kreditnom karticom iako je imala dovoljo keša u novčaniku. Ubeđen da nije izvadila keš baš zato da bi on video njeno ime na kartici, Džo gugla njeno ime sa kreditne kartice, pronađe njen Facebook i Twitter profil. Na njegovu sreću, Ginevra je pomalo egzibicionista. Facebook profil joj je otvoren, a sa Twittera se o njoj može saznati i gde živi i šta jede i gde će te večeri čitati priču. Kada je pronađe na adresi, Džo saznaje da je ona egzibicionista i u realnom životu: šeta gola i masturbira pored otvorenog prozora bez zavesa. Džo je od prvog trenutka ubeđen da su njih dvoje, hajde da tako kažemo, stvoreni jedno za drugo. Ti si se vratila meni, napokon su te isporučili. Svaki Ginevrin gest Džo tumači kao znak da bi trebalo da budu zajedno, a uz to je Ginevrina nesreća što pomalo flertuje (njen psihijatar je opisuje kao hiperseksualnu) pa tih navodnih znakova u Džoovoj glavi ima još i više:

Nisi ušla ovamo zbog knjiga, Bek. Nisi morala da me osloviš po imenu. Nisi morala da mi se osmehuješ, da me slušaš ili da me gledaš. Ali uradila si to. Tvoj potpis je na priznanici. Nisi platila gotovinom i ništa nije bilo šifrovano. Bilo je stvarno.

Od toga trenutka, Džo se prerušava, odlazi svakog dana u Ginevrinu ulicu, posmatra je, jednom joj na prevaru uđe u stan, potom je izrežirano spase da ne padne pod voz, kojom prilikom joj ukrade mobilni. Pošto Ginevra ne gasi karticu već samo aktivira novu, on nesmetano čita njene mejlove i otkriva sve više o njoj. Roman se, kako već rekosmo, zove Ti; počinje ulaskom Ginevre u Džoovu knjižaru, kao da život pre nje nije postojao.

Proganjanje je čudan fenomen: ponašanje kao takvo postoji oduvek, a kao krivično delo tek od skoro. Prvi zakon protiv proganjanja donešen je u Kaliforniji 1990. Samim tim, ne postoji mnogo psiholoških istraživanja ili teorija na konkretnu temu; pa i u domenu kriminologije postoje neke nedoumice. Naime, po većini kriminoloških teorija krivično delo uglavnom podrazumeva i akciju i nameru da se počini delo; a kod većine progonitelja ta namera ne postoji, barem ne očigledno. Njihova je namera većinom da započnu novu vezu ili obnove staru. Razlika je što način na koji oni to rade izaziva kod prosečne osobe stres i strah. Stoga, po nekim autorima, zakoni protiv proganjanja ne bi trebalo da baziraju kaznu na namerama počinioca već na reakcijama žrtve.

stalkers-psychological-impact-harassment

Prema jednoj poznatoj tipologiji progonitelja, Džo Goldberg bi spadao u tzv. intimacy seekers, koji ’’izaberu’’ nekoga s kim nemaju nimalo ili vrlo malo veze, stvore uverenje da ih žrtva voli ili da će ih voleti i – kreću u svoju jezivu akciju. Proganjanje tada zadovoljava potrebu za kontaktom i bliskošću i ’’hrani’’ fantazije o idealnoj vezi. Ovaj tip progonitelja ravnodušan je čak i prema krivičnim sankcijama, smatrajući da su one cena koja se mora platiti za ljubav. Prema Mullenu, oni uglavnom imaju neko psihijatrijsko oboljenje koje stoji u osnovi njihovog progoniteljskog ponašanja, i koje, ako se adekvatno leči, ’’leči’’ i proganjanje. O tome da li Džo boluje od psihijatrijskog oboljenja, ne saznajemo mnogo, mada se da nagovestiti: Tresem se i valjalo bi da popijem lorazepam, ali pilule su mi u prizemlju a i ne želim da ih pijem, ne želim da siđem. Kada dođe kod psihijatra to je samo zato što Bek ide kod istog psihijatra i tada izmišlja da ima opsesivno-kompulsivni poremećaj. Naravno, ne saznajemo da li Džo boluje od dijagnostikovanog poremećaja, ali to ne znači da nema probleme u oblasti mentalnog zdravlja. Šta još znamo o Džou? Mnogi progonitelji su nezaposleni ili slabo zaposleni u vreme proganjanja, jer za planiranje i sprovođenje ovog zločina potrebno je vreme. Džo nije završio srednju školu, radi u knjižari, živi u bednom stančiću, često napušta posao (fizički) zbog aktivnosti koje su u vezi sa proganjanjem, a gazda mu je star i ne napušta kuću tako da ne može da ga otkrije. Meloy  je pronašao da proganjanje kao poremećaj ponašanja može nastati kao reakcija na osećaj izolacije, usamljenosti i socijalne nekompetentnosti, pa se nameće utisak da je to i kod Džoa slučaj.

Red Melloy u svojoj knjizi Psychology of stalkers navodi da je važno prepoznati ulogu i snagu fantazije kao centralne komponente neobjašnjivog ponašanja i intenzivnih emocija kod progonitelja. Za razliku od ranijih teorija, po novijim shvatanjima, proganjanje nije identično sa deluzionalnim poremećajem – erotomanijom. Pretpostavlja se da većina progonitelja nije psihotična u doba kada vrše proganjanje, te da se uglavnom radi o traumi u ranim objektim odnosima koja po psihodinamskim gledištima dovodi do poremećaja ličnosti u odraslom dobu.

Nikada se nisam osećao prihvaćeno, celog života  sam se pitao zašto su drugi zadovoljni poslom, porodicom, prijateljima. Otac je svake godine donosio jelku a majka se ljutila i vukla je natrag na ulicu. Cela škola je znala… Ili: Moja majka je otišla kad sam bio u drugom razredu pa sam rastao sa saznanjem da je moguće napustiti ljude.

Image processed by CodeCarvings Piczard ### FREE Community Edition ### on 2013-12-16 11:49:13Z | |

Kada se desi tragedija 11. septembra a Džo nestane njegov otac čak i ne nazove poslodavca da ga pita da li je Džo živ.  Stoga je Džou da bi prevazišao bazično napuštanje, koje se trudi da minimizuje, potrebna fantazija o povezanosti sa Bek. Recimo, svesna fantazija o tome da se deli savršena sudbina sa drugom osobom je reparativni pokušaj da se u odraslom dobu “popravi“ odbacivanje iz detinjstva to jest gubitak idealizovanih objekata iz detinjstva. Narcistička fantazija idealizuje žrtvu, a  restoracija idealizovane veze se dešava u fantaziji. Narcistična struktura opaža druge ljude kao self objekte i one koji služe da njega upotpune i zadovolje, pa zbog toga reaguju hipersenzitivno na odbijanje, tamo gde bi se tzv. “normalni“ ljudi povukli. Proganjanje je pokušaj da se grandiozni self stabilizuje kroz fuziju idealnog selfa i idealnih objektnih reprezentacija. Postoji narcistična ideja o idealnoj povezanosti koja je krajnje krhka. Kada Bek i Džo ostvare vezu od nekoliko dana, on je u toj vezi savršeno srećan, ali se još uvek ne odriče kutije pune njenih stvari  (uključujući njen godišnjak, iskorišćene tampone) koje je sakupljao dok nisu počeli da se zabavljaju. Krije ih u rupi u zidu koja je prekrivena tapiserijom, baš kao što Bek nastavlja da masturbira iako imaju redovan seks. Oboje su više vezani za fantazije nego za stvarne ljude.

U prilog pretpostavci da Džo Goldberg ima poremećaj ličnosti ide njegova istorija veza. On nikada u životu nije imao smislen odnos sa bilo kim, nema bliske prijatelje, a prethodnu devojku je osvojio i izgubio na isti način kao Bek, što ukazuje na to da nema kapacitet da uči iz iskustva. Nakon što ga je odbacila prethodna devojka Kendas, ona,  a kasnije i Bek postaju averzivni objekti koji se moraju uništiti kako bi se Džoova narcistična ravnoteža ponovo uspostavila. Takvi su i njegovi mehanizmi odbrane – primitivni; negira i minimizira očaj zbog gubitka i nebrige roditelja (Nisam se sažaljevao… mnogi imaju šugave roditelje, bubašvabe u kredencima, ustajali keks za ručak). Svoja neprihvatljiva ponašanja projektuje na žrtvu: Teraš me da radim užasne stvari, da te oborim i preklopim ti usta šakom. Teraš me da ti uvrćem ruke i prekrijem te telom, a ovo je naš krevet.

Gde su poremećaji ličnosti, tu je i spliting: interesantno je da Džo ne primećuje nikakve mane kod Bek, u potpunosti je idealizuje, ona je potpuno “beo“, potpuno dobar objekat. Njene očigledne mane pretvara u vrline: Ponovo ne možeš da odoliš a da ne slažeš… ti si varalica, do srži, ti ulepšavaš, divim ti se… nikad nećeš prestati da ulepšavaš život. Međutim, u trenucima kada je jasno da ga Bek prezire ona se pretvara u idealno loš objekat: Ti si aljkava, i to ne onako kako misliš da jesi. Ostavljaš iskorišćene tampone u đubretu… a ona svilena bluza koju si nosila? Izgledaš kao drolja. Kada je zatvori, Džo postavlja pitanja Bek i “moli se“ da ona da “tačan odgovor“ na njih – onaj odgovor koji bi njega zadovoljio, koji bi omogućio da barem na kratko Džo oživi svoju fantaziju o idealnoj ljubavi sa Bek. Kada se to ne dešava, Džo uništava “loš“ objekat. J. Red Melloy je u svojoj knjizi navodio primer O. J. Simpsona koji je ženu i njenog ljubavnika ubio usled narcistične dekompenzacije. Romantična fantazija kod O. J. Simpsona, koji je nastavio da sanja svoju ženu, ne “umire“ zajedno sa žrtvom. Odjednom mi nedostaješ, ja sam tebi nedostajao, dozivam te, hvatam ti majušna ramena, kaže Džo neposredno nakon što je ubio Ginevru.

Double-Murder

Džo je, dakle, ubio Ginevru, a pre nje je ubio Kendas, pa Ginevrinog bivšeg dečka, pa njenu drugaricu Pič. (Nećemo ulaziti u plot holes koje omogućavaju Džou, tipu prosečne inteligencije, da niko i ne posumnja na njega iako je dva od četiri ubistva izvršio u knjižari u kojoj radi, jer to nije tema psihološke analize.) Prema jednom istraživanju, iako među ovim tipom progonitelja nasilje nije statistički često, mora se posvetiti posebna pažnja zaštiti žrtve jer je nasilje, ako se desi, vrlo ozbiljno. Ako su progonitelji nasilni, nasilni su prema objektu svog proganjanja ili prema ljudima za koje misli da im smetaju da ostvare idealnu romantičnu vezu. Stopa ubistava jeste negde oko 2%, ali zato je svaka pretnja ubistvom izrečena od strane progonitelja vrlo autentična.

Dužni smo vam još jedan mentalnohigijenski trenutak, koji Kerolajn Kepnes nije zanemarila. Naime, progoniteljsko ponašanje se često romantizuje u popularnoj kulturi, knjigama i filmovima. Često onaj koji se ponaša kao progonitelj na kraju dobije svoj “srećan kraj“ i osvoji devojku ili momka. Džo se u toku knjige često identifikuje sa filmskim ili književnim junacima, kao, na primer, sa Džesijem iz Perfect Pitch, ili junakom iz filma Hana i njene sestre. Jedna studija je pokazala da žene nakon gledanja romantičnih komedija poput There is something about Mary pokazuju pozitivne predasude prema proganjanju, i uvažavaju pogrešna shvatanja o proganjanju nasuprot ženama koje su gledale neutralne dokumentarce o životinjama ili filmove poput Sleeping with the enemy gde se proganjanje prikazuje kao zastrašujuće. Kada pokojna Bek i Džo izađu na prvi sastanak, ona je polaskana što ju je on pratio na Facebooku i Twitteru. Njena drugarica Pič nekoliko puta izmišlja da ima progonitelja, kao da je to znak lične vrednosti. U svetu gde je prestiž imati pratioce na Facebooku i Twitteru, proganjanje gotovo da se graniči sa obožavanjem, i granica između njih može izgledati tanka. Nažalost, i Pič i Bek saznaju kako je to stvarno imati progonitelja sa ubilačkim namerama. Ono što je u ovoj knjizi najuverljivije je potpuno ruganje ovom romantičnom narativu jer se Džo i Bek uopšte ne vole. Njihov odnos suprotnost je pravoj ljubavi jer je ona njemu potrebna kao idealizovani self objekat a on njoj kao neko ko joj se divi. Već nakon sedamnaest dana naizgled idealne veze ona počinje da ga vara, dok Džo nakon njene smrti već vreba sledeću žrtvu: Ti si otišla, zauvek, i ona je ovde, sad.

 

 

Reference:

Kepnes, K. Ti. Laguna, 2016.

Mohandie, K. et al. (2006). The RECON Typology of Stalking: Reliability and Validity Based Upon a Large Sample of North American StalkersJ Forensic Sci, 51(1).

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s