„Counting on a Miracle“: Postoji li prava reakcija na terorizam?

Piše: Marica Stijepović

Kada je avion Al Kaide udario u Svetski trgovinski centar, cela Amerika je bila u šoku, a jedan fan koji je sreo Brusa Springstina na parkiralištu spustio je prozor i doviknuo mu sada već legendarno: ’’We need You now, Bruce’’. Nakon toga (možda i baš zbog toga) Springstin je objavio album The Rising, prvi studijski album nakon bezmalo sedam godina i prvi nakon skoro dve decenije na kome je sarađivao sa E Street Bandom.

Kada pomislite na terorizam, šta osećate? Strah? Mržnju? Želju da se on iskoreni? Potrebu da razumete onog drugog, preko puta? Emocije su obično povišene kada se govori o ovoj temi, i to nije čudno – asocijacija na izgubljene nedužne živote je ono što većinu ljudi dovodi do besa, ili do suza. O tome govori većina pesama na albumu Rising – tuzi zbog gubitka (kao u pesmi Countin’ on a miracle koju peva suprug koji je izgubio voljenu ženu), želji za osvetom (I’ll meet You further up the road) i bukvalno fizičkom bolu usled jednog sveta u raspadanju (I woke up this morning, I could barely breathe). Terorizam je, naravno, nastao mnogo pre jedanaestog septembra dvehiljadeprve, iako je teško setiti se kako je svet izgledao pre ovog datuma. Radi se o ’’nedozvoljenoj upotrebi sile kako bi se postigao neki politički cilj’’. U Francuskoj je u osamnaestom veku postojala ’’Država terora’’, Sergey Nechayev je u Rusiji 1869. prozvao sebe teroristom, a terror cimbricus je naziv za paniku u Starom Rimu – paniku koja nije različita od one koja se širi kada se danas pomene IRA ili Al Kaida, ili u poslednje vreme jednostavno ISIS.

Henri Tajfel i Džon Tarner su pronašli da je ponašanje grupe i tendencija grupe da sluša lidera povezana sa osećanjem (ne)pripadanja i identiteta. Tako, da bi neko ispoljio agresivno ponašanje pod uticajem grupe, potrebno je da oseća da snažno pripada jednoj grupi a da je od članova druge grupe potpuno distanciran. I što ljudi više veruju da je cilj kome teže ispravan, to su skloniji da svoje postupke, koji ugrožavaju druge, posmatraju kao ’’tužne ali neizbežne’’. Dakle, nije konformizam ili grupni pritisak (glavni) uzrok ponašanja ljudi u terorističkim napadima. U svojoj knjizi Understanding Terror Networks, Marc Sageman, je utvrdio da su pripadnici Al Kaide (analizirao je 172 biografije pripadnika ove organizacije) većinom bili iz porodica srednje klase  i odrasli su visoko vrednujući porodične i religiozne vrednosti i samožrtvovanje, što ih je učinilo lakim metama Safadi džihada. Već postojeće socijalne veze vodile su privrženosti grupama koje su potom usvajale ideologiju džihada. Jedno istraživanje može se ekstrapolirati u ovom smislu: bombaši samoubice nisu psihopate niti im je mozak ispran; za neke ljude identifikacija sa grupom može dovesti do fuzije identiteta, stanja u kome kognicije, emocije i moral individue postaju preplavljeni kolektivnim, i oni postaju depersonalizovani do te mere da im i samoubistvo izgleda kao adekvatan način da ’’spasu’’ grupu sa kojom su u fuziji.

Springsteen_The_RisingNa albumu Rising, kao svojevrsnoj kompilaciji kolektivnog oporavka od traume, jedna pesma je napisana iz ugla bombaša samoubice, a to je Paradise:

In the crowded marketplace I drift from face to face I hold my breath and close my eyes I hold my breath and close my eyes And I wait for paradise.

Međutim, tu je i druga pesma, koja baca drugo svetlo na samožrtvovanje, a govori o vatrogascima i ostalim pripadnicima spasilačkih službi koji su ginuli kako bi spasili što više ljudi iz zapaljenih kula.

I need your kiss, but love and duty called you someplace higher
Somewhere up the stairs into the fire May your strength give us strength May your faith give us faith May your hope give us hope May your love give us love…

Primetićete da se i radi o kolektivnom identitetu, samo o suprotnom ekstremu.

Stephen D. Reicher i S. Alexander Haslam navode da, kada jedna grupa ljudi tretira drugu sa strahom i latentnom agresijom, onda ova druga grupa može postati marginalizovana i krenuti da sluša radikalne ’’glasove’’ unutar sebe. To, po ovim autorima, znači da iako razmišljamo o islamskim ekstremistima i islamofobima kao suštinski različitim, oni su kao grupe međusobno tesno isprepletani. Prema njima, ne samo da teroristi nisu psihopati i sadiste (većina njih su obični ljudi koje je grupna dinamika navela na nezamislive zločine, u ime onoga što smatraju ispravnim i pravednim) već i reakcije svih nas mogu doprineti takozvanoj ’’ko-radikalizaciji’ i zapravo povećati ekstremizam. Dakle, paradoks leži u sledećem, kaže nauka: svrha terorizma nije toliko da širi strah koliko da izazove ostale grupe da ’’terorističku’’ grupu tretira kao opasnu – a to onda pomaže da se nađu sledbenici onih lidera koji propagiraju neprijateljstvo. Terorizam, tako, služi kao seme budućih konflikata.

Polarizacija pomaže ekstremističkim liderima da izgledaju kao da je njihov pogled na svet najrazumniji mogući u svetu koji je ionako ekstreman. A upravo zbog toga, kada razmatramo terorizam sa naučne strane bitno je da se bavimo razmatranjem ne samo akcija ekstremista već i sopstvenih reakcija. David Rothkopf je napisao da je preterana reakcija na terorizam upravo ono što teroristima odgovara.  A koja je onda prava reakcija? Mnogi kao pravi primer navode govor Baraka Obame u džamiji u Baltimoru, ali lično mi je draži primer pesme Worlds apart čiji je aranžman takav da bi se mogla čuti i iz džamije pre nego sa rok koncerta, a na njoj je Springstin sarađivao sa pakistanskim pevačem Asifom Ali Khanom. To je jedina Springstinova pesma koja ima bilo kakav istočnjački prizvuk, i nije slučajno što je na ovom albumu. Muzika, kao što znamo, ima snažan uticaj na mozak i zato, u odnosu na tekst, ova pesma nosi mnogo snažniju poruku o posredovanju između ’’nas’’ i ’’njih’’ (ko god bili mi i ko god bili oni), pozivajući slušaoca da doživi Drugog kao osobu od krvi i mesa, baš kao što je i on sam. A još eksplicitnija poruka je u pesmi blasfemičnog naziva Let’s be friends:

I know we’re different you and me Got a different way of walkin’ The time has come to let the past be history Yeah if we could just start talkin’…

 

 

Featured Photo Credit: HuffPost

Reference:

Swann, WB. jr. et al (2010). Dying and killing for one’s group: identity fusion moderates responses to intergroup versions of the trolley problemPsychological Science, 21(8).

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s