Nobel za horor psihijatriju

Piše: Sanja Dutina

Istorija psihijatrije iz današnje perspektive deluje toliko mračno, da ne čudi što je nepresušan izvor inspiracije za horor filmove, dokumentarce i knjige. Verovatno najozloglašenija je psihohirurgija, ili bar njen sami početak predstavljen lobotomijom, procedurom koja je mnogo obećavala a završila kao primer medicinske propasti i inovacija koje je poprimile katastrofalan pa i tragični tok. „Suddenly Last Summer“, „One Flew Over Cuckoos Nest i „Sucker Punch“, samo neki su od primera filmova koji lobotomiju, delom zasluženo, predstavljaju kao operaciju koja čoveku oduzima „ono nešto“ i kao autoritarnu pretnju po individuu.

Sam početak ideje o psihohirurgiji datira od upravnika jedne male mentalne ustanove u Švajcarskoj, Gotliba Burkarta. Burkart je, poveden tadašnjim aktuelnim eksperimentima na životinjama, 1890. godine uklonio delove frontalnog korteksa šestorici pacijenata koji su bolovali od shizofrenije. Tretman se završio neslavno – jedan od pacijenata je izvršio samoubistvo, a drugi je umro nedelju dana nakon operacije, i nakon oštrih prigovora kolega lekara, Burkart je prekinuo svoje eksperimente.

Uverenje da uklanjanje moždanog tkiva može izlečiti mentalne bolesti, ponovo je oživeo 1935. godine Egas Moniz, portugalski neurolog, a upravo njegov zapis o psihohirurgiji izvršenoj na ženi koja je bolovala od paranoidne shizofrenije (i koja je nakon operacije delovala izlečeno), uzima se kao prvi izveštaj o lobotomiji– tada zvanoj „leukotomija“.  Moniz je izvršio oko dvadeset operacija na različitim pacijentima, i tvrdio je da postiže „impresivne kratkoročne rezultate“, posebno u slučaju agitirane depresije i nevoljne melanholije. Zahvat je bio prilično neprecizan, posebno imajući u vidu da moždane funkcije u to vreme nisu bile mapirane, ali se sumnjalo da se u frontalnom režnju nalazi ono što nas suštinski čini ljudima. Prekidanje veze ovog dela i ostatka mozga, pretpostavljalo se da menja čovekove emocije. Pacijenti su prvobitno bili pod anestezijom, bušene su im rupe sa obe strane lobanje, a kroz njih se ubrizgavao apsolutni alkohol u belu masu ispod prefrontalne oblasti, sa ciljem da se unište nervna vlakna koja povezuju frontalni korteks i talamus. Kasnije je Moniz koristio poseban nož (leukotom) koji je ulazio u rupe na lobanji i kretao se napred-nazad dok je supstanca uništavala neuro-konekcije. Pomeranje noža je bila procedura vršena na slepo, putanja se nije mogla ni odrediti ni kontrolisati, pa su i efekti operacije bili različiti. Kod nekih pacijenata je zaista došlo do poboljšanja, kod drugih su se simptomi samo pogoršavali. Ipak, za svoja dostignuća, 1949. godine, Moniz je dobio Nobelovu nagradu za medicinu, za „otkriće terapijskih učinaka lobotomije“.

wfreemanVolter Friman je Monizovu proceduru doveo u SAD, i zapravo je zaslužan za samo ime „lobotomija“, ali i negativnu sliku koju danas imamo o njoj. Bio je po mnogo čemu specifična ličnost- ako stavimo na stranu stručnost i profesionalne kompetencije. Friman je bio željan slave, svojevrstan šoumen i krajnje upitnog morala. Prema izveštajima i biografskim podacima, njegova prva pacijentkinja je bila jedna starija žena sa dijagnozom nespecifikovanog afektivnog poremećaja, za koju je lekar smatrao da je pod rizikom od suicida. Friman ju je, doduše, opisao kao „kraljicu kuknjave“ i žalio je njenog muža, a sa smehom je prepričavao da je jedino o čemu je brinula pre operacije bilo to što je morala da obrije glavu. Slagao ju je i obećao da joj neće dirati kosu, a zatim se osvrtao na momenat njenog buđenja nakon operacije, kada nije ni primetila šta se desilo, i bilo joj je potpuno svejedno. Evaluacija operacije je bila pozitivna, ali lekari su navodili da iz nje nestalo nešto drugo, ljudsko- nestao je „sjaj“.

Frimanov metod (transorbitalne) lobotomije razlikovao se od Monizovog. Smatrao je da se operacija može pojednostavniti i ubrzati, pa je razvio pristup korišćenja intrumenta koji je nalikovao lomilici za led. Ovaj instrument se provlačio između očne jabučice i gornjeg kapka (čekićem!) i na taj način je dolazio do frontalnog režnja, a zatim se pomerao napred-nazad. Procedura je ukupno trajala oko 10 minuta i nije zahtevala anesteziju. Ponekad bi prethodno pacijentima zadao elektrošokove da ih onesvesti. Iako je najviše operacija izveo na pacijentima koji su bolovali od shizofrenije, Frimen je priznao da ne reaguju svi podjednako. Recimo, paranoidnima bi se stanje poboljšalo, katatoničnima ne. Psihotični simptomi poput halucinaciju su ostali netaknuti, dok su simptomi depresije, opsesivno-kompulsivnog poremećaja i anksioznosti bili olakšani. Najvažnije za pretrpane mentalne institucije bilo je to što je nasilno ponašanje bilo momentalno „izbrisano“. Friman je izvršio ukupno 3500 lobotomija (čak i na deci urasta do 4 godine), od čega je 1464 zahvata vršeno na veteranima Drugog svetskog rata. Lobotomija se primenjivala i na političke disidente, te su brojni zatvorenici protiv svoje volje podvrgnuti ovoj proceduri.

Ključno za popularizaciju lobotomije, bilo je Frimanovo prijateljstvo sa novinarom Tomasom Henrijem koji je radio za Washington star. Ulaskom u novinarske krugove, uticao je da prestižni magazini i dnevne novine (Time, The New York Times, Newsweek i sl.) o lobotomiji nekritički i senzacionalistički izveštavaju, posebno da se lobotomija prikaže kao pravi izbor ili jedina opcija za spas voljenih osoba koje boluju od mentalnih poremećaja. Podmetao je lažne priče ubeđujući javnost da se lobotomija izvršava sa neverovatnom „elegancijom i preciznošću“. Putovao je po zemlji praćen novinarima i izvodio svoj „čudotvorni zahvat“ u različitim mentalnim ustanovama, nekada i u svojoj kancelariji u Vašingtonu. Dobrovoljce nije odbijao, nekada je u isto vreme izvodio lobotomiju sa obe ruke na obe strane, a nekada je pacijente smenjivao kao na pokretnoj traci, pa se priča da je u jednom danu operisao čak 25 žena.

tumblr_mf4ahkJt5g1qgszzso1_500

U to vreme još uvek nije bilo značajnih studija na temu lobotomije, posebno ne o njenim dugoročnim efektima. U narednim godinama, javio se i glas kritike, pa je 1941. godine u jednom naučnom žurnalu objavljeno:

U trenutnoj eksperimentalnoj fazi ne postoji izgovor za širenje diskusije ili bilo kakvih pohvalnih izjava u javnosti na račun ove procedure. Nijedan lekar ne može da tvrdi da ova procedura jeste ili nije zaista vredna pažnje. Konačna odluka mora da sačeka naučne dokaze.“

A. Bril je napao naučnu validnost ishoda lobotomije i izjavio je da smatra da „ne postoje apsolutno nikakvi razlozi za impresioniranost ovom procedurom.“ Za mnoge je iznenađujuća činjenica da ni tada nije sve bilo „crno-belo“ i da su javnosti bile dostupne čak i negativne informacije. Američka medicinska asocijacija je donela zaključak da se lobotomija treba posmatrati kao eksperimentalna procedura, upozorivši na njene negativne efekte po ličnost- apatiju, neprilagođeno društveno ponašanje, nedostatak inicijative. Jedan od nesrećnih primera je Kenedijeva sestra Rozmeri, koja je nakon lobotomije u svojoj 23. godini ostala do kraja života nesposobna da vodi računa o sebi.

Novinski sadržaji i naslovi vremenom postaju usmereni protiv lobotomije, posebno nakon pojave antipsihotika. 1967. godine Friman izvršava poslednju lobotomiju– ujedno treći zahvat na istoj pacijentkinji, koja je razvila krvni ugrušak na mozgu i umrla. Od tog momenta, Friman dobija zabranu za sprovođenje ove provedure.

Iz današnje perspektive, teško je razumeti da je lobotomija ikada imala pozitivan predznak i da je uopšte bila omogućena tolika njena proširenost. Džek Presman u svojoj knjizi postavlja pitanje: „Da li treba da poverujemo da su svi ovi lekari bili nekompetentni ili neodgovorni, ili nešto gore?“  U to vreme, verovatno je imala smisla, a i ne može se reći da nikada nije davala rezultate. Postizala je onaj cilj koji je pretrpanim insitucijama bio potreban- promenu ponašanja i uvođenje reda. Neke druge osobine pacijenata tada su bile manje važne. Kako Presman tvrdi, ako zanemarimo Frimana, lobotomija je i tada bila „poslednje utočište“, poslednja slamka za koju su se hvatali lekari, onda kada nisu imali nijednu drugu alternativu. Lako je osuditi, ali potrebno je razumeti klimu i kontekst.

Lobotomija i danas ostavlja svoje tragove u novim formama psihohirurgije poput duboke stimulacije mozga- što znači da njena početna ideja nikada zapravo nije napuštena. O dubokoj stimulaciji mozga pišu se pozitivni izveštaji za lečenje mnogih problema poput Parkinsonove bolesti pa i depresije. Ko zna- možda se naredne generacije i na naše današnje metode budu osvrtali sa čuđenjem, preneraženošću i gađenjem.

 

 

Reference:

Diebenbach G. J. et al (1999). Portrayal of lobotomy in the popular press: 1935-1960. Journal of the history of the neurosciences, 8(1).

Johnson, J. (2009). A dark history: Memories of lobotomy in the new era of psycho-surgery.  Medicine Studies, 1(4). 

Schilich, T. (2015). Cutting the body to cure the mindThe Lancet, 2(5).

Gerz, J.M. (2009). THE ICE PICK OF OBLIVION: MONIZ, FREEMAN AND THE DEVELOPMENT OF PSYCHOSURGERYTrames, 13(63/58). 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s