Šta vam nisu rekli o Hogvortsu: Dementori su depresivni, Hari paranoidan, Voldemor psihopata (ali je ljubav i dalje najsnažnija magija)

Piše: Marica Stijepović

Serijal knjiga i filmova o Hariju Poteru inspirisao je mnoge nastavnike, učitelje, terapeute da neke “cake“ koriste u radu kako sa decom tako i sa odraslim fanovima, da ne pominjemo da ih autorka ovih redova koristi kao “self help“ knjige. “Normalci“, dakle, koriste Harijevu magiju neštedimice. A kako se u čarobnjačkom svetu tretiraju oni koji imaju problem iz oblasti mentalnog zdravlja, bilo kakav? Pa, začudićete se – nikako!

Anksioznost, depresija, poremećaji ličnosti… pod tim imenima u knjigama gotovo da se i ne pominju. Međutim, da bismo shvatili zašto je to tako moramo razumeti da je čarobnjačka kultura potpuno drugačija od naše. Dimenzije kulture uključuju zajedničke ideje, norme, materijalna dobra, tehnologiju. U “normalskom“ svetu imamo psihijatrijske priručnike i formirane kategorije u koje “smeštamo“ ljude sa ponašanjem različitim od našeg. Polazimo od pretpostavke da mentalna bolest postoji i da ju je moguće ne samo pripisati klijentu već i uspešno lečiti. U čarobnjačkom svetu ovakve pretpostavke nisu uvrežene, pa tako, recimo, čarobnjaci neće pripisati Dobiju dijagnozu generalizovanog anksioznog poremećaja niti će smatrati da je Hari paranoidan kada počne da doživljava vizije o Voldemoru. Verovatno bi i “normalske tretmane“ odbacili kao smešne, kao hanzaplaste kada se radi o posekotinama, na primer. U Hogvortsu ne postoji školski psiholog; niko se ne upućuje na tretman u oblasti mentalnog zdravlja. Ne postoji savetnik koji će razgovarati s Harijem ili Nevilom o gubitku roditelja, ili (opet) sa Harijem o potencijalnoj traumi znog prisustva Sedrikovoj smrti. Lečenje postoji, ali u oblasti fizičkog zdravlja, za šta je zaslužna manje više herbologija kao i Feniksove suze; kada je neko “lud“ (a taj izraz, začudo, postoji u čarobnjačkom svetu), nema terapije. Roditelji Nevila Longbotoma, nakon što je Belatriks Lestrejdnž na njima iskoristila neoprostivu čin, smešteni su u ustanovu koja podseća na srednjovekovni “azil za umobolne“: nikada ne izlaze, ne dobijaju nikakvu terapiju, ni lekove ni psihoterapiju, i lelujaju kao dva duha, lišeni ljudskih, da ne kažemo čarobnjačkih, karakteristika. Ne prepoznaju, ukratko, ni rođeno dete i niko ne smatra da postoji mogućnost da se izleče. U drugom delu knjige (i filma), Džini se plaši da će poludeti jer prepoznaje da nije normalno imati rupe u sećanju ili čuti glasove koje niko drugi ne čuje. Da joj se zbilja desilo da poludi, Džini bi bila smeštena na zatvoreno odeljenje bolnice Sveti Mungo, i nikada je više ne bismo videli, ukoliko se ne bi volšebno  sama oporavila. O pacijentima se tamo brine, u smislu da nisu mučeni ili bilo šta slično, ali niko ne radi na njihovom oporavku, bilo kroz napitke, kontračini ili razgovore. Recimo, koliko god da je Dambldor bio moćan čarobnjak, čak i kao vrlo mlad, nikada nije ni pomenuta opcija da njegova porodica potraži pomoć za Arijanin, pa nazovimo ga tako, posttraumatski stresni poremećaj. Neke stvari smatraju se u čarobnjačkom svetu trajno narušenim; ni magija ne pomaže.

630full-harry-potter-and-the-prisoner-of-azkaban-screenshot

I u zatvoru Askaban većina zatvorenika sedi u mraku, nečujno mrmljajući sebi u bradu – tipična “normalska“ slika ludila! – a Sirijus Blek se, recimo, izdvaja, svojom “normalnošću“ i racionalnošu usled svega toga. Razlog što je većina zatvorenika u Askabanu “luda“ su Dementori, čuvari Askabana, koji “isisavaju“ sav život i svu radost iz svih kojima priđu blizu. Razlog zašto je Sirijus “normalan“ je to što je siguran u svoju nevinost, ima moći da se pretvori u Animagusa (rezlijentnost, anyone?) i cilj da zaštiti Harija po svaku cenu. Međutim, ne mogu svi da se odupru dementorima. Ako čarobnjački svet baš i nema DSM ili ICD psihijatrijske priručnike, on svakako ima depresiju, a depresiju izazivaju dementori.

Stoga se može reći da serijal ipak progovara o mentalnom zdravlju, koje je i za Roulingovu važna tema s obzirom na činjenicu da je i sama patila od depresije. Recimo, Tomas Ridl, kasniji Voldemor, čim vidi Damldora, posumnja da se radi o nekome iz institucije, jer i on i njegova okolina osećaju da nešto nije u redu sa njim. On je, recimo, surov prema životinjama, a i očito sklon vršnjačkom nasilju, što mogu biti rani prediktori psihopatije. Nije čudno da ovo zna gospođa Kol u sirotištu u kome on odrasta, ali se i Dambldor, bez prethodne kategorije psihopatije u umu, zainteresuje za ovu informaciju. Međutim, niko od njih dvoje ne pretpostavlja da će se ova ponašanja kod Tomasa kasnije razviti u pravu kliničku sliku antisocijalnog poremećaja ličnosti. Da li bi bilo bolje za čarobnjački a posredno i normalski svet da o tome jesu razmišljali?

Neformalna podrška u smislu prijateljske, ili savetovanja od strane dobronamernih odraslih, se na Hogvortsu svakako praktikuje. Naročito je Hermiona uspešna u psihoedukaciji i osnovama emocionalne inteligencije kada objašnjava Hariju koliko se ambivalentno oseća njegova simpatija Ćo nakon Sedrikove smrti. Kao hitna pomoć u slučaju napada dementora koristi se i – čokolada, koja po shvatanjima laika ima antidepresivna svojstva i u normalskom svetu. (Interesantno je da studije pokazuju da zapravo ima više depresivaca među ljubiteljima čokolade, ali Normalci nikada neće prestati da se nadaju da nije tako.) Dementori su toliko moćni da i Normalci osećaju njihovo prisutsvo, iako ih ne vide. Efekat dementora, kad smo kod DSM, pokriva svaki dijagnostički kriterijum za depresiju: dnevno depresivno raspoloženje, smanjen interes i zadovoljstvo u aktivnostima, krivicu, gubitak koncentracije, usporenost, probleme sa spavanjem, opsesivne misli o smrti i samoubistvu.

Takođe, kao posebna vrsta magije koristi se i – ljubav, pa slično kao u “normalskom“ svetu. Ljubav je ono što spašava Harijev život. “Kada nas je neko toliko voleo, čak i pošto je umro, ta ljubav nam daje neku vrstu zaštite“, kaže Dambldor Hariju. Ljubav se smatra najčudesnijom vrstom magije, jer čak ni veoma moćni mračni čarobnjaci ne mogu da dokuče njene tajne i ne mogu protiv nje da se bore.  Ovome se može dodati da je efikasniji vid borbe protiv Dementora upravo čin “Patronus“, koji često po obliku ukazuje na osobu koju volimo i koja nam daje zaštitu. Čokolada, baš kao ni u “normalskom“ svetu, ne može da zaustavi napad Dementora, dok Patronusi to mogu. Pošto Patronusi predstavljaju odupiranje negativnom uticaju Dementora uz pomoć pozitivnih misli i pozitivnih vizualizacija, neki autori smatrali su da su oni pandan psihoterapiji u našem svetu, preciznije, Kognitivno-bihejvioralnoj terapiji čijim rezultatima je Roulingova bila izuzetno zadovoljna. Ko može da kaže da i terapija nije jedna vrsta magije? Za ljubav smo ionako znali da jeste.

2 thoughts on “Šta vam nisu rekli o Hogvortsu: Dementori su depresivni, Hari paranoidan, Voldemor psihopata (ali je ljubav i dalje najsnažnija magija)

  1. Svaka cast! Ovaj blog me je zaista edukovao i pruzio smernice gde dalje sa psihologijom. Procitao sam sve tekstove a neke i dva puta. Samo napred!😀

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s