Frankenštajn- tragedija maskirana u horor priču

Piše: Sanja Dutina

Uvod koji je Meri Šeli napisala za svoje napoznatije delo Frankeštajn“  1831. godine, navodi nas, u skladu sa psihoanalitičkim interpretacijama, da povežemo njenu ličnu istoriju sa materijalom koji je stvorila sa samo 18 godina. Zaista, nesvesni konflikti, psihičko iskustvo gubitka i potreba za podrškom u ovoj fiktivnoj priči, nisu promakli psihoanalitičarima.

U istom tom uvodu, Šeli se priseća kako je knjiga nastala tokom posete Bajronu sa njenim mužem Persijem, kada je kiša neumorno padala i navela ih da se zabave pričajući nemačke priče o duhovima. Lord Bajron je došao na ideju da svako napiše svoju horor priču. Kao dete književnika, nije bilo sumnje da će Meri kad-tad krenuti njihovim stopama, ali prvi pokušaj pisanja priče je bio uzaludan. Svakog jutra su je pitali- „Da li si smislila priču?“, i svaki put je odgovarala odrečno. Jedne noći, nakon Bajronovih i Persijevih filozofskih razgovora, doživela je jezivu noćnu moru koja ju je preplavila strahom i inspirisala da napiše priču o čudovištu koje ju je posetilo u snu. Koliko su izvor bile filozofske rasprave, a koliko su samo podstakle njeno nesvesno da progovori, objašnjava sama Šeli kada napominje da se inventivnost stvara iz haosa, pa možemo zaključiti- iz nesvesnog.

Naime, teme smrti i rođenja u Šelinom životu bile su isprepletane baš kao i u Frankeštajnu. Ona i čudovište su oboje siroče bez majke, a doživela je i da se nekoliko njenih trudnoća završi tragično. Godinu dana pre posete Bajronu, izgubila je prevremeno rođeno dete. Persi koji je svakako bio razočaran što je u pitanju žensko a ne muško dete, nije je podržao u procesu tugovanja.  U trenutku kada piše roman, postala je majka detetu po imenu Vilijam. Vilijam nosi očevo ime a ujedno je i ime Frankeštajnovog brata koje čudovište ubija. Mnogi psihoanalitičari smatraju da je ovaj splet tragičnih okolnosti doprineo postporođajnoj depresiji sa kojom se Meri navodno borila. Stvaranje bića koje se pretvara u čudovište je stoga metafora te iste depresije, nesvesnog straha o sposobnosti rađanja i majčinstva. U svom dnevniku je jednom prilikom napisala:

San da je moja mala beba ponovo oživela… Probudim se i bebe nema… Mislila sam da ću moći da udahnem život neživotnoj materiji. Možda bih, tokom vremena, obnovila život tamo gde je smrt posvetila telo raspadanju.“

Mary-Shelley_Female-Fright-Writer_HD_768x432-16x9

Njen odnos sa Persijem je sudeći po zapisima, bio veoma problematičan. Svoju avanturu započinju dok je Persi još uvek bio u braku. Nakon razvoda, uživali su slobodnu ljubav, i Persi je navodno imao aferu sa njenom sestrom i nekoliko puta pokušao da je ostavi. Njegova bivša žena kao i Merina sestra, izvršile su samoubistvo. Možda ne tako slučajno, glavni junak nosi ime Viktor, a tako je i Persi voleo da ga zovu u mladosti, kao simbol buntovništva i krajnje pobede i nadmoćnosti (ali samo u fantaziji), nad svojim ocem sa kojim se nije slagao (eng. victory- pobeda). Persi je takođe bio fasciniran smrću, i njihova udvaranja i započinju na groblju. Zamršen odnos ljubavi i mržnje koje je nesvesno gajila prema Persiju, možda osećamo i mi, čitaoci, pa tako često (zahvaljujući i naslovu) mešamo dva glavna lika identifikujući Viktora Frankeštajna sa čudovištem.   Mada, ko je zaista čudovište, ostaje pod znakom pitanja.

Frankeštajnova opsesija i potreba da stvori novi život predstavlja pokušaj ispunjenja želje da pobedi strah od smrti i javlja se nedugo nakon smrti njegove majke. Majku i Elizabet priziva u snu upravo one noći kada svoju kreaciju doživi kao čudovište i odbaci. Ni u jednom trenutku ne oseća krivicu niti empatiju sa napuštenim stvorenjem, žali samo momenat kada ga je uopšte oživeo. Viktorova hladnoća evocira Persijevu nepokolebljivost i odlučnost kojom je prešao preko smrti tek rođene ćerke. Čudovište samim tim možemo posmatrati kao odbačeno dete, što je povezano sa Merinim iskustvom gubitka deteta, gubitka majke i napuštanja od strane oca koji nije odobravao brak sa Persijem.

Centralna tema knjige su destruktivne posledice uskraćene ljubavi, ili Merin odgovor na večitu dilemu „nasleđe nasuprot iskustvu“. Očigledno je da smatra da to, kakva ćemo osoba postati zavisi od životnih iskustava i okolnosti. Na samom početku, čudovište je više čudovište tela nego duše. Napušteno, poput tabule rase, samostalno otkriva svet, ali sve što vidi je strah ljudi od svega što je drugačije i nepoznato.  Iako ima jaku potrebu za pripadanjem, svaki sustret sa društvom rezultira odbacivanjem. Postoje delovi priče koji ilustruju njegova dobra dela, poput spašavanja devojčice koja upada u reku. Ali kada devojčicin pratilac naiđe, prvo što pomisli je da je čudovište nešto loše naumilo i napada ga.

To je, dakle, bila nagrada za moje dobročinstvo! Spasao sam smrti jedno ljudsko biće, a za nagradu se previjam od strašnih bolova koje mi zadaje rana, pošto mi je bilo smrskano i meso i kost. Umesto blagosti i nežnosti koje sam pre nekoliko trenutaka osećao, obuzeo me je bes i škrgutao sam zubima.“

frankensteinSva dalja odbacivanja samo se akumuliraju na primarnu povredu koju doživaljava kada ga njegov jedini roditelj okrutno napušta. Potpuno narušenog samopouzdanja, izražava gađenje prema samom sebi: „Neka je proklet dan kada sam oživeo!, uzviknuo sam užasnut. „Prokleti tvorče!Zašto si napravio takvo strašno čudovište da si se čak i ti s odvratnošću okrenuo od mene?“ Preplavljen je nekontrolisanim besom i prema sebi i prema drugima, i u jednom trenutku sva loša iskustva postaju mu nepodnošljiva.

Podstaknut bolom, zakleh se na večnu mržnju i osvetu celom ljudskom rodu. … Svakoga dana zaklinjao sam se da ću se osvetiti- teškom, smrtnom osvetom, koja će mi biti jedina naknada za pretrpljene uvrede i muke.“

Sa Viktorom formira komplikovan odnos u kojem ne može da živi ni sa njim ni bez njega. Posvećen mu je iako ga odbacuje, ujedno želi da mu se osveti i da mu napakosti. Patološka povezanost je obostrana, skoro pa sadomazohistička. Bol usamljenosti je takav da kao i prema studijama, odbačena deca imaju veći rizik od zlostavljanja, skloni su antisocijalnom ponašanju i poremećaju prilagođavanja. Možda smo, prema Viktorovim rečima, zavedeni manipulacijama čudovišta, a možda je pravi monstrum i krivac zapravo Viktor koji nikada nije preuzeo svoj deo odgovornosti, pa i pored strašnih zlodela nekako sa čudovištem više empatišemo. Kako god zaključili, čitanje „Frankeštajna“ u odraslom dobu ne čini ga hororom već tragedijom, a zanimljiviji od samog dela ostaje život Meri Šeli u neverovatnoj, po mnogo čemu zanimljivoj, viktorijanskoj eri.

 

 

Reference:

Kotze, H. (2000). Desire, gender, power, language: a psychoanalytic reading of Mary Shelley’s Frankenstein. Literator, 21(1). 

Berman, J. (1990). Frankenstein: or, the Modern Narcissus. in Narcissism and the Novel, New York, New York Univ. Press.

Badalamenti, F. A. (2006). Why did Mary Shelley Write Frankenstein?. Journal of Religion and Health, 45(3). 

D‚Amato, B. (2009). Mary Shelleyş Grankenstein: an orphaned author`s dream and journey toward integration. Modern Psychoanalysis, 34(1). 

Britton, R. (2015). Mary Shelley`s Frankenstein: what made the Monster monstrous? The Journal of Analytical Psychology, 60(1).

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s