Anksioznost kao nova normalnost: Deci (ne) treba kontrola

Piše: Marica Stijepović

Istraživanje Twenge-a sa San Diego univerziteta pokazuje da postoji povećan prosečan skor psihopatologije na savremenom uzorku mladih, u odnosu na prethodne decenije. Naime, u Americi je MMPI, svim kolegama psiholozima dobro poznati Minesota multifazni inventar ličnosti, zadavan studentima i učenicima regularno od 1938. a verzija za adolescente od 1951. Skorovi na skalama maničnosti, depresivnosti kao i psihopatije značajno su povišeni u odnosu na raniji period. To ne mora nužno značiti porast u broju depresivnih i anksioznih adolescenata; moguće je, kako navode autori, da su se norme promenile, i da je sada ovaj nivo psihopatologije “novi vid normalnosti“. Međutim, i ako prihvatimo pretpostavku da je danas više uobičajeno da osećamo aknsioznost, depresiju, ili da se kod dece javi neki poremećaj ponašanja – to ne čini ove simptome manje problematičnim. Ako je verovati ovoj studiji, iako deca nikad nisu bila više mažena, pažena i zaštićena, danas postoji veća šansa da mlada osoba oboli od nekog oboljenja iz oblasti mentalnog zdravlja nego što je to bio slučaj u prošlosti. Stalno čitamo o stresovima savremenog života, ali zapitajmo se da li je život bio manje stresan klincima koji su odrastali u doba Drugog svetskog rata, recimo. Po svim merilima današnjeg roditeljstva, deca koja su odrastala u to vreme trebalo je da odrastu u depresivne ili anksiozne odrasle ljude. Autori ovog istraživanja navode da su individualne karakteristike porodice loš prediktor neuroticizma, a da je nemoguće da se genetika (koja jeste značajan prediktor) toliko promenila za tako kratko vreme. Njihovo objašnjenje je da su faktori u okolini presudni, jer se svest pomerila na spoljašnji lokus kontrole, kao i materijalizam i težnju novcu i sličnom umesto bliskim odnosima i zajedništvu.

Jean Twenge i kolege su, navodno, u jednom drugom istraživanju pronašli i da se lokus kontrole rapidno pomera sa unutrašnjeg na spoljašnji ne samo kod adolescenata već i kod dece na uzrastu od devet godina, te da mladi Amerikaci sve manje veruju da njihov život uopšte zavisi od njih.

A gde su ovako radikalni zaključci, tu su i ekstrapolacije.

Peter Gray autor knjige Free to play, se nadovezao na ovo istraživanje i izneo da sa problemom depresije i anksioznosti uglavnom korelira osećaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom  – a osećaj kontrole je upravo ono što nedostaje današnjoj deci. Ne radi se, naravno, o tome da bi deci trebalo da pružamo slobodu izbora o tome da li da idu u školu, ko će im biti učitelj, da li da jedu voće, da li da peru zube, ili bilo šta što je dobro za njih. Međutim, Gray smatra da bi deca trebalo da imaju osećaj kontrole barem u domenu igre. Roditelji se toliko trude da deci organizuju vreme, u smislu dobro organizovanih vanškolskih aktivnosti, kurseva jezika, sporta, da im ostavljaju malo slobodnog vremena koje bi sama mogla da osmisle. Slobodna igra je istraživačka po prirodi; deca bi kroz nju trebalo da otkrivaju svet oko sebe kao i ono što ih interesuje. U modernim porodicama, roditelji kontrolišu čak i igru, baveći se prijateljima svoje dece i organizacijom kvalitetnih “play dates“.  To bi, upozorava roditelje Gray, moglo da dovede do depresije i anksioznosti.

Deca bi, po ovom autoru, da bi ostala mentalno zdrava i izrasla u zdrave ljude, trebalo da imaju mogućnost da se igraju bez nadgledanja od strane odraslih, a kamo li mešanja odraslih u njihovu igru.

Šta dosadašnja nauka kaže o ovome? Porodična dinamika je kompleksno pitanje, ali neka istraživanja jesu pokazala razliku između dinamike u porodicama gde postoji anksioznost i porodicama u kojima ona nije izražena. Izražena porodična karakteristika koja “čini“ ovu razliku je konstrukt roditeljske kontrole, ali ne onako kako biste mislili. Literatura o roditeljstvu razlikuje dve vrste kontrole: bihejvioralnu i psihološku. Bihejvioralna se odnosi na ponašanja koje roditelji koriste da usmeravaju i nadgledaju decu: disciplina (specifične strategije koje se koriste da se učvrste pravila i vrednosti) i monitoring (nadgledanje dece i njihovih aktivnosti). Psihološka kontrola, pak, odnosi se na to kako posmatramo dečju nezavisnost i autonomiju. Baumrind je pronašao, a replikativna istraživanja potvrdila, da se najbolje kotira autoritativni stil roditeljstva. Autoritativni stil, koji koristi disciplinu, povezan je sa manjom sklonošću ka zloupotrebi droge i većem akademskom uspehu. Međutim, u oblasti monitoringa, ove veze su mnogo slabije istražene. Postoji utvrđena veza između slabijeg monitoringa i eksternalizujućeg ponašanja kod deteta, ali je veza između intenzivnog monitoringa i internalizujućeg ponašanja kao što je anksioznost manje jasna. Međutim, postoji osnova za pretpostavku da je kontrola ponašanja povezana sa eksternalizujućim problemima, a psihološka kontrola je povezana sa internalizacijom problema. Peter Gray često citira istraživanja koja ne idu u prilog kontrolišućem roditeljstvu, pa tako navodi da je ono povezano sa percipiranom “nesposobnošću“ studenata da se uhvate u koštac sa svakodnevnim problemima.

Ovaj autor je, koliko se može zaključiti iz njegovih tekstova, nostalgičan; pominje koncepte kao što je roditeljstvo s poverenjem nasuprot direktivnom roditeljstvu; veliča igru napolju, u komšiluku, nasuprot strogo organizovanoj i nadgledanoj igri današnje dece. Ponekad, kada ga čitam, razmišljam je li ikada čuo za tablete i kompjutere i neograničenu lakoću provođenja vremena na njima, čak i kada je napolju lep dan. Da li se Geometry dash, Minecraft i Garden warfare ubrajaju u neobuzdanu kreativnu igru, da ne pominjem gledanje Youtube klipova čuvenog Jacksepticeyea?

FeaturedPhotoCredit: www.maryampaintings.com

Reference:

Twenge J.M. et al. (2010) Birth cohort increases in psychopathology among young Americans, 1938-2007:A cross-temporal meta-analysis of the MMPI, Clinical Psychology Review 30 (2010) 145–154

Twenge, J.M. et al. (2004) It’s beyond my control: a cross-temporal meta-analysis of increasing externality in locus of control, 1960-2002, Personality and social psychology review 8(3):308-19.

Balash, Natalie et al. (2006) Parental Control in the Etiology of Anxiety, Clinical Child and Family Psychology Review, Vol. 9, No.2

 

 

Advertisements

One thought on “Anksioznost kao nova normalnost: Deci (ne) treba kontrola

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s