Severus Snejp ili: Kako ožaliti heroje

Piše: Marica Stijepović

Kada sam koristeći blagodeti zimskog raspusta otišla da provedem ceo jedan dragoceni dan sa svojom najboljom drugaricom  i njenom decom, njeni klinci su me dočekali u odorama Grifindora naručenim sa čuvenog Alliexpress.com. Imali su i čarobne štapiće izlivene od štapića za ražnjiće, sa topljenom plastikom preko. Napravili su štapiće i za moju decu; imali su šešir za razvrstavanje, raspored časova sa Napicima i Odbranom od mračnih veština. Dok su se deca igrala (do kvidiča nisu došli jer ipak živimo u stanovima u stambenim zgradama gde nije tako lako leteti na metlama), rekla sam drugarici da smo muž i ja pažljivo isplanirali putovanje u jedan od evropskih gradova, jer je to tako kod nas, karte se kupuju mesecima unapred i onda se rezerviše jeftin smeštaj i onda se osećamo kao da smo malo videli sveta. Kada sam ja bila dete, nije bilo ni toga; bili smo pod sankcijama, nije postojao alliexpress, za Harija Potera sam čula kada je snimljen film, a danas nam je jedini problem što nam Velika Britanija traži vizu. Kakav god da je London, rekla sam joj iskreno, mene tamo ne zanima ništa osim “Hari Poter ture“ (moj muž, recimo, zna dinastije svih engleskih kraljevskih loza napamet). Pod “Hari Poter turom“ ne znam ni na šta mislim, osim na platformu 9 ¾, koja i nije neka fora ako zaista ne možeš da uđeš u voz za Hogvorts. Ili jeste?

Narednog dana muž me je nazvao sa posla, javljajući da je umro Severus Snejp, kao da se radilo o članu porodice. Pardon, umro je Alen Rikman, glumac koji je glumio Snejpa, dobro, i još ponekoga, ali u mojoj glavi, on je bio samo Snejp.

Želim da se čitaoci osete kao da su živeli događaje opisane u knjizi. Baš kao što žalite za prijateljem, trebalo bi da žalite i za izmišljenim likom kada umre. Treba da vam bude stalo. Zar nije površno da samo odete po još kokica kada neko umre“, zapitao se Džordž Martin, autor serije knjiga Igra prestola. U jednoj studiji, Kristel Rasel sa saradnicima bavila se efektom završetka ili otkazivanja TV serija kao dugoročnog “narativnog brenda“ na gledaoce. TV serije, po njenim rečima, moćne su jer dugo traju, “otkrivaju radnju“ tokom više epizoda i sezona, pružajući priliku gledaocima da razmišljaju i diskutuju o likovima. Kristel Rasel i njeni saradnici proučavali su gledaoce serija Svita, Prijatelji, Sopranovi i njihove reakcije na smrt likova u seriji, kao i “smrt“ same serije, i to kroz opservaciju, intervjue ali i analizu foruma na kojima se okupljaju fanovi. Recimo, kraj serije Sopranovi izazvao je gnev i razočarenje fanova koji se nadaju srećnim i “zaokruženim“ krajevima. Raselova stoga misli da krajevi koji su sasvim jasni i nedvosmisleni olakšavaju fanovima proces tugovanja; tada se fanovi osećaju kao da žale nekoga ko je “živeo dobar život“ i mnogo je verovatnije da će nastaviti da konzumiraju brend kroz, recimo, kupovinu diskova i gledanje spin offova ili repriza. (Zaključak Raselove je da bi više istraživanja trebalo da se fokusira na to koliki je realan i preporučljiv “životni vek“ jednog narativnog brenda.)

17n7t003puynzjpg

Knjige i filmovi o Hariju Poteru pred gledaocima bili su u periodu od 1997. kada je objavljena prva knjiga, pa do 2011. kada je u bioskopima prikazan poslednji film. Pri tome, filmovi su uvek veoma verno pratili knjige i njihovu radnju i atmosferu, a pojedini glumci su toliko dobro odabrani da bukvalno izgleda kao da ih je Džoana Rouling, autorka, sama birala. Lik Severusa Snejpa, antiheroja – profesora, Harijevog neprijatelja i zaštitnika – kao da je pisan za Alena Rikmena. Upravo njega je Roulingova izabrala da tumači Snejpa i navodno mu ispričala celu priču o ovom složenom liku pre nego što ju je iko drugi znao. U gotovo svakom delu, Snejp ima hladan stav prema Hariju i prijateljima, ali je sposoban i hrabar profesor i čarobnjak koji prilično često “spase dan“ i ima pregled nad situacijom. Međutim, taman kada fanovi počnu da ga doživljavaju kao člana Reda feniksa više nego kao Smrtoždera (mada nikada nisu u potpunosti sigurni), u šestom delu Snejp ne samo da dokazuje Beatriks Lestrejdnž svoju odanost Voldemoru (sklapa neraskidivi zavet sa majkom Draka Melfoja), već i ubija ni manje ni više nego Dambldora! Stoga, gotovo do samog kraja sedmog dela knjige i osmog dela filma nismo sigurni “čiji“ je Snejp (mada njegova armija fanova, u koju se ubrajam, nikada nije izgubila veru u njega). Upravo u trenutku kada se dokaže njegova besmrtna odanost Harijevoj pokojnoj majci, Snejp umire, a onda Hari naknadno iz njegovih sećanja u situ-za-misli saznaje i detalje o njegovoj celoživotnoj borbi. U istom delu knjige i filma umire Fred Vizli, pa Tonks i Lupin, čak i vilenjak Dobi i Harijeva sova Hedviga. Kraj knjige budi nadu u budućnost jer Hari je kum Lupinovom i Tonksinom sinu, a i sam ima troje dece od kojih je jednome nadenuo ime i po Dambldoru i po Snejpu. Džoan Rouling, koja ima iskustva sa gubitkom i koja je u svim knjigama Harija Potera ispisala dragocene lekcije o prihvatanju gubitka, na samom kraju definiše Snejpa kao najhrabrijeg čoveka kojeg je Hari poznavao.

Ranije pominjano istraživanje Raselove prepoznalo je ulogu društvenih mreža u tome kako fanovi pružaju podršku jedni drugima zbog “gubitka“ serije. Zvuči pomalo kao distopija – okupljanje u virtuelnoj stvarnosti kako bi se pružila podrška zbog gubitka fiktivnog karaktera? Međutim, nije ništa neobično patiti zbog ovakve vrste gubitka. Dovoljno je samo baciti pogled na fan fikciju vezanu za Freda Vizlija, čiji gubitak fanovi takođe nikada nisu preboleli. Na poslednju godišnjicu bitke kod Hogvortsa, Džoan Rouling se javno izvinila fanovima zbog Fredove smrti. Kada je 14. januara umro Alen Rikman, fanovi Harija Potera okupljali su se širom sveta da mu odaju počast, podizanjem čarobnih štapića, ostavljanjem cveća ispred Snejpovih vrata u tematskom parku Harija Potera i beskrajnim razgovorima na društvenim mrežama. Janina Scarlet, koja se bavi terapijom superherojima, nakon smrti Alena Rikmana snimila je video u kome se bavi adekvatnim koping mehanizmima nakon smrti “ljudi koje nikada nismo upoznali“. Navodi da se kada imamo probleme u životu identifikujemo sa pesmama i književnim likovima, i da je Severus Snejp prikazan tako da su sa njim mogli da se identifikuju svi koji su žrtve vršnjačkog nasilja, kao i da njegov lik pokazuje da “i pošto izgubimo nekoga još uvek možemo da budemo heroji“. Ovo nije ništa o čemu nismo već pisali, ali smo u ovim danima nakon smrti Alena Rikmena shvatili da armija fanova ne oplakuje samo glumca koji nam je na tako upečatljiv način predstavio omiljenog lika, već – i samog Snejpa. Tugovanje nije linearan proces. U poslednjem delu sage bilo je mnogo smrti koje je trebalo ožaliti, pa možda nije mnogo ljudi odvojilo ova osećanja gubitka (a kod mene je, recimo, tugu zbog Snejpove smrti delom ublažilo olakšanje što je postalo sasvim jasno na čijoj se strani borio). Pa opet, tek kada je umro glumac, kao da smo shvatili da nema više nikakve mogućnosti za nastavak, nikakve mogućnosti za srećan kraj za sirotog, hrabrog Snejpa. Jezikom Elizabet Kubler Ros, koliko god njen model bio prevaziđen, možda smo još uvek bili u fazi pregovaranja (kada mislimo da možemo da promenimo ishod i ne prihvatimo nečiju smrt). Put od pregovaranja do prihvatanja težak je i trnovit. Moguće je i da su fanovi u potpunosti prihvatili smrt svog junaka, ali da je smrt glumca koji ga je tumačio i čiji se lik ne može odvojiti od književnog lika bila “okidač“ u procesu tugovanja. Opraštajući se sa glumcem, kao da se opraštamo i od samog književnog lika.  “Naravno da se to dešava samo u tvojoj glavi, Hari“, rekao bi Dambldor, “ali zašto bi to značilo da nije stvarno?“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s