Vidimo se na kapkejk terapiji

Piše: Marica Stijepović

Dženi Kolgan proslavila se uglavnom pisanjem knjiga koje su nafilovane receptima i u kojima se kao glavni junaci pojavljuju – slatkiši. To su Vidimo se u kapkejk kafeu, Božić u Kapkejk kafeu, Dobro došli u Rouzinu prodavnicu slatkiša iz snova, i još nekoliko naslova koji još uvek nisu prevedeni kod nas. U većini ovih popularnih naslova, sve se vrti oko slatkiša; ljudi se okupljaju u kafićima ili prodavnicama gde se oni prodaju; nove životne odluke donose se u odnosu na to da li glavna junakinja voli da peče slatkiše – a ako ne voli, zavoleće; vegani i poklonici takozvane zdrave hrane se sa simpatijama ismevaju, a zubari su glavni negativci. S posebnom pažnjom Dženi opisuje uživanje dece u slatkišima, kako njihovoj pripremi, tako i njihovom konzumiranju. U romanu Vidimo se u Kapkejk kafeu, glavna junakinja uspeva da osnuje posao uz pomoć slatkiša koje je ponela, a takođe uspeva da zadrži ugovor o stanarini tako što stanodavac pojede njen kolač. U Božiću u Kapkejk kafeu, njena potencijalna suparnica okarakterisana je kroz pravljenje kapkejkova – kao neko ko pravi loš kapkejk, i to je ujedno jedini recept za loš kolač u knjigama. Recepti su povezani sa raspoloženjima pa se uz jedan daje preporuka da se puter ludački tuče varjačom, a drugi je nazvan “dobićeš sve što želiš“, jer kada ga probaju, ljudi će ti dati sve što želiš. Poređenjem sa slatkišima junakinja romana definiše čak i svoje ljubavne veze:

Ljudi misle da ljubav treba da bude pucketava bombona, uvek iznenađujuća, uzbudljiva i sveža u ustima… ja mislim da je ljubav karamela, slatka i mirisna, uvek dobrodošla.“

Koncept mindfulness, svesnost, prisutnost, postala je toliko popularna preporuka kliničkih psihologa da se “meša“ u sve aspekte svakodnevnog života, pa čak i kuvanje. Tod Esig, psihoanalitičar iz Njujorka, među prvima se latio termina “kulinarska svesnost“ – praktična i zdravorazumska preporuka ljudima da povećaju svoje uživanje u hrani. Tod Essig, kao i Dženi Kolgan u svojim romanima, suprotstavlja uživanje u hrani i ljubav prema njoj novom, modernom načinu života u kome se hrana konzumira brzo, gotova ili polugotova. Nasuprot ovome, svest o kuvanju i hrani podrazumeva da hranu nabavljamo, pripremamo, uživamo kako u pripremi tako i u jelu i što je najvažnije, delimo je sa drugima. Ljudi su navikli da više ne pripremaju hranu dugo već da je i jedu brzo i spremaju brzo. U romanima Dženi Kolgan, hrana je sredstvo da se ljudi povežu i da dele zajednička iskustva, što doprinosi tome da imaju i više zajedničkog vremena. Mnogi ljudi, kaže Esig, vide hranu pre kao “zavodljivog neprijatelja nego kao potencijalnog prijatelja“ i takve navike je potrebno promeniti. Postoji, veli on, tenzija između napora i zadovoljenja, jer mnogi ljudi ne mogu prosto da promene svoj način ishrane. S druge strane, činjenica da je brza hrana toliko dostupna umanjuje uživanje u njoj i svodi jelo samo na puki mehanički proces. Essig navodi da ljudi zapravo vrlo često žele pomoć u vezi sa tim kako da jedu i kako da kuvaju, a o tome dovoljno govori popularnost televizijskih kanala poput 24 hour kitchen. Da bi ljudi na adekvatan način pripremali i jeli, potrebno je da osveste i koriste svoje veštine igre, uključenosti, potrage za smislom i vrednošću, prijateljskim i porodičnim vezama, pa čak i – kao što kaže Dženi Kolgan – ljubavlju. Kuvanje je stoga počelo da se koristi i kao terapija, sa tinejdžerima koji pokazuju probleme u ponašanju i koji se uče kako da pripreme zdravije verzije svojih omiljenih jela. Terapeutkinja ove dece, Helen Tafoja, navodi da je kuvanje i deljenje obroka terapeutsko zato što se odnosi na ono suštinsko što ljudska bića jesu. Kod depresivnih, anksioznih ili pacijenata sa problemima pažnje, kuvanje predstavlja priliku da se fokusiraju i koncentrišu na konkretnu aktivnost u trajanju od nekoliko sati. Uz to, podiže samopouzdanje, jer na kraju možemo da podelimo konkretan proizvod sa drugima.

51p+DG8kO-LDženi Kolgan je tipična i ponosna predstavnica chick lit žanra, tako da se u njenim romanima ne problematizuje činjenica da je spremanje hrane vezano gotovo isključivo za žene, niti rodni stereotip žene kao one koja hrani i služi ne samo porodicu, već i kolege i čitavo naselje. Međutim, možda upravo u tome i leži ljupkost ovih knjiga – kuvanje se predstavlja kao validan posao prema kome se može gajiti ljubav i u kome se može biti uspešan, i uz pomoć kojeg se mogu graditi mali, zadovoljni univerzumi. Kuvanje se zapravo vidi kao talenat pomoću kojeg je moguće učiniti druge ljude srećnim, baš kao što to može bilo koja umetnost. Instistiranje na standardnim receptima koji sadrže puter, mleko, belo brašno i beli šećer jednako je insistiranju na “nasleđivanju“ recepata od starijih rođaka i produženju porodičnih tradicija. Kuvanje, razmenjivanje recepata i zajednički obedi predstavljaju na ovaj način formu porodičnih rituala bez kojih nije moguće zamisliti porodicu. Hrana predstavlja utehu, inspiraciju, povod za razgovore, povod za promenu života. Mnogi autori smatraju da kućni poslovi predstavljaju vrstu opresivnog mehanizma koji žene stavlja u podređen položaj, uključujući kuvanje. Međutim, u Kolganinim knjigama kuvanje, čišćenje, briga o starijim i bespomoćnim članovima porodice predstavljeni su kao stvari koje se rade iz ljubavi. Politički nekorektno, možda, baš kao i recepti koji sadrže beli šećer i karikatura “zlih“ zubara i sumornih vegana – ali nekada, baš kao i kulinarska svesnost, tako poželjno i prijatno iskustvo.

 

 

 

FeaturedPhotoCredit: www.gemischtetueteglueck.de

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s