PsihoMisterije | Slučaj čoveka koji je živeo pozajmljujući tuđe identitete

Piše: Marica Stijepović

U nauci, a i u popularnoj kulturi, odavno je dokumentovano da traumatska povreda mozga utiče na osećaj identiteta, na opažanje sveta oko sebe, kao i na to kako osoba samu sebe opaža. Malo se zna o tome koji su putevi i mehanizmi uz pomoć kojih se dešava ova promena. Lurija je, recimo, bio prvi koji je smatrao da iza grupe simptoma i “podbacivanja“  na neuropsihološkim testovima stoji nešto što je on nazvao “bazičnim defektom“ – pa ako je oštećena jedna funkcija čovek će podbaciti i u svim ostalim funkcijama koje su sa njom u vezi. Međutim, čak ni ovaj pristup ne može da objasni sve grupe simptoma niti procese koji nastaju kod pacijenata nakon traumatske povrede mozga – recimo, sindrome koji se javljaju a koji u kliničkom smislu uopšte nisu međusobno povezani. Nekoliko poljskih psihologa opisali su reakciju na traumatsku povredu kod čoveka koji je zbog fokalnih lezija proveo šezdeset tri dana u komi a nakon toga devedeset osam dana imao posttraumatsku amneziju. Odmah nakon povrede koja je usledila u automobilskoj nesreći, pacijent je bio kratko vreme svestan a potom je došlo do intrakranijalnog krvarenja nakon čega je, po prijemu u bolnicu, izgubio svest.

Nakon što mu se pamćenje vratilo, ispostavilo se da mu ipak nedostaje osećaj emotivne vezanosti za članove porodice kao i neka autobiografska sećanja, ključna za njegovu “životnu priču“. Uopšte, započeo je jedan proces deterioracije tokom kojeg je pacijent gubio sve više i više sećanja i identiteta.

Pacijent je, naime, ispitivan punih jedanaest godina, od trenutka povrede kada je imao četrdeset tri godine pa do trenutka pisanja članka kada mu je bilo pedeset četiri.  Na prvom pregledu imao je probleme sa spavanjem, širokog spektra, od narkolepsije do noćnih mora; napade agresije, nemogućnost da obavlja svakodnevne zadatke, nemogućnost da se seti svoga imena, nije prepoznavao svoju decu, članove bliske porodice. Nije imao simptome globalne amnezije ali se žalio da ne može da se seti ko je. U ovo doba je mogao da prepozna neke predmete koji su mu pripadali, na primer četkicu za zube, ali je negirao da su njegovi. Šest meseci nakon buđenja iz kome opaženo je da je sumnjičav, sklon konfabulacijama, da je razvio Capgras deluziju, o kojoj smo pisali ovde. U jednom ispitivanju nije prepoznao sebe u ogledalu, dok je u istom ogledalu prepoznao terapeuta.

Ono što je interesantno je da je pacijentova supruga u intervjuu rekla da su baš na dan nesreće imali svađu zbog neverstva koje je on počinio. Supruga je saznala da suprug želi da ide na prijem sa ljubavnicom i insistirala je na tome da ode sa njom, što je na kraju on i učinio i zajedno su se nalazili u kolima kada je došlo do nesreće. Supruga nije imala ozbiljnije povrede, jer je pacijent skrenuo na takav način da je svu silinu udara oseti on sam. Uzrok incidenta je bila upravo njegova nepažljiva i prebrza vožnja. Kasnije, kada se susreo sa ljubavnicom, odbio je da prizna da mu je to ljubavnica, ali se setio da mu je bila pacijentkinja dok je radio kao lekar. Nije se sećao ni svog psa – niti da je uopšte imao psa.

Vremenom, počeo je da razvija tzv. ‘‘auto-Fregoli“ sindrom. U nemogućnosti da se seti sopstvenog identiteta, počeo je da “pozajmljuje“ tuđe. Svi ovi pozajmljeni identiteti zasnivali su se na situacionim stimulusima, recimo, jednom je oteo makaze od frizerke koja ga je šišala i počeo da viče da mu ona otima način na koji zarađuje hleb. Ovi “pozajmljeni identiteti“ nikada nisu trajali duže od sat vremena. Interesantno je da je proučavanjem porodice utvrđeno da je pacijent želeo da postane mehaničar ali je postao doktor, a mehaničar je bio jedan od njegovih pozajmljenih identiteta.

Tokom deset godina koliko je bio predmet ispitivanja, pacijent je izgubio sve veze sa svojom porodicom, oni su počeli da ga opažaju kao stranca, nepažljivog, grubog. Ispitivači su postavili hipotezu da su i neke premorbidne crte ličnosti od uticaja na sadašnju kliničku sliku. Ranije je, recimo, bio sklon lažima, koje je morao da smišlja kako bi prikrio svoje brojne ljubavne afere, a lagao je i o sitnicama “kako bi život učinio interesantnijim“.

Ispitivači su takođe došli do zaključka da se fluktuacija simptoma kod pacijenta, s obzirom na to da su bili veoma širokog spektra, može objasniti tzv. mikrogenetičkom teorijom. Po ovoj teoriji, recimo, postoji tzv.minimalni self, koji je neophodan za samo postojanje organizma – to je onaj osećaj da smo “ovde i sada“, da biološki postojimo. Longitudinalni self se javlja kada uz pomoć sećanja svi ovi “minimalni selfovi“ budu spojeni u veće celine, tako da imamo osećaj da smo kroz vreme i mesto ista osoba. Upravo kod pacijenta nije bilo moguće da se formiraju ove veće celine iz minimalnih selfova. Osoba koja ima stabilan identitet je svesna, sposobna da percipira okolinu i sebe, kao i svoja sećanja, odgovorna barem za pojedine aspekte svog ponašanja, u stanju je da donosi odluke. Kod ovog pacijenta to nije bio slučaj, ali ono što je interesantno je da je pokazao različite načine na koji se self brani od dezintegracije.

 

 

FeaturedPhotoCredit: Pauline Zenk

Referenca:

Pachalska, M. et al. (2011). A case of Borrowed Identity Syndrome after severe traymatic brain injury. Med. Sci. Monit. 17(2). 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s