Knjiga „O roditeljima i deci“: Tolerancija na apsurdnost života

Piše: Marica Stijepović

Na jednom predavanju iz porodične psihoterapije čula sam primer dvoje ljudi koji su došli na bračnu terapiju: ona je volela rasprave i duge razgovore radi izglađivanja odnosa, dok je suprug kada god nastupi tenzija u odnosu jednostavno morao da – hoda, pa je svaki put kada počne bilo kakva svađa izlazio iz kuće. Terapeutkinje su im onda dale instrukciju da – stalno šetaju kada razgovaraju.

Upravo na ovaj primer podsećaju otac i sin iz knjige Emila Hakla O roditeljima i deci. Otac i sin hodaju Pragom, svraćajući povremeno u kafane, ispijajući alkohol, i razgovaraju o trivijalnim, svakodnevnim, ali i suštinskim stvarima. Čitalac dobija informaciju da je ovo prvi susret oca i sina nakon nekoliko nedelja – „uplašio sam se koliko je za nekoliko nedelja još osedeo“. Utisak čitaoca je da su ovakvi susreti oca česti, repetitivni, da imaju neka svoja određena pravila koja se nikada ne menjaju.

U ovakvim situacijama očev glas nije preterano upadljiv, ali je njegova frekvencija tačno na granici između običnog razgovora i svađe. I, još gore, istovremeno dobija nekakv jasni, demonstrativni karakter… majku mu, bar nemoj da se dereš, već godinama želim da kažem svom ocu, ali svaki put prećutim.

Deluje da je u komunikaciji otac taj koji “nema dlake na jeziku“, otvoreno razgovara, pa čak i brblja, dok sin prećutkuje ono što bi moglo da promeni tok komunikacije i promeni nepisana pravila između njega i oca.

Samo nemoj da recituješ… pomolio sam se u sebi: ne sad! … ne ovde! Samo ne Šekspir!… Sladunjavo sam se kezio i osećao na sebi poglede cele birtije.

Sin se, jasno je, stidi očevog ponašanja u javnosti, ali mu to ne govori. Čak mu u jednom trenutku kaže “Ja ti, bogami, ništa ne prebacujem“ na šta otac odgovara „Da, ali na svadbi si me se stideo… odmahujem glavom, ali dobro se sećam. Sećam se kako je na sveopštu radost svatova igrao oko stola, kako je kokodakao sa rukama iznad glave i kako je na početku neka nasmejana tetka igrala sa njim, ali je onda sela i svi su se smejali reda radi… dok je moj otac bio pijan, i nekome možda nepodnošljiv, ali sam za sebe tiho i nenametljivo slobodan, kao i uvek.“ Obrazac je jasan, sin se stidi oca u trenucima kada je pijan, a otac očigledno ima dugogodišnji problem sa alkoholom; no sin mu ovo otvoreno ne govori i svaki put kada konobar pita da li žele još votke, sin naruči još i nazdravi sa ocem.

O-roditeljima-i-deci-000041837151Takođe, kada otac počne da analizira sinovljev ljubavni život, sin opet “grmi u sebi“ ali ne govori ništa. Međutim, u priči o svojoj vezi sa Hankom, sin priča ocu o svom vanbračnom sinu kojeg je video svega dva puta u životu. Iz kratke priče o ovom značajnom događaju evidentno je da sin ponavlja obrazac sa svojim sinom: Za sada smo dva puta išli na pivo i mislim da ćemo tako i da nastavimo. U svojoj disfunkcionalnosti, ova dijada otac – sin (majka je preminula) deluje na momente zaista funkcionalno, u smislu da i otac i sin podržavaju autonomiju onog drugog kao i da su “tolerantni na apsurdnost života“ što je Whitaker smatrao indikatorom porodičnog rasta.  Međutim, odnos oca i sina je rigidan u smislu što je opterećen očekivanjima koja su vezana za uloge njihovog pola.

Doneo mi je, ko zna odakle, kutiju punu automobilčića, ja sam poludeo od sreće i cmoknuo ga, a on je zbunjeno negodovao: Hajde, molim te, ne preteruj, muškarci se ne ljube, pa ti si već veliki… verovatno je to mislio samo retorički, u okviru vaspitanja. Samo što je taj poljubac bio poslednji koji je od mene u životu dobio.

Ovo nije jedini nesporazum oca i sina: kada je trebalo da kaže sa kojim roditeljem će živeti nakon razvoda, sin je u trenutku ljutnje na oca izabrao majku. Tako su se njihova ponašanja tokom niza godina zasnivala na pogrešnim pretpostavkama, i pogrešno protumačenim rečima onog drugog.

Evidentno je da je porodični sistem funkcionisao haotično, da su se otac i majka razveli, ona se udala za drugog čoveka koji ju je potom ostavio. Ovaj model usvaja i sin za koga saznajemo da se već razveo i da mu je teško da bude veran jednoj ženi. Jedna od pretpostavki transgeneracijskog modela porodične psihoterapije je da se neki obrasci, uverenja kao i mitovi ponavljaju, ali ne moraju da imaju isti ishod – često se ponavljaju iz lojalnosti. Ova lojalnost nije loša sama po sebi, već onda kada ugrožava porodični rast. U sceni koja odskače od ostatka romana jer u njoj nisu prisutni i otac i sin, već samo sin i nepoznata devojka, sin odbija da flertuje sa devojkom razmišljajući o svojoj ženi Hanki. Tako, možemo zaključiti da je i sam razmotrio svoje obrasce i odlučio da počne da ih menja, a čemu je svakako doprineo razgovor sa ocem.

Odjednom sam se setio da već imam četrdeset i dve godine. I da kod kuće imam Hanku, najbolju ženu koju sam ikada sreo i koju sasvim sigurno ne zaslužujem.

I ovde se možemo setiti Whitakera i njegove preporuke: Suoči se s tim da ćeš morati da odrasteš pre nego što umreš.

 

 

Featured Photo Credit: HuffPost

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s