Produžetak selfa: Ja sam (samo) ono što imam

Piše: Sanja Dutina

Tokom života, vezujemo se za mnogobrojne materijalne stvari: od plišane igračke iz detinjstva koja i dan danas ima svoje mesto na krevetu, do najobičnije majice od koje ne možemo da se odvojimo pa je bar koristimo za spavanje. Jasno je da ove stvari više nemaju nikakvu posebnu funkciju, ali iz nekog razloga su nam značajni. Psiholozi, filozofi i marketing stručnjaci to interpretiraju kao dokaz tendencije da objekte doživljavamo kao deo sebe, tačnije kao ekstenziju (produžetak) selfa. Postaju manifestacija nas samih- našeg identiteta, naših vrednosti, osobina, stavova, preferencija. Rasel J. Belk je prvi, 1988. godine, rekao da se self može produžiti svesno ili nesvesno, namerno ili nenamerno na svojinu, što podrazumeva i kupovinu, prodaju, čuvanje i bacanje (čitaj: konzumerizam).

„Našem labilnom osećaju selfa je potrebna podrška, i to dobijamo posedovanjem stvari jer, u velikom stepenu, mi smo ono što imamo i posedujemo“. 

Vilijam Džejms je ipak postavio temelje ovom konceptu:

„Čovekov self je suma onoga što može nazvati svojim, ne samo njegovo telo i psihičke moći, već njegova odeća, njegova kuća, njegova žena i deca, njegovi preci i prijatelji, njegova reputacija i posao, njegova zemlja, njegova jahta i račun u banci. Sve ove stvari pružaju mu istu emociju. Ako porastu i procvetaju, oseća se trijumfalno: ako iščeznu ili izumru, pada u očaj- ne nužno u istoj meri za svaku stvar, ali na sličan način za sve.“

Nenamerni gubitak ovih stvari doživljavamo kao povredu ili gubitak selfa. Goffman navodi da se namerno „smanjenje“ selfa dešava u institucijama kao što su duševne bolnice, domovi za stare, zatvori, koncentracioni logori, vojni kampovi, internati i manastiri. Zajedničko im je to da se svi novi članovi po ulasku u instituciju odriču svoje lične svojine, nekad i imena, što dovodi do traumatičnog gibitka ili umanjenja selfa. Druge situacije su krađe, prirodne katastrofe, koje nas neželjeno lišavaju naše svojine. Žrtve tuguju za onim što su izgubile kao i kada žale gubitak voljene osobe- čak prolaze kroz tipične faze poricanja, besa, depresije i prihvatanja.

shopping-bags-3-752x501

Svojina ili objekti kao ekstenzija selfa objašnjavaju i različite emocionalne reakcije na kontakt sa tuđim stvarima. Prema istraživanjima, radije kupujemo odeću koju vidimo da nosi privlačan prodavac nego onaj manje privlačan, a i to je razlog spremnosti da bacimo brdo para na nešto što je nosila ili koristila poznata ličnost.

Muška privrženost automobilima i neizmerna posvećenost njihovom održavanju i personalizovanju, idealan su primer produžetka selfa. Suprotno, vrlo lako se otarasimo onih stvari za koje smatramo da nisu u skladu sa našom slikom o sebi.

Kako i zašto predmeti i objekti dobijaju tu ulogu? Da li je kriva potrošačka kultura ili potreba da izrazimo svoj identitet? Krenućemo od dece- da li i deca veruju da igračke predstavljaju ekstenziju njihovog selfa?

Naučnici koji su testirali ovu hipotezu, pronašli su da osmogodišnja deca smataju da suveniri komuniciraju lični identitet osobe; šestogodišnjaci svoje najdraže stvari vide kao predstavu sebe, a predškolci mnogo više vole svoje igračke nego njihove kopije.

Pošto već emocionalno reagujemo na tuđu svojinu, moguće je da verujemo da self može da „zarazi“ određene objekte, ostavi tragove na njima. Bez ostavljanja dela selfa, zapravo, produžetak ne bi ni bio moguć. U skladu sa tim, devetogodišnja deca su davala lične vredne predmete nekome ko im je odbojan tek nakon što je objekat „očišćen“ (bukvalno i simbolično) od detetovog selfa. Ako delovi nisu uklonjeni, i dalje veruju da kontakt drugih sa tim  predmetom nekako može da utiče na njihov self, i nerado ga poklanjaju. U suprotnoj situaciji, podseća na one scene iz filmova sa porukom: „Uzmi ovu amajliju, i kada ti je teško, uzmi je u ruku i biću tu uz tebe.“ Naravno, taj predmet je „zaražen“ i predstavlja njega samog.

Iz ovih nalaza, deluje da i devetogodišnja deca, kao i odrasli, veruju da se uzimanjem tuđeg objekta možemo zaraziti i tuđim selfom. Ali da li je to urođeno ili stečeno? Na eksperimentu rađenom na petogodišnjacima, rezultati su drugačiji- oni mnogo lakše poklanjaju svoje igračke od devetogodišnjaka. Istraživači su zaključili da uverenje o esktenziji selfa može početi tek onda kada deca postanu svesna svog unutrašnjeg Ja- svojih misli, emocija i želja, što znači da ono podrazumeva i određenu zrelost i uzrast.

memory-box-objects

Jednostavno, u bilo kom periodu života, kada postanemo svesni sebe, stvari koje posedujemo pomažu nam da znamo ko smo, ali i ko smo bili- čuvaju naša sećanja i prošlost. Danas se self produžio i na digitalnu svojinu, što objašnjava i zašto dobijamo panične napade kada nam virus pobriše sve sa kompjutera, kada se pokvari hard disk, ili kada postoji pretnja da se naš profil na društvenoj mreži ugasi i odnese sve ono što smo sakupljali i delili kao odraz naše ličnosti.  Ono čega ipak treba da budemo svesni je da:

„Svojina može simbolično da produži self, kao kada nam uniforma ili trofej omoguće da ubedimo sebe (pa i druge) da možemo biti drugačija osoba nego što smo bez njih.“

 

 

 

Featured Photo Credit: sinobas93 DeviantArt

Reference:

Belk, R. W. (1988). Possessions and the Extended Self.  Journal of Consumer Research, Vol. 15, No. 2, pp. 139-168.

Diesendruck, G. & Perez, R. (2015). Toys are me: Children’s extensions of self to objectsCognition, 134, 11-20. 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s