„The Great Hypnotist“: Nije važno što vidim duhove već zbog čega ih vidim

Piše: Marica Stijepović

*PAŽNJA: U tekstu su neizbežno prisutni SPOILERI*

Film The Great Hypnotist nije vrhunsko umetničko delo, ali otvara nekoliko interesantnih tema sa stanovišta psihoterapije. Glavni junak Ruining je vrhunski psihoterapeut koji se bavi hipnozom. Arogantan je i samouveren, ali to je samo njegova, da se jungovski izrazimo, persona. U daljem toku filma pokazaće se da stvari, kao što i pretpostavljamo, nisu uvek onakve kakvim se čine. Ipak, na početku filma verujemo da je Ruining na vrhuncu karijere, toliko da mu mentorka, profesorka Heng, dodeljuje “nerešiv“ slučaj pacijentkinje Ren. Pacijentkinja je toliko posvećena negaciji, i toliko preplavljena osećanjima tuge i nelečenom traumom, da je već uništila samopouzdanje renomiranih doktora koji su se trudili da joj pomognu.

Ren je rezistentna na gotovo sve terapijske intervencije, tako da se javlja snažan transfer, ali i kontratransfer u terapiji između nje i Ruininga. Evidentno je (barem na manifestnom nivou) da Ren pati od povreda atačmenta, s obzirom na to da je bila siroče, da je usvojena iz porodilišta, a da su je potom usvojitelji napustili kada je njena usvojiteljka ostala trudna. Renino iskustvo je kulturološki uslovljeno, i odnosi se na politiku rađanja jednog deteta u Kini, koja je nedavno ukinuta. Usvojitelji su s obzirom na trudnoću usvojiteljke, a kako je zakonom zabranjeno “vratiti“ usvojeno dete, lažirali sopstvenu smrt. Ren je zbog ovoga rasla sa snažnim osećajem gubitka, te Ruining pretpostavlja da su mehanizmi odbrane vezani za percepciju ovog gubitka u njenoj svesti i pokušaj da ga interpretira tako da su je roditelji ostavili jer su je voleli. Ruining pokušava da suoči pacijentkinju sa realnošću uz pomoć hipnoze, međutim ona tvrdokorno odbija da prihvati ovu realnost. Čak i kada joj terapeut direktno saopštava šta se dogodilo i šta je potisnula (činjenicu da je usvojiteljka bila trudna), Ren skreće temu na svoj dominantni simptom. Naime, ona tvrdi da vidi duhove mrtvih. Uz sav trud terapeuta da je ubedi u to da duhovi nisu realni, ona insistira na tome da “nije važno šta vidi, već zašto to vidi“. Gledalac počinje da se pita da li bi za terapeuta zaista bilo korisnije da postane malo fleksibilniji za dobro pacijentkinje – kako bi išao “niz“ njen otpor i tako je doveo do izlečenja ili barem katarze. Nasuprot tome, on postaje sve rigidniji, deluje da je i sam u panici i da gubi kontrolu nad procesom, a da je suviše ponosan da to prizna i sebi i svojoj mentorki. Ruining uporno ponavlja da pacijentkinja treba da “otvori vrata“ u snu, i da odgovor leži iza zatvorenih vrata; međutim, počinjemo da se pitamo da li i sam želi da vidi i čuje ono što se nalazi iza tih vrata. Poreklo defanizivnosti nije u samom pacijentu već u terapijskom procesu; u prostoru koji se nalazi “između“ terapeuta i pacijentkinje.

Razrešenje drame nastaje kada pacijentkinja saopšti terapeutu da vidi dva duha koji stoje pored njega, nakon čega voda počinje da kaplje na njihova ramena, otkrivajući prirodu traume kojoj je bio izložen sam terapeut. Otkrivamo da je i on imao nerešivih problema sa mentalnim zdravljem, uključujući ozbiljno samopovređivanje. Sve terapijske tehnike kojima je bio izložen nisu mu mogle pomoći jer je i sam “suviše dobar terapeut“. Osim hipnoze, nisu prikazane druge značajne terapijske tehnike, naročito one koje se koriste u lečenju posttraumatskog stresnog poremećaja. Film u ovom delu ostaje nedorečen i naivan, jer se prikazi neuspešnog lečenja Ruininga svode na devojku koja mu maše olovkom ispred očiju, a on je odmah posrami pitanjem pokušavaš li to da me hipnotišeš?

the-great-hypnotist-movie-review

O načinu na koji je hipnoza kao psihoterapijska tehnika prikazana u filmovima već smo pisali ovde, pa ni The Great Hypnotist nije imun na ove boljke, naprotiv, pati od gotovo svake. Hipnoza se prikazuje kao situacija u kojoj se pacijent uvodi u stanje apsolutne bespomoćnosti i pasivnosti dok je hipnotizer onaj koji kontroliše situaciju u potpunosti. Stoga i sam neuspeh da se pacijentkinja uvede u stanje pasivnosti Ruining smatra neuspehom terapije. Takođe, film se poigrava (netačnom) idejom da se pomoću hipnoze dolazi do tačnih sećanja koja potom dovode do katarze pacijenta i promene u ponašanju. Činjenica je, međutim, da nisu svi ljudi ni podložni hipnozi, a istina je daleko od toga da se teži emocionalni problemi rešavaju jednom seansom, o kojoj god terapiji da se radi.

Ono što film postavlja kao posebnu temu je terapija terapeuta. Pitanje je i kakva su očekivanja psihoterapeuta kada se sam pojavi kao pacijent, ali u jednom istraživanju bilo je evidentno da je većina njih videla psihoterapiju kao sredstvo da ostvare sopstvene terapijske veštine, i da su upravo ovim procesom bili najzadovoljniji. Za mnoge terapeute psihoterapija je ’’neprirodna’’ situacija u kojoj se ’’ruši’’ njihov koncept o onome koji leči nasuprot pacijentu koji je ranjen i potrebno mu je lečenje.

Takođe, film se bavi temom krivice preživelih. Krivica je deo procesa preživljavanja traume, povezana je sa takozvanim “komplikovanim tugovanjem“ i može intenzivirati reakcije na traumu. Fenomen krivice preživelih vezan je za ljude koji nemaju nikakvu odgovornost za traumatski događaj, već su samo bili njegovi svedoci, i prvi put je opisan kod pojedinaca koji su preživeli koncentracione logore. Koncept je proširen i na one koji nose stvarnu, realnu krivicu za nečiju smrt. Sindrom krivice preživelih opisan je u filmu verodostojno jer se on zaista ispoljava kao osećanje bespomoćnosti, beznađa, depresije, kroz samopovređivanje, suicidalne ideacije – što se dešava i kod Ruininga. Interesantno je da je Ren “izabrana“ da mu “prenese“ poruku sa onoga sveta od ljudi čiju je smrt skrivio, a sve je u stvari smišljena psihodrama kako bi Ruining konačno bio izlečen od osećanja krivice. (Tvist filma je negde između Šestog čula i Shutter islanda). Međutim, kao što smo već rekli, film zaobilazi činjenicu da postoji mnogo terapijskih tehnika između ovako ambiciozne psihodrame i naivne hipnoze kakva je pokušana na Ruiningu. Međutim, otvara jedno značajno pitanje, a to je kako lečiti ljude sa tako snažnim osećanjem krivice. Od koga nam je zapravo potreban oproštaj? I kako lečiti čoveka koji žudi za oproštajem nekoga ko je već mrtav?

the_great_hypnotist

Ren nije pravi medijum koji prenosi poruke sa onoga sveta, ali očigledno je da racionalnom psihijatru može pomoći samo intervencija koja se bazira na iracionalnoj premisi da ona to jeste. Želja za oproštajem je tako duboka i iracionalna da terapeut odbacuje logiku i pristaje da primi “poruku“ za kojom toliko žudi. Zaključak je da na ovaj način on zapravo oprašta samom sebi, i to je ujedno poruka filma. Iako Ren izgovara jedino samom sebi možeš da oprostiš gledalac ostaje sa osećanjem da je to gotovo nemoguće bez obmana i samoobmana. The great hypnotist je film o najdubljem ljudskom očaju, patnji i potrebi da budemo voljeni i da nam bude pružena prilika da ispravimo svoje greške, kao i o ekstremnim psihološkim mehanizmima kojima ljudi pribegavaju kako bi preživeli tragedije.

 

 

Referenca:

By Fleischer, Jerome A. & Wissler, Anne (1985). The therapist as patient: Special problems and considerationsPsychotherapy: Theory, Research, Practice, Training, Vol 22(3), 587-594.

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s