„Što brže idem sve sam manja“: Usamljenošću do nestajanja

Piše: Marica Stijepović

U romanu Što brže idem sve sam manja glavna junakinja Matea živi povučeno sa mužem u stambenoj zgradi. Izlazi iz kuće samo kada ide u prodavnicu, nikada nije radila, nema dece, nema prijateljice ni rodbinu, psa je pustila da se udavi. Čak i prilikom retkih izlazaka iz kuće ne uspeva da ostvari minimum socijalne interakcije sa drugim ljudima. Ona se, zapravo, oseća kao da je nevidljiva, i tako se oseća otkako je bila dete.

“Nikada nisam našla badem u božićnom pudingu, uvek su ga nalazili roditelji“, objašnjava.

Objašnjava, bez trunke samosažaljenja, kako se ni u igranju fote nikada boca nije okrenula prema njoj, deca je nikada nisu pronašla kada su igrali žmurke, kako je ni nastavnici u školi nisu primećivali, čak je nisu prozivali na časovima, već bi ona tiho u sebi rekla “Matea, tu sam“. Na velikom odmoru nije imala društvo, već je stajala u dvorištu i brojala kamenje. Čak ni pošto ju je usred školskog dvorišta udario grom, niko se nije interesovao za njen slučaj, osim dečaka koji joj je prišao i za koga se kasnije udala. To je Matein muž Nils, koga ona zove Epsilon zbog njegovih stalnih matematičkih proračuna verovatnoće, ujedno i jedina osoba sa kojom ona uspeva da ostvari trajan odnos, sa diskutabilnim kvalitetom bliskosti. Tokom njihovog braka ne komuniciraju otvoreno već mu ona ubacuje pisamca u torbu, za koja se ispostavi da su mahom ostajala neotvorena. Nisu imali dece, imali su psa za koga su bili vezani i koji je nestao.

Pri opisu ovih događaja, Matea ne pokazuje nikakve emocije, čak ne opisuje ni bihejvioralne ekvivalente emocija kod sebe, dok kada govori o Nilsu pominje upravo spoljašnje manifestacije („puno je plakao, pa smo morali da prekinemo razgovor…“) ne ulazeći u njegova unutrašnja stanja. Utisak je da Matea prosto ne poseduje dovoljan fond reči za emocije. Jedina permanentna emocija kod nje je strah, odnosno anksioznost od socijalne interakcije, koju smatra zastrašujućom i potencijalno ugrožavajućom, ali je ona istovremeno i fascinira. Takođe, samo kada govori o ključnom događaju iz prošlosti- pobačaju, navodi da je “bol postao neizdrživ“ a potom se fokusira na činjenicu da je suviše smršala nakon toga i da joj je, na primer, jakna postala prevelika. Kada nestane pas Stejn, koji je bio poput člana porodice, ne iznosi nikakva zapažanja o svojim kao ni o muževljevim osećanjima. Prikuplja svu moguću snagu da iznese kiflice sa džemom na skup stanara zgrade, i uprkos pripremama to nikada ne uradi. Stres joj predstavlja čak i činjenica da mora više puta da sretne istu ženu na stepenicama zgrade i kaže joj “dobar dan“.

sto_brze_idem_sve_sam_manja_vvMatein muž je svestan njenog stanja i ne pokušava da ga promeni. Jedini put kada joj je pronašao posao, znao je da na tom poslu neće morati ni sa kim da komunicira. Kako priču ne vidimo iz njegove perspektive, ostaje nejasno da li je Nils – Epsilon nezadovoljan zbog Mateinog stanja i da li bi želeo da živi drugačijim životom. U jednoj epizodi fasciniran je komšinicom koja je počela aktivno da živi nakon što joj je sin otišao u vojsku, pa možemo pretpostaviti da bi voleo da je i Matea aktivnija. Međutim, u otvorenoj komunikaciji on nikada ne traži od Matee da se promeni, iako je implicirano da je u par situacija zadovoljan kada ona ostvari minimum socijalne interakcije. Ipak, uopšte uzev, čini se da on svojom pasivnošću potkrepljuje njeno ponašanje i da ne traži promenu od nje.

Klinički gledano, Matea pati od socijalne fobije.  Ovaj tip anksioznosti ispoljava se kao intenzivan, preplavljujući strah od toga da će nas drugi ljudi kritikovati, da nas svi posmatraju s pažnjom, da ćemo se osramotiti. Zbog straha osoba počinje intenzivno da izbegava sve društvene aktivnosti. I zaista, Matea pokazuje neke od ovih simptoma: plaši se da iznese kiflice u dvorište, a potom, kada vidi da okupljeni stanari jedu viršle, kaže sebi: dobro je što nisam iznela kiflice, osramotila bih se. Kada ima posetu, uspaniči se i stavi previše parfema; kada joj neko zvoni na vrata, ne otvara; kada je neko traži na telefon, ili kada treba da ode u prodavnicu umesto komšinice, obuzima je očaj. Međutim, njeni simptomi su ego-sintoni: Matea uopšte ne oseća da joj oni smetaju ili da bi htela da ih se reši. Takođe, njeni obrasci ponašanja su i više nego perzistentni s obzirom na činjenicu da su započeli u detinjstvu a da je već zašla u duboku starost. Čak ni kada izgubi najznačajniju osobu u životu, Matea ne govori o osećanjima; krah njenog sveta možemo videti isključivo kroz njene akcije. Stoga se može postaviti pitanje da li Matea u stvari boluje od nekog oblika poremećaja ličnosti, koji usled pasivnosti okoline, najpre roditelja a potom partnera, nikada nije tretiran. Verovatno je da se radi o šizoidnom ili izbegavajućem poremećaju. Naime, između ova dva poremećaja postoji sličnost u tome što osoba izbegava aktivnosti kao i socijalnu interakciju, s tim što se smatralo da ljudi sa izbegavajućim poremećajem to rade jer su anksiozni, a ljudi sa šizoidnim poremećajem su potpuno ravnodušni prema okolini. Međutim, prema jednom istraživanju njihov nivo anksioznosti i depresije je podjednak a takođe je isti kao nivo anksioznosti i depresije kod uzorka psihotičnih pacijenata. Autori navode da se možda radi i o jedinstvenoj dijagnostičkoj kategoriji.

Pacijenti sa šizoidnim poremećajem skloni su, kao i Matea, igranju “najgorih“ scenarija u glavi za koje je malo verovatno da će se desiti – na primer, Matein strah od kidnapovanja, zbog kojeg iracionalno nabavlja zeca a potom zlatne ribice da ne bi bila sama. Kod nje je stalno prisutan osećaj usamljenosti, iako usamljenost sama pothranjuje. Matea intenzivno fantazira o spoljnjem svetu, što predstavlja sigurnu zamenu za stvarne ljudske  odnose i interakcije. Ona, recimo, kupuje kuvani bakalar u prodavnici jer vidi da ga je kupila žena u redu ispred nje; srećna je što će tog dana “još neko jesti bakalar“… ovo je za nju zamena za osećaj zajedništva.

Ovo nas dovodi do pitanja ljudske usamljenosti – da li su ljudi kao Matea skloniji usamljenosti, ili smo svi, na kraju, podjednako sami? Autorka knjige navela je da ju je napisala kada se ozbiljno razbolela i kada je morala da provede mesece u podrumu roditeljske kuće, bez prijatelja, prekinutih studija. Matea sebe definiše kao samu i usamljenu čak i kada se potpisuje na svojoj vremenskoj kapsuli – kovčežiću koji zakopava u dvorištu, želeći da na zemlji ostavi makar kakav trag. Njeno samoubistvo, koje nije neočekivano, simbolički je čini manje usamljenom – sada je sigurna da, ako ništa drugo, vozilo hitne pomoći čije sirene čuje dolazi po nju.  Međutim, autorka knjige smatra da je u samoći i neka vrsta pročišćenja – da je upravo zahvaljujući samoći i tuzi koju ona nosi otkrila šta zaista želi da bude. Ovo se sa Mateom ne dešava, i stoga upravo knjiga ima značaj i značenje univerzalnog iskustva.

 

 

 

Featured Image Credit: Tofugu

Reference:

Ćersti Anesdater Skomsvol. Što brže idem sve sam manja. Dereta, 2014. 

Overholser, J.C. (1989). Differentation between shizoid and avoidant personalities: an empirical testCanadian Journal of Psychiatry, 34(8), 785-90.

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s