Strah od klovnova i fenomen „sablasne doline“

Piše: Sanja Dutina

Pomalo je neočekivana situacija da potpuno zdrava, racionalna, obrazovana, odrasla osoba doživljava napad panike pri susretu sa klovnovima ili da ih u širokom luku zaobilazi bilo na otvorenom ili u zatvorenom prostoru.  Suludo je, s obzirom da bi klovnovi trebalo da budu zabava ne samo za decu već i za odrasle, a većina ih se plaši. Deci nisu smešni, više im liče na strašila, a odrasli ih u najmanju ruku ne vole. Takav iracionalni strah od klovnova, koji ponekad dostiže i prave simptome fobije poput znojenja, mučnine, brzog lupanja srca, plakanja, besa, a naziva se koulrofobija. Koulrofobija nije zvanična dijagnoza koja se pominje u DSM-u, ali se može podvesti pod kategoriju specifičnih fobija – strah od kostimiranih likova poput Miki Mausa ili Betmena. Teško da strah od klovnova može značajno da ometa svakodnevno funkcionisanje jer nemamo često direktan kontakt sa njima, međutim moguće je da se pojačava i širi pod uticajem medija.

Nema mnogo naučnih istraživanja na ovu temu, i za sada postoje samo pretpostavke psihološkog objašnjenja koulrofobije. U eseju za magazin Smithsonian, novinarka Linda Rodrigez MekRobi naglašava da je za bolje razumevanje ovog problema potrebno osvrnuti se i na istoriju klovnova, kada postaje jasno da nisu uvek bili percipirani kao veseli, druželjubivi i pozitivni likovi, niti su tek tako postali mračne i zle figure. Prvi put se pojavljuju u starom Egiptu, staroj Grčkoj i Rimu, a u srednjem veku su bili poznati kao dvorske lude. Prvobitno su, dakle, predstavljali zabavu za odrasle, kao izraz devijantne strane ljudske prirode koja nije društveno prihvatljiva- od kršenja seksualnih normi do blaćenja bogova. Prema pričama, klovnovi koji u srednjem veku nisu uspevali da nasmeju kralja, kažnjavani su sakaćenjem i rezanjem mišića lica tako da je delovalo da se sve vreme osmehuju i bilo je nemoguće da se namršte. Od tada njihov lik postaje sve mračniji, pa tako postoji zapis iz 1876. godine, u kojem francuski kritičar Edmond De Goncourt kaže:

„Klovnovska umetnost je danas veoma zastrašujuća i prepuna anksioznosti i straha, njihovi suicidalni podvizi, monstruozne gestikulacije i divlja mimikrija podsećaju na nekoga iz dvorišta ludnice“.

Desetak godina kasnije, izvodi se opera Ruđera Leonkavala pod imenom „Pajaci“ („Pagliacci“) o popularnoj trupi klovnova, u kojoj glavni lik klovn ubija ženu i njenog ljubavnika.

4a8a270394fa64b35deadb842887be6f_hTek okvirno od XX veka klovnovi postaju izvor zabave i sreće, i okreću se deci. 1963. Godine, MekDonalds uvodi maskotu klovna Ronalda MekDonalda („Ronald McDonald, the Hamburger-Happy Clown„). Ali paralelno, klovnovi postaju i deo tradicije horor filmova.  Stiven King nas je ispunio strahom zahvaljujući klovnu Penivajzu iz filma It, lutka klovn iz filmova Saw plus Ledžerov Džoker doprineli su užasavanju, a sve je još više pojačano uvođenjem Tvistija u seriju American Horror Story.

Neka tipična i nedovoljna objašnjenja kreću se od negativnog ličnog iskustva sa klovnovima u detinjstvu, ili medijskim hajpom koji se vrti oko zlih klovnova pa nas uslovljava na strah. Splet istorije I klovnova ubica iz realnog života sigurno su imali uticaja, ali možemo li da prodremo dublje u suštinu? Određeni autori se oslanjaju na koncept “sablasne doline” (“the uncanny valley”), koji je osmislio professor robotike Masahiro Mori, 1970. godine. Međutim, efekat sablasnosti pominje još I Frojd u eseju “The Uncanny”, spajajući psihoanalizu i estetiku a definiše ga kao „onu vrstu zastrašujućih stvari koje nas vraćaju na nešto poznato i prepoznatljivo“ ali su i dalje čudne i izazivaju jezu, mada, njegovom terminologijom to je „znak povratka potisnutog“. Sablasno je dakle, sve ono što nas kao odrasle podseća na prethodne stadijume  psihe, aspekte nesvesnog života ili primitivna iskustva ljudske vrste.

Morijeva hipoteza pretpostavlja da onda kada primetimo karakteristike koje izgledaju skoro kao ljudske ali nisu sasvim ljudske, dolazi do osećanja odbojnosti, neprijatnosti i gađenja. Najuočljiviji primeri su u domenu robotike i 3D kompjuterske animacije, gde pokušaji ljudskih kopija još uvek nisu savršeni, pa mnogim ljudima deluju uznemirujuće. Tačnije, ukoliko robot ili animacija pomalo liči na čoveka, doživljavamo empatiju i pozitivne emocije, ali kada dostignu određenu tačku nesavršenog oponašanja ljudskih karakteristika, naglo nam postaju odbojni.

Brojne teorije su pokušale da opišu kognitivne mehanizme u korenu fenomena sablasne doline. Prema jednoj od njih, ovakvi stimulusi aktiviraju mehanizme koji su evolutivno razvijeni kako bi nas branili od potencijalnih izvora patogena, izazivajući osećaj gađenja. Što više neko liči na čoveka, bolje se ističu i primećuju odstupanja i defekti, koji izazivaju strah od zaraze i bolesti. Ista stvar se dešava i sa klovnovima. Liče na čoveka ali nešto odstupa od ljudske prirode. Konstantan osmeh nije prirodan, što znači da nešto nije u redu, pa ih izbegavamo kao „defektne“ i potencijalne nosioce „zaraze“.

Prema psihologu Rami Nejder, psihološki se izvor može pronaći upravo u ovakvim veštačkim emocijama koje verovatno kriju prava osećanja. Zbog nesposobnosti da protumačimo njihove facijalne ekspresije i shvatimo prave namere koje se kriju ispod maske, sumnjičavi smo i u nama bude strah i nemir. Dečji strah je verovatno lakše objasniti- susreću se sa nekim ko liči na čoveka a nije čovek, što ih zbunjuje i plaši. Sa druge strane, profesionalni klovnovi potvrđuju da su nekada i sami krivi za održavanje stereotipa i pojačavanje fobije. Kako jedan od njih tvrdi:

„Mislim da smo svi iskusili predivne klovnove, ali smo isto tako iskusili i one koji se u nedostatku treninga ili  zbog mladosti, nesvesno ponašaju previše napadno“.

Hoće da kaže da u pokušaju da izazovu smeh, mnogi klovnovi animatori postaju previše agresivni, loše procenjuju i ne poštuju lični prostor.

it_43113

Kao dokaz sveopšte mržnje i zaziranja od klovnova, često se navodi ispitivanje sa Šefild Univerziteta koje je sakupljajući mišljenja dece o redekoraciji bolničkog prostora, pokazalo da deca ne žele klovnove u bolničkom okruženju. Ali postoje i pozitivni primeri, poput lekara klovna Peč Adamsa o kom smo pisali, a postoje i studije koje ukazuju na pozitivne zdravstvene ishode bolesne dece kada su klovnovi uključeni. U januaru 2013 godine, istraživanje je pokazalo da prisustvo terapijskog klovna umanjuje pred-operativnu anksioznost kod dece, dok je drugo istraživanje iz 2008. pokazalo da deca hospitalizovana zbog respiratornih problema, brže ozdravljaju nakon igre sa klovnovima terapeutima.  Oba istraživanja su rađena u Italiji, pa možda samo Italijani nemaju problem. Rezultati na drugom uzorku mogli su da uključe zapise o vriscima, izbegavanju i plakanju- možda baš na uzorku odraslih. Sve u svemu, koulrofobija je veoma zanimljiv strah, i koliko god se trudili da je opišemo, ostajemo nedorečeni. Međutim, ko je raspoložen za lečenje, postoje veoma uspešne kognitivno bihejvioralne metode psihoterapije kojima je moguće ukloniti ovaj strah, i koliko god zvučalo smešno, ne treba ga se stiditi.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s