PsihoMisterije | Bez osećaja za lični prostor

Piše: Sanja Dutina

Koliko blizu dozvoljavate strancima da vam se fizički približe? Tačnije, koja je granica vašeg ličnog prostora nakon koje osećate neprijatnost i procenjujete da neko stoji previše blizu? Upravo tim ličnim prostorom automatski regulišemo distancu između sebe i drugih tokom socijalne interakcije. Prema jednoj opštoj podeli naš intimni prostor obuhvata 45 cm od našeg tela, i u njega puštamo porodicu, poznanike i kućne ljubimce. Nakon toga, od 45 cm do 120 cm nalazi se lični prostor a pristup je dozvoljen prijateljima i poznanicima, dok strance doživljavamo kao uljeze. 120cm do 360cm je obruč socijalnog prostora u kom se odvija socijalna interakcija sa strancima, a nakon te granice prostire se javni prostor otvoren za sve.

Naravno, ove granice su individualne a spremni smo i da ih pomerimo u određenim vanrednim situacijama kao što je gužva u javnom prevozu. Prema psihologu Robertu Someru, onda kada je invazija na naš lični prostor neizbežna, skloni smo da dehumanizujemo druge tako što izbegavamo fizički kontakt koliko je to moguće, kao i kontakt očima.

Vrlo malo se zna o neurološkim osnovama ličnog prostora. Studije na primatima pokazuju da je ključ u amigdali. Odrasli rezus majmuni koji imaju oštećenu amigdalu, lakše prilaze drugim majmunima i ljudima. Ako se oštećenje desilo u ranim godinama života, bebe rezusi se ne plaše nepoznatih objekata poput gumene zmije, ali se plaše interakcije sa drugim majmunima. Amigdala inače igra značajnu ulogu u kontroli emocija i intepretaciji i reagovanju na socijalne situacije i prepoznavanje pretnje. Prema novim nalazima izgleda da je uključena i u pokretanje jakih emocionalnih reakcija koje prate narušavanje ličnog prostora. Ukoliko spadate u onu grupu ljudi čiji je lični prostor toliko mali da nije u stanju ni da ga prilagodi gužvi u javnom prevozu zbog čega ste spremni da provedete i više od pola sata čekajući prazan autobus, studija slučaja koja sledi delovaće vam kao horor film.

Naučnici su proučavali slučaj žene S.M., 42 god., sa kompletnim bilateralnim oštećenjem amigdale, usled retkog genetskog poremećaja (Urbach-Wiethe bolest). S.M. je inače poznata kao žena bez straha koju ne može da uplaši ni zmija, ni ukleta kuća, ni ogromni, gadni pauci. Pored toga, S.M. izgleda nema apsolutno nikakav osećaj za lični prostor, i bez ustezanja dodiruje i potpunog stranca po rukama i stomaku. Tokom različitih eksperimentalnih manipulacija, S.M. je pokazala nedostatak neprijatnosti na izuzetno maloj udaljenosti, bez obzira da li se održavao kontakt očima, da li je prilazila ona sama ili su joj prilazili, da li je početak prilaska bio udaljen ili blizu, da li joj je osoba bila poznata ili nepoznata. S.M. tvrdi da se osećala potpuno opušteno kada joj se ženski eksperimentator toliko približio da su im se nosevi dodirivali. Na skali neprijatnosti od 1 (bez ikakve neprijatnosti) do 10 (strašno neprijatno), direktan kontakt bradom ocenila je jedinicom. U prirodnijem kontekstu, kada joj se nepoznati muški eksperimentator previše približio, kontakt je opet ocenila jedinicom, dok je on dao ocenu 7!

Personalbubble

Kada su je pitali da označi interpersonalnu distancu na kojoj se oseća najopuštenije dok joj je ženski eksperimentator prilazio, S.M. je izabrala udaljenost od 34cm, što je skoro duplo manje od preostalih 20 kontrolnih ispitanika koji su preferirali distancu od 64 cm.

Na kognitivnom nivou, S.M. je razumela koncept ličnog prostora i bila je svesna da je drugim ljudima potrebno više prostora nego njoj. Jednom prilikom je spontano izjavila da ne želi da se eksperimentator oseća neprijatno zbog prevelike blizine. Kada su je pitali da postavi eksperimentatora na udaljenost za koju procenjuje da bi većini ljudi bila najprijatnija, iako je u određenoj meri podcenila udaljenost, svakako je bila veća za 38% od njene lične. Dakle, sasvim je svesna da se njen osećaj za lično prostor razlikuje od ostatka ljudi. Ovo nije jedini defekt koji S.M. ima u socijalnim situacijama, s obzirom da takođe teško prepoznaje emocije na tuđem licu, poput straha. Otprilike, da sve bude još jezivije, ne samo što izaziva znoj na licu onih čiji lični prostor uzurpira, već nije u stanju ni da prepozna koliko su prestravljeni.

Kasnija ispitivanja su podržala ideju da je funkcija amigdale nešto poput kočnice u socijalnim interakcijama. Prema jednom od autora ove studije slučaja, „ako uklonimo amigdalu, deluje da više naginjemo ka socijalnim ponašanjima koji izazivaju neprijatnost.“ Amigdala zdravih ispitanika je ukazivala na veću aktivnost kada im je nepoznata osoba stajala veoma blizu.

Postoji mogućnost da ovi nalazi mogu biti korisni za bolje razumevanje autizma. Iako nema dokaza, postoje indikacije da ljudi sa autizmom nisu svesni ograničenja tuđeg ličnog prostora- nekada tokom razgovora stoje previše blizu, a nekada previše daleko. Slično je i sa Vilijamsovim sindromom, jer su osobe koje pate od ovog poremećaja izuzetno druželjubive i narušavaju lični prostor nepoznatih ljudi.

Koliko blizu je previše i nepristojno blizu? Odgovor na ovo pitanje je individualan, ali ga takođe oblikuje kultura u kojoj se rodimo. Kako autori studije zaključuju, upravo amigdala je uključena u učenje ovih pravila. Nažalost, ni poznavanje neurološke osnove neće nas spasiti od invazije klasičnih uzurpatora u javnom prevozu.

 

 

 

Referenca:

Kennedy, D. P. et al. (2009). Personal space regulation by the human amygdalaNature Neuroscience, 12, 1226-1227.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s