Film „Medianeras“: Interpersonalni odnosi u doba moderne tehnologije

Piše: Anđela Knežević

Film Medianeras je delo režisera Gustava Taretta. Kako bi prikazao otuđenost u interpersonalnim odnosima, ovaj Argentinac je na interesantan način iskoristio metaforu bočnih zidova velikih solitera u Buenos Airesu, u kojima se, zbog malog prostora, stanovi popularno zovu kutijama za cipele. Baš kao što se bočni zidovi tih zgrada koriste samo da bi označili kako stići do najbližeg supermarketa ili da bi se postavila reklama na njima, tako i odnosi među ljudima u 21. veku često ostaju na površnom nivou. Ta površnost je najvidljivija u velikim gradovima.

Film nas uvodi u živote Martina i Mariane, dvoje suseda koji žive rekluzivnim životima nakon prekida dugih veza. Martin je web dizajner čiji svet čine kompjuterske igrice, pas bivše devojke i priličan broj fobija i neuroza. Svoj prvi veći posao je dobio od svog psihijatra dizajnirajući mu internet stranicu i postižući veliki uspeh sa igricom Pills Out koja stiče popularnost kod insomničara koji se leče od zavisnosti od tableta. Međutim, priroda njegovog posla koja mu omogućava da svaki posao završava kod kuće je dodatno usporila tok lečenja njegovih fobija i neuroza. Rekluzivnost je postala potpuna nakon učestalih agresivnih i paničnih napada. Martina možemo dijagnostifikovati kao osobu sa izbegavajućim poremećajem ličnosti. Komordibitet koji se javlja kod ovog poremećaja često podrazumeva agorafobiju, socijalnu fobiju, distimiju, hipohondrijazu i anksiozni poremećaj. Istovremeno postojanje ovih poremećaja vidimo i kod Martina kroz različite aktivnosti. Agorafobija koju su aktivirali panični napadi i raskid dugogodišnje veze doveli su do toga da nekoliko godina ne napusti svoj stan. Na nagovor svog psihijatra, počinje da koristi fotografisanje grada kao način da se bori protiv fobija. Međutim, za Martina ova aktivnost je pomogla pri lečenju agorafobije i distimije, ali nije uticala na socijalnu fobiju, hipohondrijazu i anksiozni poremećaj. Do mesta koja je želeo da fotografiše dolazio je peške, javni transport je izbegavao jer bi to značilo da mora da stupi u interakciju sa ljudima, sa sobom je nosio ranac koji je sadržao specifična sredstva koja bi mu pomogla kad se desi neka vrsta napada. Nakon šetnje bi odlazio kod doktora, strahujući za svoje zdravlje, mada bi rezultati pokazali da je sve u redu.

WImagen-12

Mariana je arhitekta koja nakon završetka fakulteta nije ništa izradila, osim par maketa. Nakon završetka četvorogodišnje veze vraća se u svoj stan i počinje da radi kao dekorator izloga u jednom butiku. Mariana ima prostor pun neraspakovanih kutija, lutke iz butika i sopstvene poremećaje ličnosti. Prekid ljubavnog odnosa se može svrstati u gubitke. Kao i svaki gubitak i ova vrsta podrazumeva pokretanje većeg broja procesa unutar ličnosti. Mariana je vremenom unutar te veze izgubila predstavu o identitetu osobe sa kojom je, do mere da je osećala strah da je u vezi sa strancem. Nakon veze nestao je osjećaj sigurnosti i pripadanja, kao i identitet koji je kreirala tokom odnosa, te sad ima subjektivni osećaj da su četiri godine bile protraćene. Mariana daje svakom detetu moderne tehnologije šansu da empatiše, kada poželi da iz ljudske memorije može izbrisati svo to vreme jednim klikom kao kad izbrišete sve zajedničke fotografije iz kompjutera. U toj kutiji od cipela, Mariana ostvaruje emocionalnu konekciju sa lutkom kojeg je donela iz butika. Agalmatofiliju (od grčkog agalma ‘statua’, i philia ‘prijateljstvo, bliskost’) ispoljava jedne večeri tokom simulacije koitusa sa lutkom. Ovaj čin se može protumačiti i kao posledica usamljenosti i izolacije. Jedan od njenih većih iracionalnih strahova je klaustrofobija. Ona se ispoljava kroz izbegavanje vožnje liftovima, posebno onim koji su hermetički zatvoreni, kako objašnjava jednom kolegi koji ju je pozvao na sastanak. Kao što je to česta pojava, osobe koje se prvi put nađu u društvu osoba sa nekom vrstom fobije misle da će im njihovo prisustvo olakšati ili čak učiniti da fobija nestane. Međutim, brzo bivaju ubeđeni da iracionalni strahovi zahtevaju stručnu pomoć.

Životi Martina i Mariane teku uporedo, bez znanja o postojanju ovog drugog. Ono što karakteriše oboje jeste da su, svako na svoj način, neadaptirani na život  u Buenos Ajresu, gradu sa populacijom od tri miliona stanovnika. Dijalog između njih je minimalan. Time se naglašava haotičnost velikih, modernih gradova, koji su dali čoveku više izbora i približili ga čovečanstvu, a doveli do toga da se udalji od samog sebe. Prateći filozofska promišljanja o arhitekturi grada i sopstvenim različitostima koje ih udaljavaju od ostalih uviđamo funkcionalnost između njihovih ličnosti. Međutim, svoje vreme provode na internetu, na društvenim mrežama, izolovani u sobi ili sa ljudima sa kojima ne mogu da ostvare dugotrajan odnos. Naglašavanjem bizarnosti situacija koje se dešavaju u velikim gradovima, pokušava se prikazati zašto Martin i Mariana ne uspevaju da uspostave kontakt. Režiser je u ovom filmu odlučio da krizu kroz koju prolaze oba lika reši na pozitivan način. Naime, Martin i Mariana donose odluku da iz svoje svakodnevice izbace stvari, ljude i ponašanja za koja su svesni da su doveli do toga da postanu slični kao ta kutija cipela u kojoj žive. Mračnu, tesnu prostoriju u koju retko ko ulazi odlučili su da promene dodajući prozor tamo gde mu prema ideji arhitekte nije bilo mesta – na bočnim zidovima njihovih zgrada. Puštajući svetlost u svoje stanove, polako su krenuli sa pozitivnim promenama. Mariana se rešila lutka i okončala njihov odnos jednim zagrljajem, a Martin je izvadio njegovog lutka iz kutije. Ovi činovi su adekvatni simboli za rešavanje pitanja iz prošlosti. Nakon toga, stiče se motivacija i snaga za nova, uzbudljiva životna iskustva. To je epilog koji nam Taretto ostavlja.

a0c100b124ac40488cb80a0c836a524e

Moguća pouka koju nam šalje ovaj film jeste da, mada živimo u vremenu kada je komunikacija izmenjena u velikoj meri i kada se većina stvari može završiti preko interneta, ne treba dozvoliti da nam virtuelni svet postane zamena za realan život. Odnos licem u lice je i u modernom dobu ostao neprocenjiv i nezamenjiv za čovekov psihosocijalni razvoj i za adaptaciju u socijalnoj sredini. Ono što treba uraditi da bi do toga došlo jeste uneti pozitivne promene u svoju svakodnevicu, izaći napolje, dozvoliti drugome da nas upozna, doživeti život i prihvatiti stručnu pomoć ako je potrebna.

A ako živite u Buenos Airesu stručnu pomoć ćete lako naći, budući da u Argentini radi duplo više psihologa nego u ostalim zemljama na svetu.

 

 

 

Referenca:

Bargh, J.A. & McKenna K.Y.A. ( 2004). The Internet and Social Life. New York University, New York.
Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s