Film “Still Alice”: Alchajmer odnosi identitet zajedno sa sećanjima

Piše: Sanja Dutina

Film “Still Alice” rađen je po istoimenoj knjizi neuronaučnice Lize Đenove, koja je inače kolumnistkinja Nacionalnog udruženja za Alchajmerovu bolest. Prateći život ugledne profesorke lingvistike sa Kolumbija Univerziteta- Alis Hauland, Đenova nam je dočarala fizičke, kognitivne, emocionalne i bihejvioralne promene koje prate dijagnozu Alchajmera. U pitanju je posebna i retka vrsta ovog oboljenja, koja se genetski nasleđuje i prilično rano javlja (već oko pedesete godine života). Nekada ambiciozna, uspešna i elokventna, Alis postepeno gubi identitet, sećanja, pamćenje, jezik, sve dok u potpunosti ne izgubi sposobnost da živi i brine samostalno o sebi. Vidimo i kako se porodica prilagođava i kako pokušavaju svi zajedno da se nose sa ovom beznadežnom situacijom.

Prvi znak za uzbunu javlja tokom uobičajenog trčanja po kampusu, kada Alis doživljava derealizaciju i u trenutku zaboravlja gde se nalazi. Drugi simptom pre zvanične dijagnoze uključuje suptilna kognitivna oštećenja kao što je povremeni gubitak pamćenja (zaboravljanje recepta koji godinama sprema). Alis prvobitno odlučuje da sakrije dijagnozu od porodice, do onog momenta kada shvata da je bolest nasledna. Uz to neurolog joj savetuje da na tretmane dovodi nekoga sa sobom, s obzirom da je potreban pouzdan izvor koji može da prati šta se dešava. Bolno suočavanje sa novonastalom situacijom, još više otežava saznanje da je i najstarija ćerka pozitivna i da će deliti majčinu sudbinu.

Shvativši da će doći trenutak kada neće moći da brine o sebi, Alis snima video koji krije u posebnom folderu, koji uključuje instrukcije kako da izvrši samoubistvo kada ne bude više mogla da odgovori na set osnovnih pitanja o svom životu. Do tog momenta, uz podršku porodice bori se na sve moguće načine, većinom se oslanjajući na tehnologiju kao izvor informacija i podsetnik.

Iz meseca u mesec vidimo da je Alis sve više dezorjentisana i sve više zaboravlja, dok se porodična dinamika, karijera i celokupan život dramatično menjaju. Ovde film prilično posustaje dramatizujući efekte porodičnog alchajmera, tačnije brzinu kojom se bolest i simptomi razvijaju. Alis za vrlo kratko vreme dostiže vrhunac bolesti, dok je u realnosti potrebno bar 10 godina za ozbiljnije i jače simptome. Sa druge strane, prilično realno prikazuje gubitak identiteta, posebno tokom postepenog narušavanja jezičkih sposobnosti. Do kraja filma, ne samo da nije u stanju da razume ono što drugi govore, već ostaje skoro pa bez sposobnosti govora.  Ne ume efikasno da iskomunicira informaciju, gubi vokabular.

Still-Alice-22

“Uvek sam bila tako određena svojim intelektom, svojim jezikom, svojom artikulisanošću, a sada ponekad vidim kako reči vise ispred mene i ja ne mogu da ih dohvatim i ne znam ko sam i ne znam šta ću sledeće da izgubim.”

Tokom premijere predstave, Alis ne prepoznaje sopstvenu ćerku i čestita joj na sjajno odigranoj ulozi, kao nepoznatoj glumici. To je već ono predviđeno vreme kada slučajno nailazi na folder sa uputstvom za samoubistvo, ali simptomi su se toliko pogoršali da plan propada jer ne uspeva da zapamti instrukcije.  Ova scena budi ambivalentna osećanja jer ostaje pitanje da li stara Alis može da odlučuje o sudbini „nove“ Alis, i da li je život sa Alchajmerom iz perspektive žrtve vredan življenja.

Uz propali plan, simptomi eskaliraju do toga da Alis nije u stanju sama ni da veže pertle. Postaje u potpunosti zavisna od drugih, gubi sposobnost normalnog svakodnevnog funkcionisanja. Uz gubitak identiteta, nestaje mogućnost promišljanja i planiranja budućnosti. Muž Džon dobija poslovnu ponudu u Njujorku, i Alis ne može da se nosi sa pitanjem selidbe i budućeg zajedničkog života. Zbog toga Džon odlučuje da ode bez nje, ostavljajući najmlađu ćerku Lidiju da brine o dezorjentisanoj Alis. Iako nije preporučljivo da oboleli od Achajmera menjaju sredinu i navike, ovakva odluka deluje pomalo grubo, i ne znamo da li Džon ne dozvoljava da Alisina bolest povuče sa sobom i njegovu karijeru, ili odlazi jer mu je teško da je vidi u takvom stanju.

Guardian je intervjuisao ljude koji pate od Alchajmera pitajući ih koliko su se prepoznali u opisu simptoma i koliko veruju da je film verodostojan. Njihovi odgovori su još jednom potvrdili vrednost ovog filma:

„Film se suočava sa svakim stadijumom kroz koji sam prošla, kao po spisku“, objašnjava Kit. „ Obuhvatio je kako se demencija uvukla u mene, kako mi je slomila samopouzdanje i uvela sumnju pre nego što sam uopšte znala šta mi se dešava. Prikazuje kako je podmukla ova bolest, kako te suptilno izjeda. Prikazuje kako sam pokušala da se borim sa njom, kako sam pronašla koping strategije i kako sam pokušala da je sakrijem. Ali njeno pogoršanje se dešava previše brzo- bilo mi je teško da se pomirim sa tim.“

Sama Džulijen Mur pripremala  se za ovu ulogu posećujući domove i provodeći vreme sa ljudima koji boluju od demencije.

„Jedna od stvari koje sam naučila je da se oni često osećaju prosto izgubljeno. Alchajmer podseća na iznenadni panični napad, gde odjednom ništa nema nikakvo utemeljenje. Kao da svaki dan prolazite kroz maglu.“

download

Deluje da je Alchajmer sve više zastupljen u popularnoj kulturi- od novinskih tekstova, knjiga do filmova. Smrt Terija Pračeta kao posledica Alchajmera, uz ovaj i mnoge druge filmove, pomaže da ova bolest dođe u svest javnosti, da postanemo svesni uticaja koji ima i potrebe za što više istraživanja u cilju pronalaženja leka.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s