Erotomanija: Psihoza iz strasti

Autor: Ana Perović

Sumanuto uverenje osobe (najčešće ženskog roda) da je nepoznata, slavna, bogata ili osoba visokog društvenog statusa (najčešće muškog roda) zaljubljena u nju – jedna je od dražih dijagnostičkih kategorija pisaca krimi romana. Kada su, pak, stručnjaci za mentalno zdravlje u pitanju – baš i nije tako. Čitava tri veka protekla su od prvih pokušaja razumevanja toga od čega je sačinjena i kako nastaje ova sumanutost.

Utvrđivanje kliničke slike i dijagnostičkih kriterijuma za opisano stanje dodatno je otežala činjenica da oboleli ne prepoznaju svoje stanje kao problematično, te i ne traže pomoć za njega. Osim toga,  reč je o retkom mentalnom oboljenju. Još uvek ne postoje pouzdani podaci o zastupljenosti, ali se procenjuje da se javlja u oko 0.3% populacije. Dok su ga starije studije pripisivale dominantno ženama, novije beleže prisustvo poremećaja i među pripadnicima muškog pola, često homoseksualne orijentacije.

Nakon pokušaja da se opisano stanje shvati kao „neuzvraćena ljubav kao mentalno oboljenje“ i „preterana žudnja“ (nimfomanija i satrijaza), temelje razumevanja poremećaja o kome je reč postavio je Emil Krepelin, otac savremene psihijatrije, u 19. veku . U svom kapitalnom delu „Manično – depresivno ludilo i paranoja“ on prepoznaje psihotičnu prirodu ovog stanja i svrstava ga u paranoje. Par decenija kasnije, fenomen „strastvene psihoze“ ili erotomanije konačno je precizno opisao francuski psihijatar De Klerambo 1921. godine, a nakon godina provedenih u dijagnostičkom limbu, naći će svoje mesto u DSM-III. Poznata i kao Kleramboov sindrom, „sindrom usedelice“ i „sumanuta ljubav“, danas se erotomanija značajno razlikuje od opsesivne ili neuzvraćene ljubavi, kao i hiperseksualnosti.

Ova neobična „manija“ podrazumeva fascinaciju nepoznatom osobom ka kojoj je usmeren skup intenzivnih osećanja privrženosti (često više duhovne, nego seksualne prirode) i njenu istovremenu idealizaciju. Da bismo govorili o erotomaniji, neophodno je da između obolele osobe i osobe koja je predmet opsesije nije postojao nikakav kontakt ili razmena pre pojave simptoma, pa samim tim ni ohrabrenje za sumanuto uverenje.

Fatal-Attraction-23
Scena iz film „Fatalna privlačnost“.

Uprkos tome, osoba koja pati od erotomanije u svojim izveštajima insistira na tome da je objekat želje prvi pokazao znake zaljubljenosti i seksualne zainteresovanosti za nju i razvija sistem odbrambenih mehanizama koji tu ideju čuva. Upravo to uverenje nalazi u srži kliničke slike erotomanije. Svoje tvrdnje pri tom potkrepljuje detaljnim opisima poruka ljubavi koje prima od nepoznate osobe (koja je u nju zaljubljena) i ubeđenju da ih ona svesno i namerno šalje putem svog izgleda, verbalne i neverbalne komunikacije, gestova ili čak telepatije.

Osećanja i uverenja koja su deo erotomanije najčešće opstaju dugo, uprkos nastojanjima osobe koja je predmet nečije erotomanije da porekne svoju zainteresovanost. Paradoksalno, poricanje tog tipa biva interpretirano od strane obolele osobe kao „prikrivena izjava ljubavi“, bez obzira na njegovu učestalost i nedvosmislenost. Posramljenost osobe koja je na meti sumanutosti takođe može biti protumačena kao pokazatelj naklonosti. Klarembo je, na uzorku svojih pacijenata, registrovao pomenute distorzije u tumačenjima i doživljaj bliskosti koji nije utemeljen na iskustvu bliskosti.

Na psihološkom planu upečatljivo je da zaljubljenost obolelih osoba ne počinje sa spoznajom o sopstvenim osećanjima prema drugoj osobi, već percepcijom da je druga osoba zaljubljena u njih. U projekcijama osobe potom se dešava transformacija stanja: „Ja njega ne volim. On voli mene.“ u „On voli mene, pa volim i ja njega.“ Mehanizam paranoje zahteva da se sopstvena unutrašnja stanja pripisuju drugima, te tako biva i sa proganjanjem: „Ne proganjam ja njega, već on mene.“ Kada se osoba projekcijom „oslobodi“ svojih osećanja, onda je u redu da reaguje na njih (koja su sada tuđa): „Ja ga proganjam, jer proganja on mene.“

Najproblematičnije osećanje ovog spektra predstavlja, očekivano, ljutnja koja nastaje kao posledica višestruko doživljenih odbacivanja od strane mete erotomanije. Tada može doći do primene istog mehanizma: „Ne mrzim ja njega, već on mrzi mene.“ iz koga osoba može počiniti razne destruktivne i autodestruktivne radnje. Frojd je, praveći razliku između tri tipa strasti (one koje nastaje kao posledica ljubavi, one koja se stvara usmeravanjem žudnje ka osobi, predmetu ili ideji, erotomanije) napominjao da erotomanija zapravo više nalikuje mržnji nego ljubavi.

Neki autori primetili su određeni broj zajedničkih karakteristika ljudi koji razviju poremećaj erotomanije. Ovi ljudi su bojažljivi, osetljivi, usamljeni, ograničenih intelektualnih kapaciteta, socijalno inhibirani, sumnjičavi, bez seksualnih iskustava i pripadaju nižim društvenim statusima, često su nezaposleni. Segal je, u skladu s ovim podacima, pretpostavio da bi pojedinci sa problemom o kom je reč mogli teže da kompenzuju doživljaj sopstvene inferiornosti putem projektovanja svog narcizma u objekte želje na sumanut način. Jasno je da kriterijumi prema kojima se meta projekcija bira olakšavaju ove mehanizme.

Woman on the run, hiding from someone or something. Is someone trying to hurt her, or did she just do something and is afraid of getting found out?

Uprkos nedovoljnom razumevanju razvoja ovog stanja, autori se slažu da poremećaj predstavlja tip patološkog tugovanja, poremećaj vezivanja, nestabilnosti u identitetu i pokazatelj je slabog testa realnosti. Psihodinamske teorije ponudile su hipoteze o tome da je u pitanju psihološka borba osobe koja je u detinjstvu bila izložena izuzetno neresponzivnim roditeljima. U tom poduhvatu, osoba u odraslom dobu prevazilazi svoju patnju zbog internalizovanog iskustva ravnodušnosti roditelja tako što distorzira stvarnost i projektuje u potpunog stranca izrazitu zainteresovanost za sebe. Stranac je sada osmišljen kao izvor brige, zaštite i ljubavi – mehanizam putem koga se prikrivaju depresija i usamljenost. Netolerancija na ravnodušnost (kojoj su bili izloženi u detinjstvu i koja je bila doživljena kao apsolutni prekid povezanosti) čini odbrambene fantazije nužnim za psihološko preživljavanje.

Elis i Melsop u svom pregledu istorije imenovanja i klasifikovanja Klaremboovog sindroma razlikuju primarnu od sekundarne erotomanije. Prva predstavlja retko stanje koje ne stoji u vezi ni sa jednim drugim psihijatrijskim poremećajem i prognoze za oporavak su loše. Drugi oblik bolesti koji je značajno zastupljeniji od prvog javlja uz neki drugi mentalni poremećaj (poremećaje ličnosti, paranoidnu shizofreniju, depresiju, bipolarani poremećaj, Alchajmerovu bolest). Tretiranjem poremećaja koji stoji u osnovi erotomanije, dolazi i do iščezavanja nje same.

Erotomanija je neretko hronična, a rezonovanje koje stoji u neskladu sa činjenicama opstaje i ne dovodi se u pitanje. U slučajevima kada potraje može da poprimi oblik proganjanja ili pretnji usmerenih ka meti erotomanije, a povremeno može uključivati i nasilje. Društvene i forenzičke implikacije ovog poremećaja osvetljene su kroz primere proganjanja koje doživljavaju slavne ličnosti. Jedan od čuvenijih primera je Džon Hinkli koji je gajio opsesiju prema glumici Džodi Foster. Kada je shvatio da nema načina da joj se približi, odlučio se da pokuša da je oduševi atentatom na američkog predsednika Ronalda Regana.

Premda za ove slučajeve najčešće čujemo u medijima, uglavnom u kontekstu proganjanja ili nekog agresivnog čina, takva slika ne odgovara statističkim podacima. Nalazi pokazuju da, među osobama koje imaju istoriju proganjanja, manji procenat (isključivo muškaraca) pripada dijagnostičkoj kategoriji erotomanije.

Potraga za pouzdanijim načinima dijagnostikovanja ovog stanja nužna je kako ne bi došlo do pogreški pri susretu ovih osoba sa stručnjacima iz domena sistema zaštite mentalnog zdravlja, kao i drugih koji se njima bave. S jedne strane – ne sme se dopustiti zloupotreba dijagnoze za slučajeve gde postoji realna osnova za percepciju romantične naklonosti. S druge strane – neophodno je zaštiti profesionalce koji mogu doći u susret sa osobama koje boluju od erotomanije od pogrešnih optužbi.

 

 

 

Reference:

Segal, J.H. (1989). Erotomania revisited: from Kraepelin to DSM-III-RAm J Psychiatry, 146(10), 1261-6.

Signer, S. F. (1991). „Les psychoses passionnelles“ reconsidered: a review of de Clerabmaults cases and syndrome with respect to mood disorders. J Psychiatry Neurosci, 16(2), 81-90.

Ellis, P. & Mellsop, G. (1985). De Clerambaults syndrome–a nosological entity? Br J Psychiatry, 146, 90-3.

Menzies, R. P. et al. (1995). Prediction of dangerous behavior in male erotomaniaBr J Psychiatry, 166(4), 529-36.

One thought on “Erotomanija: Psihoza iz strasti

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s