Transgeneracijski prenos traume

Piše: Marica Stijepović

Strah je jedna od bazičnih emocija prema skoro svim postojećim podelama. Pretnja našem samoočuvanju i samoodržanju izaziva odgovor simpatičkog nervnog sistema. Zenice nam se šire, čula izoštravaju, mišići su napeti, dišemo ubrzano. Ono što se popularno naziva ‘’bori se ili beži’’ (fight or flight) je evolutivno uslovljen odgovor našeg organizma na stres baš kao i sleđenost i izostanak reakcije – zamrzavanje. U trenucima pretnje ili anksioznosti, hipokampus šalje poruku nadbubrežim žlezdama da luče adrenalin i noradrenalin.

U jednoj studiji, koja je objavljena u žurnalu Biological Psychiatry, pokazano je  da čak i blag stres kome su izložene mišice pre trudnoće ima uticaja na njihovo potomstvo i to na način koji ne izgleda povezan sa roditeljskom brigom niti stilovima. U drugoj studiji, tim na Emori Univerzitetu sproveo je istraživanje koje je šokiralo akademski svet. U prvom bloku, miševi su učeni uz pomoć elektrošokova da se plaše određenog mirisa. Naime, elektrošokovi su im davani u paru sa tim mirisom, tako da su miševi vrlo brzo naučili da je miris upozorenje za vrlo neprijatno iskustvo.  Ovo nije ništa čudno ako poznajemo Pavlovljevu teoriju uslovljavanja i sasvim je u skladu sa njom – neka vrsta neuralne adaptacije, gde se i čulo mirisa ovih miševa prilagodilo na situaciju. A šta jeste čudno? Mladunci ovih miševa, koji nikada ranije nisu osetili ovaj miris, takođe su pokazali strah kada su bili njemu izloženi. Naučena asocijacija nekako se prenela sa jedne generacije na drugu!

Istraživači tvrde da je čak i treća generacija miševa bila pod uticajem ovih negativnih iskustava, pri čemu su poveli računa o tome da anksioznost nije naučena putem učenja po modelu. Miševi nisu pokazivali anksioznost u vezi sa drugim mirisima, ili drugim nagoveštajima neprijatnog iskustva. Istraživači su čak uzeli semenu tečnost miševa koji su bili izloženi iskustvu, oplodili njome mišice iz druge laboratorije, koje su potom držali u izolaciji – i ponovo su našli iste reakcije kod miševa mladunaca. Randy Jirtle sa Djuk Univerziteta je pokazao da se boja krzna mladunaca miševa menja u zavisnosti od toga čime su im se majke hranile. Ovo je još više  zaintrigiralo naučnike – ako se prenose izloženost hemikalijama i način ishrane, zašto ne bi i tako moćne unutrašnje fiziološke reakcije kao što je stres?

r-WAR-TRAUMA-large570

A ako je ovo slučaj sa miševima, zašto ne bi bio slučaj i sa ljudima, naročito kad se uzmu u obzir studije preživelih u Holokaustu? Vrlo je moguće da plašljive reakcije majke, naročito ako su hronične, ‘’programiraju’’ dete da bude anksiozno i osetljivo na okolinu. Ljudi koji rano dožive neku vrstu traume često pokazuju različite hormonalne promene, čiji mehanizmi nisu do kraja objašnjeni. Navodno se mnogi naučnici slažu oko toga da traumatski događaji menjaju način na koji se geni ispoljavaju, a onda geni izazivaju probleme u mnogim biološkim procesima u organizmu. Ovo je složeno, ali i kontroverzno pitanje – jedna od implikacija je da se iskustva, koja svakako nisu prisutna u DNK, nekako prenose iz generacije u generaciju. Szyf and Meaney razmatrali su hipotezu da epigenetsko nasleđivanje na neki način promeni neurone kod naslednika. Oni su to nazvali ‘’molekularnim ožiljcima’’. Recimo, svima nam je logično da stres koji majka doživi tokom trudnoće može uticati na razvoj fetusa; ali da stres koji žena preživi pre trudnoće bude na bilo koji način  izgleda malo verovatno. Međutim, evidentno je da se stres nekako prenosi na buduće generacije, a najpoznatiji dokaz su studije ljudi koji su preživeli Holokaust – čija su deca imala veće šanse da ispolje poremećaje koji su povezani sa povišenim stresom, čak i ako sami nisu doživeli značajan stres.

Prema porodičnim terapeutima, nerazrešena trauma bi mogla da dovede do ne-tako-dobrog roditeljstva, a što bi vodilo do abnormalnog ponašanja njihove dece i uticalo na roditeljski stil same dece. Meta-istraživanje trangeneracijskog prenosa trauma Holokausta pokazalo je da su psihološki faktori ipak posredujuća ako ne i ključna varijabla u objašnjenju patologije narednih generacija. Pod rizikom su, naime, bili potomci preživelih koji su imali jedan ili više faktora rizika: da su rođeni brzo nakon roditeljske traume; da su bili neka vrsta zamene za izgubljenu decu; da su oba roditelja preživela Holokaust; da su bili prvorođena deca ili jedinci; da su veze između njih i roditelja bile simbiotske; da je porodični sistem karakterisala umreženost; da se o samoj traumi govorilo malo ili pak nimalo.

Međutim, koje god objašnjenje da je tačno, izgleda da naša iskustva, pa i iskustva naših predaka, nikada ne nestaju, čak i ona koja smo zaboravili – čak i ona koja nismo doživeli. DNK se, naravno, ne menja, ali se nasleđuju biološke i bihejvioralne tendencije. A Meaney i Szyf otišli su i korak dalje u svojim tvrdnjama i dokazali – doduše, na pacovima – da se ovo  nasledstvo može promeniti. Kod pacova, injekcija odgovarajuće droge izbrisala je ove negativne promene – tako da su naučnici zaključili da je porodično prokletstvo poput stare bakine haljine – možete ga nositi, a i ne morate. Debate na ovom polju još uvek se vode, ali je hipoteza svakako zanimljiva za one koji misle da su pod nekom vrstom ‘’kletve’’ koju žele da skinu.

 

 

Reference:

Zaidan, H. et al. (2013). Prereproductive stress to female rats alters corticotropin releasing factor type 1 expression in ova and behavior and brain corticotropin releasing factir type 1 expression in offspring. Biological Psychiatry, 74(9), 680-687.

Dolinoy, C. D. (2008). The agouti mouse model: an epigenetic biosensor for nutritional and environmental alterations on the fetal epigenomeNutr Rev, 66, 7-11.

Scharf, M. (2007). Long-term effects of trauma: Psychosocial functioning of the second and third generation of Holocaust survivorsDevelopment and Psychopathology, 19(2), 603-622.

Kellermann, F.P.N. (2001). Psychopathology in Children of Holocaust Survivors: A Review of the Research Literature. Israel Journal of Psychiatry & Related Sciences, 38(1), 36-46.

Meaney, M.J. & Szyf, M. (2005). Environmental programming of stress responses through DNA methylation: life at the interface between a dynamic environment and a fixed genomeDialoques Clin Neurosci, 7(2), 103-23.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s